СТРАШНА СУДБИНА озрачених радника: Након НАТО агресије појавили им се пликови и мрље по телу, па УМРЛИ

Седморица од осморице радника водовода у Врању, који су непосредно после бомбардовања радили на брду Пљачковица, где је НАТО бацао бомбе са осиромашеним уранијумом, умрли су касније од рака плућа и дебелог црева. Осми члан ове екипе такође је оболео од рака и тренутно је на лечењу.

СМРТОНОСНИ ОТРОВИ НАТО бомбардовања: Зрачење 8 хиљада пута веће од дозвољеног у ОВИМ деловима Србије

Срби, Руси и Кинези ЗАЈЕДНО против НАТО-а: Неће проћи БЕЗ КАЗНЕ, има да ПЛАТЕ за своје ЗЛОЧИНЕ

Без заштите

Несрећни радници су током лета 1999. провели 25 дана на брду Пљачковица, четири километра од Врања, како би оградили терен на којем је НАТО бацио између 1500 и 2000 пројектила. По повратку са задатка почели су да добијају пликове и мрље по телу, а када се неколико године касније сазнало да је у бомбама било осиромашеног уранијума, саопштено им је да су озрачени и да ће сви оболети од рака.

Ово је потврдио Божидар Ђорђевић, извршни директор водовода у Врању, који је 1999. године био на функцији техничког директора. Он каже да су његове колеге послате на Пљачковицу да ограђују терен који је 29. маја 1999. био засут са више од 1500 НАТО пројектила.

- Одмах после бомбардовања, наше предузеће добило је наређење од ратног штаба да пошаље екипу на брдо Пљачковица да огради терен контаминиран бомбама. Били су то све млади и здрави људи, тада углавном у својим четрдесетим јер на тако деликатне задатке шаљемо само здравствено најспособније. Уверавали су нас да је све безбедно и да нема опасности по здравље људи. Међутим, седам од осам наших колега умрло је од рака од тада до данас јер се испоставило да су били озрачени осиромашеним уранијумом који је бачен на Пљачковицу.

Први радник водовода који је преминуо био је Мирослав Јовић, који је одмах после бомбардовања добио рак плућа, а умро је 2004. у 52. години. Друга жртва је Горан Митић, ког је рак плућа покосио 2009. у 46. години, док су остале њихове колеге, све осим једног, преминуле након тога.

Горанова супруга Драгана каже да њен супруг и остали радници нису били свесни да, одлазећи на Пљачковицу, заправо одлазе у смрт.

- Мој Горан је на Пљачковици са колегама провео 25 дана одмах после бомбардовања 1999. године. Радили су тамо сваки дан, пуно радно време, јели и пили, и то без икакве заштитне опреме, само у својим радним комбинезонима. Када су се вратили, Горан ми је рекао да нешто није у реду, да њему и колегама по телу излазе неке мрље и пликови. Касније су позвали на посебне систематске прегледе све који су били на Пљачковици и рекли им да ће у року од десет година сви добити рак. И тако је било. Најгоре је што је мој муж последње године живота провео свестан да ће умрети – каже Драгана и напомиње да њена породица никога није тужила због Горанове смрти.

Истину на видело

Градимир Јовановић, председник „Удружења уранијумских жртава“ из Врања каже да је добро упознат са свим детаљима овог трагичног случаја.

- Сви у Врању знају за страшну судбину радника водовода који су били на Пљачковици. Наше удружење већ годинама покушава да затражи барем делић правде за те људе и њихове породице које су изгубиле најмилије. Оно што се десило током НАТО агресије је страшно и веома је битно да цела истина изађе на видело – објашњава Јовановић.