Они су СКИНУЛИ НАТО ЛЕШИНАРЕ са СРПСКОГ НЕБА! Исповест наших СЛАВНИХ ОФИЦИРА открива како су ПРЕСТРАВИЛИ НАЈМОЋНИЈУ АВИЈАЦИЈУ на свету

Звук сирене, хитна мобилизација, оскудна муниција за тако снажног непријатеља и положај који ти доделе - овако је почела НАТО агресија над Србијом пре тачно 20 година. Ипак за Бошка Дотлића и Золтана Данија, тензија и храброст у сећањима присутна су и дан-данас, као тог 24. марта 1999. године.

Дани је након само три дана од почетка рата оборио чувеног америчког "невидљивог", односно авион Ф-117А из базе у Шимановцима, а Дотлић 2. маја авион Ф-16ЦГ из Карловчића.

Линија њихове оперативности била је западни Срем. У спомен-соби у Скореновцу, Золтан показује свој дивизион на великом "постеру" који је преко целог зида. На столу је аутентични компјутер из тог доба, а на њему делови оборених авиона - као трофеји. Још испрљани од уља, представљају предмете које не могу узети у руке било како, јер према тим предметима морате имати поштовања.

Насупрот постеру војника, налази се у истој тој величини фотографија која приказује тренутак испаљивања ракете, а на њу је наслоњено крило обореног Ф-117А.

- Пре тог 27. марта, када је оборен први амерички авион, били смо у режиму ћутања на позицији у Шимановцима и чекали смо на извршење задатка за који смо се спремали месецима уназад. Просто, то је за нас постала рутина, коју смо толико добро увежбали да смо у сваком моменту били спремни за напад, једина ствар која је могла да закаже била је техника - каже Золтан Дани, који је био командант трећег ракетног дивизиона, док поред њега стоји његов некадашњи помоћник Бошко Дотлић.

Тог веома важног дана, када је оборен "невидљиви", Бошко није био на смени, која се иначе мењала на сваких шест сати. А Дотлић сликовито показујући на "сат" на руци, објашњава колико је дуго трајала једна смена. Сваки минут је био као дан, јер док су се налазили у командној јединици, врло је било могуће да ће погинути.

На питање шта је било најтеже сваким уласком у кабину, кажу да је то могућност да се неко уплаши од правог борбеног рада који је сада био ту, пред њиховим очима и под њиховим прстима. Зотлан објашњава да је то једна застрашујућа експлозија од које кабина задрхти.

- Луд човек се не плаши, наравно да некакав страх постоји, али управо то увежбавање, њиме стичете рутину и некакав психолошки моменат сигурности у себе да можете да завршите тај посао. Екипа са којом смо радили, сасвим је савесно, поштено и бескомпромисно извршавала послове, било је право задовољство радити са њима - каже Золтан.

Невероватна ситуација у којој се налазите "под ногама" светске силе, а ви се помоћу различитих каблова и гвожђа довијате, не бисте ли упецали сигнал и донели одлуку да испалите ракету.

Над њиховом главом било је много проблема, на страну чињеница да је у току рат, али храброст, за коју су касније одликовани и сигурност у своје знање, донели су историјско лансирање ракете.

На питање какав је осећај оборити непријатељски авион Золтан одговара присећајући се тог судбоносног догађаја:

- То је фантастичан осећај. Значи да сав онај труд који сте уложили у све то на крају је дао један такав резултат који је касније био врло запажен, поготово у свету. Да не кажем колико је то после нама дало још већи морални мотив, у целој војсци Југославије. Одједанпут смо мислили: све можемо. Ако смо могли такав један авион да уништимо, онај који су они прогласили за понос њихове авијације јер је "невидљиви", онда можемо све - присећа се  Золтан.

Бошко Дотлић наставља: "Држава је једна и држава је свих нас, од сељака који оре и сеје, па до председника, сви је морамо бранити, јер имамо само једну, нема две, три државе."

Золтан потом објашњава да је свака смена у командној кабини изгледала исто: поздрављали су се речју "срећно", као да улазе у рудник, јер нису знали да ли ће дочекати јутро.

На самом почетку маја дошли су у село Карловчић, јер је ракетни дивизион којим је управљао Золтан Дани, често мењао позицију, чак 23 пута. Те вечери Бошко је био на смени од поноћи до шест ујутру, а у посету дошао им је погинули генерал Љубиша Величковић. Било је око пола два ујутру, а када је све деловало као да је релативно мирна ноћ пред њима, небо се из правца Ваљева и Сомбора испунило непријатељским авионима.

Примењујући своје знање и претпоставке, Бошко је одлучио да један од циљева пусти да приђе на 17 километара, у српску зону дејствовања - то је америчком команданту ратног ваздухопловства, Дејвиду Голдфејну, био шах-мат.

- Нисам ни тражио дозволу оперативног центра, викнуо сам "пали". На екрану сам видео експлозију и одмах након дејствовања наше јединице, угасили смо станицу и ћутали. То су тренуци које вам не могу описати. Седиш и ћутиш, чекаш да видиш шта ће се догодити. Знаш да си погодио авион, видео сам то, али нема еуфорије, јер не знаш каква ће њихова даља реакција бити. Настаје период тишине. То је био прави погодак: погодили смо команданта ексадриле, наоружан авион и матирали смо пратњу тог авиона - присећа се Дотлић.

- Сва сећања навиру. Овим путем смо дошли, по овој земљи смо пешачили, преслишавали научено, веровали да ћемо преживети. Овде смо мештанима били хероји, звали су нас "ево их наши". Знате, неко вам је овде веровао, ми смо се ту и сакривали, мењали положаје. Овде сам доказао да сам служио ономе чему сам цео живот био посвећен: да будем војник и браним своју отаџбину - каже Дотлић.

Довољно је само да чујете делић њиховог ратног искуства, па да се запитате да ли су ови људи стварни? Од крви и меса? Не зато што су пуковници у пензији, цео свет има војнике, већ зато што су без обзира на сваки мањак који су имали у том рату, пред непријатеља стали као најјача сила.

- Бошко и ја смо сасвим обични људи, ми не дозовољавамо да се од тога направи некаква магија, да смо ми бог зна шта. Ја сам сасвим обичан човек, од крви и меса и не плашим се ничега у смислу да сад мени треба специјално место где ћу да седим, специјална храна. Једноставно, шта сви једу, то ћу и ја - каже Золтан, док се Бошко потпуно слаже са овом констатацијом.

У 78 дана рата, колико су на ватреном пољу провела ова два човека са осталим војницима, њихов дивизион, трећи ракетни, није изгубио ниједног борца, није било ни рањених ни повређених, а што је исто било јако важно, успели су да сачувају сву технику.

О бесмислу рата, увек ће вам прво сведочити војници. Тако Бошко говори да он није ратовао, он је само бранио своју земљу. Са једне стране Бошко по налогу своје државе, вођен патриотизмом, а са друге амерички пилоти који су суштински били вођени непатриотским идејама.

- Ту је велика разлика између мене и њега као војника, ја сам ношен патриотизмом, а он неким својим другим идејама, највероватније новчаним. Јер он нема никаквог патриотизма да дође да бомбардује Србију, можда чак није знао ни где је на географској карти - каже Дотлић.