Србин се сетио: Направио кућу без темеља на ВРХУ СТЕНЕ! Мирослав открио како изгледа живот у 8 квадрата (ФОТО)
Са дванаест метара високе стене која се налази у близини Беле Паланке већ 40 година штрчи једна кућа. Пут до ње није једноставан, делом се иде асфалтним путем, делом макадамом док се не дође до велике стрмине - онда не постоји други начин осим пешице. Кућу у стени саградио је Мирослав Павловић из оближњег села када је имао 25 година.
- То је било остварење дечачког сна, јер сам као дете обожавао да долазим на ову стену са које се виде и Дивљана и Дивљанско језеро и лепоте Суве планине. Предивна панорама - каже Мирослав и додаје: "Овде сам једно с природом."
Мирослав и данас ужива у посматрању околних брда и језера, једнако као у време кад је био дечак. Присећа се огромног напора да се кућа изгради.
- Најтежи део посла је био да се сав материјал изнесе до стене. Некад је и по петнаест људи на леђима у џаковима носило бетон до горе који смо мешали у мешалици у селу, а од села довозила запрежна кола. То је било лудо - прича кроз смех.
Требале су му три, четири године да направи фасцинантну кућу коју окружује висока стена. Под је на осам метара висине, а плоча изнад плафона належе на горњи део стене високе дванаест метара. У њој је некада живео, а већи део времена је користи као викендицу. Мирослав живи у Белој паланци која је удаљена од овог места тек десетак километара, али на стену долази кад год може.
Наредних месеци у Србији време за НЕВЕРИЦУ: Тачно до овог дана топло, а онда следи ТЕМПЕРАТУРНИ ШОК
Још од како је градио своју кућу, Мирослав се бави грађевином иако није школован за то. Ипак, самоуки талентовани грађевинац има доста посла, траже га у Паланци, али и у околним местима, па често путује. Да би могао да ради и тамо где нема струје, као што је случај код њега, направио је и мешалицу на ручни погон која, како каже, ради једнако брзо као електрична.
Иако је стално окружен људима, Мирослав је усамљеник и ово место је једино у којем ужива.
- Видим људе, али их не разумем. Ја сам човек природе. У ствари видим само природу, она ме једино занима. И то грађевинарство покушавам да стопим с природом јер њој се морамо прилагођавати. Природа је условила и изглед моје куће.
- Кућа је морала имати леп распоред да би било пријатно у њој, али је морала бити и сунчана. Изводио сам ствари које нико не може да схвати, доводио сам светло из разних углова преко крова да сваки део куће буде осветљен - објашњава он и додаје да кад год дође, увек уради неки битан посао. Сада сређује стазу до куће како би до ње могао и трактором.
У посету му често долазе ћерка Божица и четворогодишња унука Ева. И Божица слободно време обожава да проводи у овој кући, да се склони од гужве. За кућу је веже детињство које је проводила овде, а сећа се да у време када је била узраста као њена ћерка није ни смела да изађе на терасу јер се плашила провалије над којом кућа стоји. Малена кућа у стени има једну просторију од осам квадратних метара. У њој се налазе сто, три столице, полице и висећи кухињски елемент са основним потрепштинама. Огледало виси са једног од три дрвена зида у кући, а са четвртог бетонског расклапа се кревет за спавање. За Мирослава је то и више него довољно.
Сећа се да, кад је овај подухват започео, није имао одобравање нити породице, нити околине, али како је време одмицало, то се мењало. Природа је за њега, како стално истиче, једино у шта се разуме па му је ова кућа једино уточиште. Из даљине се не види, већ тек са неколико места са брда, а сам поглед и на кућу и из куће одузима дах.
Пратите нас и на нашем инстаграму.