КРВ ЗА КРВ! Најболеснији злочин у историји: Овако је маћеха Вишња на гробљу преклала дечака Бруна (11)
Стежући у руци сасушеног слепог миша који је носила као своју амајлију, одлучила је да је куцнуо час. Из једне продавнице украла је нож и предала га Драгомиру Бајчети, који је био с њом. Око 18 часова кобног дана, мали Бруно је изашао из школске зграде и кренуо кући
Морача је плитка и невелика река, дуга свега 113 километара, а у просеку широка тек нешто пре стотину. Али Морача је такође и моћна река на чијем се току налази низ хидроцентрала, силна река чији се читав слив налази на простору Црне Горе, упорна река која ка Скадарском језеру тече кроз кањон дубок хиљаду метара, који спада у ред најлепших на свету. И у ред најзлогласнијих, јер кроз њега води деоница магистралног пута који спаја Подгорицу са севером земље и Србијом, деоница чији је сваки километар, кажу, однео петнаест људских живота, деоница која је још током изградње по неким изворима узела четрдесет три радника, од којих двадесет шест у једном дану.
Један од живота које је кањон узео, припадао је дечаку Миленку Павловићу из Пљеваља, страдалом крајем маја 1971. године, разуме се, у саобраћајном удесу. Ипак, овај злочин имао је епилог који ће се препричавати деценијама.
ОСУЂЕНЕ УБИЦЕ НИКОЛЕ БОЈОВИЋА: Вук није дочекао правду за сина, а УБИЦЕ ОСТАЈУ ДУГО У ЗАТВОРУ!
"Венчали смо се у затвору, али имам проблем са њим": Бивша жена хашког осуђеника ВЕРУЈЕ ДА ЈОЈ ЈЕ РАНКО БАЦИО БОМБУ
ТРИ ГОДИНЕ МИСТЕРИЈЕ: На данашњи дан десио се злочин који је шокирао Србију, а и даље је ОБАВИЈЕН ВЕЛОМ ТАЈНЕ
Миленко је седео у кабини камиона на сувозачевом месту, и вероватно путовао из родног ка главном граду републике, када је на једној окуци у његову страну ударила приколица камиона у мимоилажењу. Камион је возио "друг" (како се тада говорило) Стипо Чалић из Зенице, иначе професионални шофер. Истрага је утврдила да кривица не постоји, да је приколица случајно захватила кабину, да није било ни до једног ни другог возача већ до самог пута, два возила и несрећног случаја. Рајко Павловић, отац страдалог дечака, прихватио је одлуку истражних органа, вероватно схватајући да су у праву. Али његова супруга Вишња одлуку није хтела да прихвати. Кажемо његова супруга, а не Миленкова мајка, пошто му је Вишња била само маћеха, која је из првог брака имала у то време четрнаестогодишњу кћер и петнаестогодишњег сина. Али није их волела као Миленка.
- Нисам се могла помирити с тим да га нема. Да је неко убио моје рођено дете вероватно се не бих светила, али за Миленка сам то морала направити, јер сам га лудо волела - причала је касније.
Али ма колико је идеја крвне освете сама по себи болесна, ма колико може да се јави само у оболелом уму, вид крвне освете који је пао на памет Вишњи Павловић био је чак и по тим стандардима тотално ненормалан и стравичан. Око за око, зуб за зуб: то је оно што је она хтела, то и ништа друго, изрекавши наводно и заклетву: Кад је мени тешко, нека буде Стипу и његовој жени Анки.
Јер, није возач из Зенице био мета њене освете, већ неко други. Поменути Стипо и Анка Чалић су имали сина јединца, маленог Бруна, мирног и финог једанаестогодишњег одликаша, дете за узор и пример другима. Како је то Вишња дознала, не зна се, али се зна да је донела чврсту одлуку да га лиши живота. Њен муж Рајко испрва није хтео ни да чује, али је након вишемесечног жениног убеђивања попустио. Ипак, и даље је одбијао да учествује у целом замешатељству злочина који се спремао, барем не директно. Пристао је "само" да супрузи да 500.000 старих динара, односно 5.000 нових, што је тада био велики новац, и да јој да пиштољ (који она неће употребити). Организацију убиства и планирање у потпуности је она преузела на себе.
Прво је морала да пронађе особу која ће јој помоћи и обавити прљави посао. Пронашла ју је у сиромашном надничару Драгомиру Бајчети, по неким изворима "од раније познатом милицији", човеку очигледно поремећеног моралног апарата. Као сваки "разумни" човек, Бајчета је у разговору са Вишњом пристао да убије дечака; али уместо да након тога, као сваки разумни човек, оде право у полицију и исприча све што се десило, да објасни да је пристао како не би свој живот угрозио пре него дојави снагама реда - он је истински пристао. За шаку динара узео је на себе задатак да убије дете од једанаест година. Пошто је пронашла плаћеног убицу, Вишња је отпутовала у Зеницу, не би ли сазнала где породица "убице" њеног пасторка живи и да би што детаљније испланирала освету. По свему судећи није једном путовала на релацији Пљевља—Зеница, већ је можда чак и месецима свако мало одлазила тамо. Пронашла је Чалиће и почела да прати Бруну, да би напокон крајем те или почетком 1972. године донела одлуку да им уђе у кућу. Покуцала је на врата.
- На врата ми дође жена, сељанка, скиде опанке и уђе. Каже тражи стан за сина. И онда је мој Бруно долазио неколико пута и говорио: Мама, мама, ја видио ону бабу. Помиловала ме по глави и пита ме, јеси ли ти Бруно? Опет касније, каже: Мама, ја видио ону бабу. Рекла је да ће доћи да јој оплетеш џемпер - причала је касније Анка Чалић.
Замало да Србија буде завијена у црно! Млади фудбалери ПУКОМ СРЕЋОМ избегли стравичну смрт
ВИДЕЛА САМ ЈЕЛЕНУ 7 ДАНА ПРЕ ЗЛОЧИНА, ЛАЖУ ДА ЈЕ ИМАЛА ЉУБАВНИКА! Нада Топчагић открива шта се дешавало пред смрт певачице Гранда!
СЕДАМ ГОДИНА БОЛА И ТУГЕ! Нови Сад обележио годишњицу ЈЕДНОГ ОД НАЈТРАГИЧНИЈИХ догађаја у својој историји
Заправо, стиче се утисак из Анкиних речи да је Бруно често након Вишњине прве посете помињао да ју је сретао на улици. У једном тренутку мајци је досадило и казала је сину да јој је више не помиње; иако то ништа не би променило, Анка је себи пребацивала, верујући да је можда могла да га спаси, само да га је слушала. Анкина исповест коси се са неким другим верзијама приче по којима је Вишња током те посете - током које је дечака ставила у крило и мазила по глави, рекавши: Госпођо, имаш финог синчића, нека ти га Бог поживи! - сазнала да ће Бруно сутрадан ићи поподне у школу. У сваком случају, након што се уверила да је дечак збиља син Стипа Чалића, могла га је лако пратити и сазнати када иде у школу, није морала директно током посете да чује.
Фебруара месеца 1972. године - стежући у руци сасушеног слепог миша који је носила као своју амајлију - одлучила је да је куцнуо час. Из једне зеничке продавнице украла је нож и предала га Драгомиру Бајчети, који је био с њом. Око 18 часова кобног дана, Бруно Чалић је изашао из школске зграде и кренуо кући. Из баште оближње кафане, Вишња је свом саучеснику показала дечака и он је одмах кренуо за њим, док је она пошла другим правцем. Бајчета је зауставио Бруну и рекао му да је пријатељ његовог оца, те да га овај чека код оближњег гробља у камиону којим ће да путују за Сарајево. Недужан, Бруно је поверовао. Кренули су га одредишту. Успут, близу гробља или баш на њему, срели су Вишњу која је, претварајући се да је изгубила наушницу, замолила дечака да јој помогне да је нађе. Недужан, Бруно је поверовао. Спустио је торбу и сагнуо се да измишљену наушницу потражи у трави. У том тренутку, Вишња га је ухватила за рамена, а Бајчета почео да боде ножем. Девет пута га је избо, "буквално га је преклао", причао је доцније Милорад Потпарић, тада судија Вишег суда у Сарајеву.
Мајка Анка, забринувши се што јој син касни пола сата, јер се то никада није дешавало, изашла је да га тражи. На улици је у журби срела Вишњу и Драгомира, не знајући да педесетак метара даље измасакриран лежи њен мали, мртви и невини Бруно. Тело је откривено касније те вечери и милиција је моментално блокирала град. Нетачна је информација која се понегде може прочитати, да су ухапшени у возу у Врандуку, на петнаестак километара од Зенице. Титова милиција била је ефикасна, али не баш толико. Истина је да су ухапшени само 42 сата касније, Вишња у Пљевљима а Бајчета у некој кафани у Никшићу; истражним органима посао је био делимично олакшан тиме што су остала деца запамтила крупну Вишњу, као и то да је с њом био неки мушкарац.
Суђено им је у Сарајеву пред већем Вишег суда којим је председавао горепоменути судија Милорад Потпарић. Бранио их је Ђорђе Бела, сестрић Филоте Филе. Дана 3. априла 1972. године осуђени су на смрт стрељањем, док је Рајко Павловић осуђен на 20 година робије због саучесништва. Бајчета се током суђења покајао, али Вишња не. Током трајања жалбеног процеса Стипо Чалић више је пута долазио да кроз шпијунку види жену која је одговорна за убиство његовог сина, али му стражари то нису дозвољавали; интересантно, говорио је да нема ништа против да се Драгомиру смртна казна преиначи у затворску, али да за њу нема милости.
"ДЕДА, МАМА ЈЕ МРТВА": Синиша Биљани зарио нож у срце јер је затруднела! Терао је да абортира! Отац открио позадину бруталног убиства
Врховни суд СР Босне и Херцеговине није имао милости ни за њега ни за њу, и потврдио је пресуду првостепеног суда. Након те судске инстанце, исто је учинио и Савезни суд Југославије, што је била по уставу непходна процедура у случајевима изрицања смртних казни у нашој ондашњој домовини. Председништво СФРЈ одбило је 7. новембра 1973. године молбу за помиловање.
Стрељани су у раним јутарњим сатима убрзо после тога, унутар једног објекта који је изграђен у доба Аустроугарске, на локалитету Златишта у шумама Требевића, где су иначе извршаване смртне казне у БиХ. Сахрањени су у неозначеним гробовима, не зна се где; ондашњи је здраворазумски закон тако налагао, како би се избегло стварање култа личности од убијеног злочинца. Бајчетина последња жења је била да попуши цигарету. Кажу да су Вишњине последње речи гласиле: "Све ћу ја вама рећи". Нема потребе, ваљда се нашао неко да каже, нема шта ти нама да причаш.