"ВРЕМЕ НИШТА НЕ МЕЊА, БОЛ ЈЕ ИСТА" Пет година од масакра у Житишту: За петоструког убицу Синишу син и мештани не желе да чују
Готово да не постоји мештанин Житишта којем те ноћи у кафићу "Макијато" неки члан породице, пријатељ, познаник, комшија, колега није био погођен мецима из Синишиног калашњикова.
Прошло је пет година од ноћи коју Житиште никад неће заборавити. Тог кобног другог јула 2016. године Синиша Златић (42) је у локалном кафићу из калашњикова убио петоро људи, међу којима и своју бившу супругу Дијану (30), и ранио двадесет двоје.
"ЛЕГИЈИ СУ ОДСЕКЛИ ЈЕДАН ТЕСТИС" Улемек преживео сурову ТОРТУРУ: Кристијан открио ЈЕЗИВЕ ДЕТАЉЕ
ОГРОМНА ЗАПЛЕНА ДРОГЕ У ОКОЛИНИ ТОПОЛЕ: Полиција открила лабораторију, ухапшене четири особе
СУД ДАНАС ДОНОСИ ОДЛУКУ: Да ли ће Александру Јовичићу бити продужен притвор?
Готово да не постоји мештанин Житишта којем те ноћи у кафићу "Макијато" неки члан породице, пријатељ, познаник, комшија, колега није био погођен мецима из Синишиног калашњикова.
За друге мештане живот се наставио, за оне који су изгубили неког свог време је те ноћи стало.
- Време не мења ништа. Године пролазе, али бол је иста, њу ништа не може да промени. Нас сада унук држи у животу - рекла је кратко мајка убијене Дијане.
Н. З. (14), Дијанин и Синишин син, наком смрти мајке остао је да живи са њеним родитељима.
- Живи са нама, ја сам му старатељ. Гледамо да му удовољимо, да му пружимо љубав, да надоместимо то што нема, али тешко је тај губитак надокнадити, он је тада остао без оба родитеља - каже Света Савановић, Дијанин отац.
Према његовим речима, дечак је сада снага баки и деки.
- Он је дивно дете, добар је ђак, одличан, врло добар, воли фудбал, тренира. Ми сад за њега живимо. О томе што се десило не причамо са њим, не помиње то, али тугу му видимо у очима - прича отац покојне Дијане и додаје:
- То не може да прође никад што нас боли и нико не може да схвати каква је бол кад се изгуби дете, то зна само онај ко је то преживео.
И после пет година, каже, највише га боли што никада није видео емоцију или покајање код Синише нити код некога из његове породице.
- Није показао никакве емоције на суђењу кад сам га видео, ништа. Бранио се "нисам хтео да пуцам у остале, било је случајно". Питају ме да ли сам задовољан казном, добио је 40 година. Нисам, петоро је људи убио, толико њих осакатио, ни криве ни дужне. За сваку жртву по 40 година да је добио, макар за наук другима, да нико више тако нешто не уради. Мени дете неће да врати ни тих 40 година, нити било која казна. Кажу ми људи у затвору ради у кухињи, па је л заслужио он да му се и то да да ради - каже.
Од кад се злочин догодио Н. З. није видео оца, прича Света, али ни чланове његове породице.
- Он неће да их види, неће да има ишта са њима. На то не утичем ја, просто неће, рекао је то и у Центру за социјални рад. Све зна, велики је, није ни тад био мали, све памти - препричава потиштени човек и објашњава:
- Кад се то тек десило, Синишин отац је прошао Дијаниним аутом кроз улицу, то је ауто који смо ми њој купили док су били у браку, а унук га је видео и тужно рекао "У том ауту се некад возила моја мама - зна дете, не може да заборави.
У породици Златић за медије нико није желео да говори. Према ономе што причају мештани Житишта, Синишу у затвору редовно обилази отац.
- Обилази га он редовно, каже "Шта ћу, мој је", а остали из породице не, причају да га се брат одрекао - наводи једна мештанка и објашњава:
- Сада се све вратило у нормалу, у почетку његов отац није излазио, стално је био у кући, полиција га је чувала. Сад шета, живи нормално, макар оно што ми видимо, јер нико не зна шта се у чија четири зида дешава. Код брата његовог одлазе у фирму неки и даље, неки неки не, они чији су чланови породице или пријатељи убијени или рањени не иду, другу који су ишли и пре иду и сад, испрва није било тако, сад опет иду. Па није његова породица крива за то што је урадио. Мада, ја не могу... Мени није ништа урадио, али код њих не могу.
Каже да се с годинама мање говори о томе, али да се злочин не заборавља.
- Помене се, не може да се заборави. У ово доба године, кад је годишњица нарочито - закључује.
Друга жена додаје да је превише људи било повређено да би се лако заборавило.
- Мој братанац је био упуцан, метак му је кроз бутну кост прошао, не можемо ми да заборавимо све што смо преживели. Колегиници су извађена 3 ребра, једва је жива остала, ни после пет година ни са ким о томе не говори, не може - каже Д. К. и присећа се како је Синишу срела неколико дана пре трагедије:
- И сад памтим, била сам да региструјем ауто код њега. Био је као и обично, увек је деловао као нормалан момак, сви га овде знамо, нико није могао ни да наслути шта ће да уради.
Кафић "Макијато" у ком је убијено петоро и рањено 22 људи наставио је са радом. На годишњицу масакра у башти кафића седе мештани.
- Нико нас није кривио, немамо везе са тим, то је могло било где да се деси. Кафић ради и даље, долазе људе, долазе чак и они који су ту били рањени и они којима је неко погинуо. Живот се наставио, о томе се тек понекад прича - рекао је власник кафића.