СКЛАПА СЕ НОВА СЛИКА - ОКУПАЦИЈА БИЛА НЕИЗБЕЖНА! Бомбардовање требало да буде 1998. године, споразум одложио напад
рема званичним информацијама које су стизале из јужне српске покрајине, готово нико није дочекао зиму без крова над главом
Како су пролазиле године од НАТО агресије на СР Југославију, склапала се нова слика.
ЗАНИМАЈУ ВАС ЕЛЕКТРИЧНИ АУТОМОБИЛИ? Сада можете трговати ценом њихових акција!
СРБИЈА ЈАЧА И ХОЋЕ ДА УЛАЖЕ У СВОЈУ БУДУЋНОСТ: Министар одбране рекао официрима да земља рачуна на њих
Милићевић: Очекујем да ће највећи број листа изаћи на парламентарне изборе
У њеном раму су: недемократски карактер режима Слободана Милошевића, невиност Албанаца на Космету који толико воле Америку да их она дарује туђом територијом и све-колика српска слабост, неспособност и кривица. Ову су слику нападно ширили сви наши "пријатељи" из међународне заједнице, здушно препричавали домаћи НВО јуришници, док су све званичне власти на ову тему најрадије ћутале. Ћутали су и они који памте потпуно другачију истину. Или, тачније, нису имали где јавно да кажу како није све било баш тако. На десетогодишњицу агресије, ствари су се мало помериле на боље. Као да се више не стидимо што су нас напали и убијали. Као да смо смогли храбрости да подсетимо на невине жртве НАТО злочина и херојство бранилаца земље. Као да смо на путу да памтимо праву истину и са гађењем примимо лажи које нам се сервирају. Не заборавимо...
Током целе 1998. године, терористичка организација која је саму себе назвала: "Ослободилачка војска Косова" (ОВК), организована је, обучавана и финансирана у иностранству. Без икаквог посебног скривања, формирала је своје базе у Албанији и вршила илегално пребацивање терористичких група у нашу земљу. Изведени су бројни напади на припаднике снага безбедности и цивиле, свих националности. Блокиране су и бројне саобраћајнице, посебно у Метохији. У исто време, терористи су отели велики број грађана. Драма талаца је постала ноћна мора Косова и Метохије.
У односу на такво стање, Савезна влада је имала дужност да, ради заштите земље, редефинише гранични појас са Републиком Албанијом. Под овим се подразумијева дубина простора од међудржавне границе, у којем делују граничне јединице Војске Југославије. Због познатог слома целокупне државне структуре Албаније, који се десио годину раније, Влада Грчке је одредила дубину овог појаса према Албанији на целих 70 километара. Географски, он се простирао све до Солуна. У нашој земљи је, по правилу, ова зона износила свега стотину метара. На предлог Генералштаба Војске Југославије, одлучено је да гранични појас, зависно од конфигурације терена, буде од пет стотина метара до пет километара.
У том простору су вођени прави мали ратови. Припадници граничних јединица су показали изванредну храброст, обученост и мотивисаност да бране своју државу. Насупрот њима, на страни нападача, били су веома добро обучени, опремљени и плаћени терористи, међу којима је било пуно верских исламских фанатика.
Током лета те 1998. године, енергичном акцијом снага безбедности, терористичке банде на Космету су разбијене, саобраћајнице су ослобођене и граница је остала непроходна за наоружане групе из Албаније. Окончавањем ових дејстава, појавио се проблем збрињавања интерно расељених лица (и Албанаца и Срба и свих других) који су напуштали домове због оружаних сукоба у непосредној близини. Током јесени, бројне југословенске и стране хуманитарне организације, институције и установе (укључујући и Савезну владу), укључили су се у велику хуманитрну акцију помоћи овим лицима.
Према званичним информацијама које су стизале из јужне српске покрајине, готово нико није дочекао зиму без крова над главом.
Независно од свих тих чињеница, у западним медијима је вођена хистерична кампања и очекивало се да НАТО почне да бомбардује већ октобра 1998. године. То је спречено споразумом председника СРЈ Слободана Милошевића и америчког изасланика Холбрука. Одлагање је одговарало обема странама, иако се знало да се ништа суштински неће изменити.
Суштина споразума је била у формирању верификационе мисије у оквиру ОЕБС-а, коју су сачињавали ненаоружани посматрачи, са војним искуством. Савезна влада и сви државни органи испунили су своје обавезе из Споразума. За све време, члановима Мисије је гарантована безбедност и пружана свака врста тражене помоћи, упркос честим случајевима њихове нескривене пристрасности. Ве-рификациона мисија није имала ни један основани приговор да су наше снаге безбедности деловале против цивила албанске нациналности.
Са друге стране, управо за време Мисије ОЕБС-а дошло је до поновне консолидације ОВК, њеног допунског наоружавања, реорганизације и нових напада на полицију, војску и цивилно становништво. Крајем зиме, терористичке групе су приступиле градском терору, једној од најгорих форми злочина. Извршено је масовно убијање цивила, од школског кафеа у Пећи, до експлозивних направа у Косовској Митровици и Подујеву. У каснијим анализама, сами западни медији су утврдили да Косовска верификациона мисија није била планирана из искрених побуда да се установи право стање ствари, него као предигра НАТО агресије, кроз пружену помоћ да ојача ОВК, као копнена снага будућег напада.
Крајем јануара 1999. године, Савет НАТО је овластио свог генералног секретара, Хавијера Солану, да може да одобри ваздушне ударе против циљева у СР Југославији. Непосредни повод је био Рачак и тешкоће у раду Косовске верификационе мисије. Савезна влада се већ сутрадан обратила Савету безбедности УН. Указано је да НАТО делује супротно Повељи УН и затражена хитна седница Савета безбједности. Уједињене нације нису урадиле ништа. Ово је била игра у којој оне нису смеле учествовати.
У међувремену је одржана дипломатска фарса под именом - преговори у Рамбујеу. Они су били намерно неуспешни са становишта очувања и изградње мира. Јер, о томе су касније јавно говорили НАТО званичници, циљ је био да српска страна одбије ултимутум, па је он зато морао бити тако тврд. До потпуног бесмисла. У оба понуђена случаја следила је окупација државе, само што би једна била са нашим пристанком, а друга на силу.
Бомбардовање је почело навече, 24. марта 1999. године.