Шта после бојкота, када превише гледаш Кополине филмове?
Лидерима Савеза за Србију у предизборном циклусу много је пута поновљено питање "Шта после бојкота?".
Иако у први мах тако не изгледа, одговор на питање смо добили кроз насилне демонстрације организоване прве вечери (понедељак 07.07.2020) у Београду, а друге вечери у још неколико већих градова Србије.
Са стране посматрано, рекло би се да је примарни циљ дела опозиције доћи на власт на било који начин и по било којој цени. Пошто не успевају да на изборима бар мало освоје душу и срце народа, одлучили су се још одавно за смену власти уличним путем, односно неком врстом меке револуције и користили су сваки и најмањи и најбаналнији повод да направе протесте. Међутим, испоставило се да је то врло тешко из више разлога. Најважнији разлог је стварна и велика подршка коју владајућа странка има у народу, и која је вишеструко потврђена на више избора (не заборавите како су изгледали избори и медији када је део садашње опозиције био власт), на којима је и опозиција учествовала и неславно прошла, што су се више упињали и више злурадости показивали, све су горе пролазили.
Остали разлози зашто делу опозиције "мирни" протести нису дали жељени резултат су подршка коју бојкоташка опозиција нема међу народом, а која је реално негде око 6%, безидејност и шизофреност опозиције, намерно мењање тежишта са парламентарне и политичке борбе на уличну борбу (старе навике тешко умиру), стварање атмосфере линча за сваког ко није за опозицију (још не дај Боже ако је за владајућу опцију, онда им по опозицији следи бар неколико вечности у горем делу пакла), отворено позивање на насиље и безусловно и тренутно препуштање власти просветљеној демократској, паметној, преподобној опозицији која све зна и може боље (а избори, жалимо случај народе, заблудело сте гласали, грешници сте и глупаци, неписмени и необразовани, немате народе појма ни о чему чим нисте гласали за нас), бојење стварности као да смо у ратној зони и потенцирање искључиво проблема, криминалних и ружних и трагичних догађаја (којих у сваком друштву нажалост има) и наравно уместо било каквог стварног и изводљивог програма, само флоскуле, популизам и, јаче од свега, жеља сваког "вође" да буде калиф уместо калифа.
РАДУЛЕ, ГДЕ УТЕЧЕ?! Опозициони политичари дошли на шамарање, па оставили ЖЕНЕ ДА СЕ ТУКУ СА ХУЛИГАНИМА (ВИДЕО)
Нове малверзације опозиције: Измислили да је Андреј Вучић на балкону Председништва посматрао протесте
СТРАНЦИ ЖЕЛЕ РАТ У СРБИЈИ? Аналитичари тврде да су у протесте умешане ИНОСТРАНЕ СЛУЖБЕ, дешавања оркестрирана
Није изненађење да бојкоташка опозиција предвођена (условно предвођена, јер сви желе да воде) Савезом за Србију (или како год да се сад називају, да сакрију траг и заведу по ко зна који пут народ за Голеш планину) прецењује своје капацитете и способности и не сагледава реално колика им је стварна способност и снага, јер успешна и добра политика захтева, искрено сагледавање себе и својих способности, размишљање и постављање високих али реалних циљева, стратешко размишљање и напоран и дуготрајан рад на добијању подршке за циљеве и тек након тога рад на остваривању истих. Ово непознавање себе, жеља да се што мање ради и што мање мисли, те да се привилегија управљања целом државом добије „зато што ови ништа не ваљају“ и да им се једноставно на њихов захтев преда власт, доводила је и доводи до урушавања свих покушаја опозиције да дођу до власти (а то им је изгледа ултимативни циљ и крај обзорја догађаја) те до промена у стратегији и тактици за долазак на власт.
Неко је проценио да је време да се покуша са насилном променом власти по узору на "Арапско пролеће", организујући ултрадесничарске групе које су познате по насиљу и припремајући их да буду спремне да ступе у акцију на прву погодну прилику, чекао се само окидач. Окидач је пронађен у изјави председника Републике Србије, који је најавио поновно увођење полицијског часа како би се што ефикасније сузбила епидемија Covid-19 у главном граду. Ово је довело до изласка на улице једног дела грађана који су били револтирани одлуком, а њима су се, по унапред припремљеној стратегији, реагујући на прилику, одмах прикључиле инструментализоване ултрадесничарске групе чији је пробни скуп организован вече пред изборе под вођством Срђана Нога.
Оно што је симптоматично јесте да "независне" телевизијске куће Н1 и Нова С за тадашњи скуп уопште нису биле заинтересоване, али су овај у понедељак увече пратиле са девет камера. Тврдити да је то само реакција новинарских редакција на дешавања на терену, звучи више него наивно сваком ко зна колико је времена потребно за излазак екипа на терен, у толиком броју и какве логистичке захтеве то повлачи за собом. Таква дешавања се планирају данима унапред, од распореда смена, до расположивости опреме, што свакако говори о синхронизованости опозиције са делом „независних“ медија (јер они раде за славу, новац их не интересује, нису они приватна телевизија, где им отказ дају када се не смеју и не мргоде се довољно и када и како газда каже, интегритет им је на првом месту, жртвоваће све само да објективно пренесу итд. – гомила лажи и глупости у које, изгледа, и сами поверују врло брзо - Понављање је мајка лажи) и припремљености тих медија да реагују на било какав догађај за који се процени да од њега може да се направи проблем, да може да постане насилан, крвав, да својим лешинарењем, које ће назвати "објективним извештавањем" ("По делима њиховим познаћете их") направе од комарца, слона, да од стварних проблема и легитимних протеста и забринутости грађана направе најгори проблем на свету, трудећи се да представе ову државу најгором на свету (а присетите се и погледајте како извештавају о догађајима које желе да сакрију - "Према свецу и тропар") и да изазову сваку ескалацију коју могу.
Чини се човеку да су то срећнији што је више повреда, штете, несреће, заваде, а врхунац им је изгледа, колико год то страшно звучало ( погледати остале радове, недавни догађаји у УС су индикативни) када неко страда. Може слободно да се каже за наше "независне" медије да су: меки и понизни са онима које сматрају јакима или од којих зависе и с друге стране јаки, груби и бахати са онима које сматрају слабима, подцењивачки и патерналистички са обичним људима, а онима који не мисле исто као они не признају право постојања а камоли мишљења.
Н1 је уживо преносила све што се дешавало пред Скупштином, у очигледном сензационалистичком и навијачком тону (који је свакако заштитни знак CNN обавештавања, објективност по њима нема гледаност, али сензационализам, е то је оно што се продаје, бар у њиховом погледу на свет, што више несреће лешинари су срећнији – бар смо то ми у овој земљи искусили од њих), са нескривеном злурадошћу невешто прикривеном глумљеном забринутошћу, од наглашавања спонтаности скупа до бесвести, покушаја да се протест представи као свенародни и свеобухватни покрет мимо политичке орјентације, папагајског понављања истих реченица и порука, очигледног искривљивања истине и покушаја да нам свима закопчају кошуљу на леђима (што гледање њиховог програма дугорочно може да изазове) представљајући расположење полиције у стилу "И полиција је револтирана" и малтене да се полиција добровољно подвргава батинама хулигана и да се радује што их млате и покушавају да живе запале. Све ово у циљу дизања притиска и мобилизације гледалаца, који по оваквим медијима, живе обесправљено и у војној/полицијској хунти. Једини проблем Н1, а наша срећа, је што не живимо у програму Н1 већ у демократској и стабилној земљи. Иако је из самог програма Н1 било јасно да су хулигани напали полицију, а да је она после тога поступала у складу са овлашћењима и да се трудила да минимално реагује, Н1 се потрудио да гледаоцу остане утисак да је ипак полиција крива за све.
Интензитет насиља на београдским улицама био је страховит, посебно друго вече.
По опремљености пиротехником, припремљеним каменицама, трајању и начину прегруписавања хулиганских група и њиховним поновним нападима на полицију види се да ту спонтаности није било. Друго вече полиција је већ била под тензијом пошто су им многе колеге биле повређене. Ти људи, јер испод оклопа се налазе људи, наши суграђани, комшије, очеви коју чекају деца кући, наши полицајци, који су добили задатак да бране и штите државни поредак и имовину ове земље, наше земље (Н1 има своју земљу, наша без сумње није и њихова), а онда нападнути, крвнички и силовито, наши полицајци, од ко зна кога све и одакле, од стране неких који као да нису из ове земље (што се на крају испоставило тачним, макар за део хулигана, јер ухапшено је више страних држављана који су учествовали у сукобима.). Било је и за очекивати да негде дође до излива гнева. Организатори протеста су се изгледа јако потрудили да буде што грубље (зато највероватније и странци на протесту, туђин нема обзира) и да изазову што јачу реакцију и тиме окриве полицију и власт за оно што сви очекујемо од власти и полиције – одржавање реда и поретка. Свакоме је јасно и сви желимо да полиција буде савршена, да никада не прекорачи своја овлашћења, али ма колико сви ми не волели што се десило и случајеве прекорачење овлашћења, истовремено док седимо о својим домовима и причамо и размишљамо о томе, треба да имамо у виду и шта је довело до тога и да ипак замислимо како је полицајцима било у том тренутку, и поред свог тренинга и обуке и полицајци су, сетимо се, само људи који раде врло тежак посао и да су случајеви прекорачење овлашћења ипак изузетак, а не правило.
Када се постави питање коме иде на руку овакав развој ситуације у земљи, одговор је једноставан, уклапа се у стратегију опозиције која је кренула са "мирним" протестима и после неуспеха одлучила да су јој неопходне људске жртве да би задовољила своје амбиције и тек кроз хаос, физичке окршаје и крв успела да постала релевантна и коначно поново завладала.
Овакав развој је очајнички потребан "wannabe" вођама опозиције, и то, пре свега, онима који себе представљају као "једину праву", понекад и безгрешну опозицију, а пошто јединства ту нема (похлепа за влашћу и све мања шанса да приграбе власт, изазива изгледа панику у редовима дела опозиције и унутрашњи рат свих против свих, рат који почине да се одвија и пред нашим очима), на делу је солирање и борба за позицију вође опозиције.
Гледајући да уграбе свој тренутак, сви опозициони лидери су почели да се појављују на протесту, али изгледа да су погрешно проценили како их људи виде, своје илузије су пројектовали на људе који спонтано протествују, а који их изгледа баш и не желе , а они који су инструменти насиља на протестима имали су изгледа другачије инструкције него што су су опозициони лидери мислили.
Вук Јеремић је дошао већ прво вече и то како је он прошао требало је да буде упозорење другима. Отеран је са скупа, а у пролазу је добио и шамар. Његове колеге нису научиле ништа из тога, па је Сергеју Трифуновићу разбијена глава, а Борис Тадић је извиждан уз песму "Борисе, Борисе, спаси Србију и убиј се".
Гледано са стране, до момента док и Ђиласа учесници протеста нису физичи отерали, деловало је као да један опозициони лидер лупа ћушке и шаље у ћошак друге лидер, јасно им стављајући до знања да су ово његови протести. Изглед да се план отео конроли и да су ћушку и том лидеру опалили ни мање ни више него његови хулигани не желећи да га трпе.
Симптоматично је и то што Бошка Обрадовића скоро нико није напао, али се Бошко, по обичају, потрудио да сам себе осрамоти кроз добро замишљену али лоше одиграну представу за камере о претученом лидеру опозиције који је то јуначки поднео. Можда би му и прошло да његов претучени садруг није намигнуо колеги пре пада у несвест пред камерама. Старије читаоце ова сцена сигурно подсећа на цртани филм "Лале гатор" и чувено: Камера! Акција! Снимај!
Посматрајући понашање вођа опозиције и њихов долазак на протесте стиче се утисак као да се неке ствари нису одиграле по плану, а план је био да их незадовољни народ препозна као вође, оне који стоје у народу, али увек близу камера, и да их позове да преузму вођство. Ако вам је познато, то је иста матрица примењена и на протестима 1 од 5 милиона. Али, пошто протести 1 од 5 милиона, који су били тек спорадично насилни, нису дали резултат, неко је одлучио да се окрене ултрадесничарима и да преко њих покуша насилно оно што нису успели мирнијим путем. Ко би могао да буде тај неко? Елементарна логика наводи на очигледан закључак.
Међутим, ма колико тај неко био близак овим организацијама, изгледа да није схватио да се они могу лако навести на насиље али да се са њима ипак не може тако лако управљати тако да смо овде дошли до ситуације коју најбоље описује изрека „храни куче, да те уједе“. Другим речима, ултрадесничари су одбацили пројектоване вође. Један од вођа, иако је доживео судбину осталих који су сада јавно дискредитовани до те мере да свако њихово појављивање пред народом постаје бесмислено, труди се да то демантује. Као да је знао нешто што остали нису. Или је то од почетка био секундарни циљ чији је успех био вероватнији од примарног. Јер српкој опозицији свега фали. Идеја. Стратегије. Одлучности. Људи који су прихватили њену политику. Само јој "wannabe" вођа не фали.
ДЕМОНСТРАНТИ ДОШЛИ СПРЕМНИ НА ПРОТЕСТЕ! Стефановић: Пронађене патроне сузаваца које МУП не користи
СИТУАЦИЈА ЈЕ ИЗУЗЕТНО ОЗБИЉНА: Стручњаци открили ко стоји иза ухапшених Израелаца који су ПРАВИЛИ ХАОС на протестима
ВУЧЕВИЋ О ПРОТЕСТИМА: Конце вуче Драган Ђилас који жели да до власти дође на рушевинама и насилно!
КАД НЕМА ПОЛИЦИЈЕ БИЈУ ЈЕДНИ ДРУГЕ: Ни синоћни протест испред Скупштине није могао без хулиганског дивљања (ВИДЕО)
КАКВО "НЕЗАВИСНО" ИЗВЕШТАВАЊЕ Н1! Момак почео да набраја чији су хулигани, а репортер га одјавио (ВИДЕО)