КОЛОНА ДУГА 25 ГОДИНА! Бака Стана преживела је рат '41, сахранила шесторо најмилијих, али "Олују" заборавити не може (ФОТО)

Бака Стана / Извор: Фото: Приватна архива

Август 2020. године, ваздух мирише на право топло лето, слично оном пре 25 година...

Екипа нашег портала дошла је до кучиће на крају улице, зеленило, трава, мала фонтана ручно прављена... Са осмехом је наше новинаре дочекала ова скромна породица која је тог кобног лета 1995. године избегла из свог родног града.

Све је одисало топлином ове вредне и гостопримљиве породице, а онда су угледали нашу екипу и тада све почиње. До тада диван моменат почињу да секу успомене, буде се стара сећања... Јасно је са којом темом и којим питањима смо ту...

Упознали смо домаћина куће, његову жену и ћерку, поздравили су нас и одвели до главног извора за нашу тему, до баке, њихове мајке, до Стане која има 88 година и која нам је испричала своју животну причу.

"ОЛУЈА" ЈЕ НАЈВЕЋА СРПСКА ТРАГЕДИЈА 90-их ГОДИНА! Народ је насилно протеран, људи остали без ОГЊИШТА (ВИДЕО)

"Пробудили су ме и стрпали у трактор, спавао сам у приколици" Животе је "Олуја" однела, али Тадеј је свој спасио

ВИХОР ЗЛОЧИНАЧКЕ "ОЛУЈЕ" ДУВА 25. ПУТ: Сећање на жртве НАЈВЕЋЕГ ПОГРОМА у модерној историји никада неће избледет

ВИХОР ЗЛОЧИНАЧКЕ "ОЛУЈЕ" ДУВА 25. ПУТ: Сећање на жртве НАЈВЕЋЕГ ПОГРОМА у модерној историји никада неће избледети

- Моја прича вам, децо, креће још 1941. године. Имала сам осам година, само што сам завршила други разред када се заратило. Као да је јуче било, тако се сећам да су људи још онда ишли да слушају преко радија хоће ли бити рата или не. А онда сам ја узела и писала све што ми се дешавало. Некада смо били срећни, можда и привидно срећни, сада, у овим годинама ми се чини да смо ми то Титово "братство и јединство" скупо платили, добро смо ми тај добар живот "изгрцали" - прича бака Стана док јој се у гласу чује како јој се сећања све више буде.

- Када је тај рат прошао, као и сав народ, веровали смо у боље, кућили се, женили, удавали, оснивали породице, захваљивали Богу што смо преживели шта смо преживели и молили се да се овако нешто више никад не понови... Међутим, поновило се... - наставља бака Стана своју причу.

- Још годину, две, пре те страшне "Олује", осећала се тензија међу Хрватима и Србима, осећало се да постоји неки немир, али нисмо хтели да верујемо у то. Сви смо се надали да је то само у нашим главама, потискивали такве мисли и трудили се да наставимо живот као и раније. Е, а онда је дошла та кобна 1995. година, и јул месец... Сећам се, 27.07.1995. кренуо је задњи аутобус из Крајине за Београд, и то је каснио, требало је да крене у подне, а кренуо је тек увече, око поноћи - прича ова бака за портал СрбијаДанас.

У тај аутобус, тешка срца, нехтевши да призна самој себи да ситуација постаје озбиља, послала је и своју ћерку са мужем и децом, са своја два унучића, једно од годину дана, једно од четири године.

Гледала је ова бака са сузама у очима своје комшије и комшинице, људе са којима је делила и добро и лоше, људе са којима је пила прву јутарњу кафу и слушала вести, гледала је дечицу која су до јуче срећно трчкарала поред њих како одлазе из свог места, из своје домовине да би сачували животе. Надала се бака Стана да ће се они вратити чим се ситуација мало смири, мада је, како говори, дубоко у себи знала да ће бити добро, да ће израсти у добре и племените људе и да је њихова будућност са друге стране границе, али да ће своје родно место и геноцид који се догодио српском народу памтити и да неће заборавити.

- Више од 24 сата су моји путовали од Книна до Београда, послали смо их са најосновнијим стварима, онако како су побегли када је наше село гађано, шта смо успели да понесемо, то је било то. Само сам чекала да се јаве да су добро и да су стигли - говори бака Стана.

Бака Стана / Извор: Фото: Приватна архива

- Ја сам остала са синовима, двојица су остали са мном у Србу, а најмлађи је био у Загребу. Он је још у фебруару, још пре што је Туђман дошао на власт, вратио се у Крајину, и још тада је причао да се у ваздуху осећа неки немир, само ми нисмо желели да му верујемо да је стварно тако, а осети се то и на својој кожи... Преиспитивала сам се, нисам хтела да поверујем у оно што је било очигледно - говори нам бака Стана са очима које су биле пуне суза.

- Још тада су кренули напади на Србе који су били по градовима, бежали су ти људи још тада за Београд, поготово они који су радили по државним службама. Он је видео да враг односи шалу, вратио се само по ствари у Загреб, и тада је једва извукао живу главу и ми смо му још онда рекли да одмах оде за Београд. Сећам се добро да нам је тада рекао, мени, својој сестри и још двојици браћа "Лако је вама то рећи. Ја када бих сад отишао, цео живот бих се гризао што сам напустио свој народ у овом тешком тренутку". Сећам се тих речи као јуче да је било - прича бака Стана за наш портал и наставља:

- Сва тројица мојих синова активно су учествовали у одбрани Крајине, остали су до последњег момента уз свој народ. Од 1990. године, до августа 1995. то је било страшно... Страшно до последњег момента када су нас истерали - присећа се бака Стана.

- Не знам шта да кажем, свима нам је било тешко, али ја ћу сведочити о свом случају. Био је петак, добро се сећам, у подне смо чули гранате, стиже воз којим сам ја ишла на посао, тог дана на срећу нисам радила, али је он возио раднике. Како је стигао на станицу у Стрмици, тако је прва граната пала, пала је тачно на мрежу од воза, срећом, није било жртава, а тај воз и дан данас остао је тамо да стоји. Од тада креће стално пуцање, немири, паника, деца плачу, жене плачу... Комшије које панично пакују ствари, седају у ауто, одлазе... - прича бака Стана.

- Сећам се, моје комшије су тада имале мали југо, стрпала сам ту своју ћерку, двоје деца, мог зета и његовог оца, плус комшије и њихова деца... Било их је тачно деветоро у оном малом југу. Комшија их је одвезао до Книна, па су од Книна ишли до Београда аутобусом. Бринула сам за зета, он је служио војску, али није био мобилисан тада, мада мушкима нису давали да изађу из земље, бринула сам како ће проћи преко границе, али, ето, све је прошло како је Бог рекао, ушли су у тај аутобус и дошли живи и здрави за Београд - прича нам бака Стана.

Сада захваљује Богу што је тада послала своју децу пре тог кобног 4. и 5. августа, што су живи, здрави и што их гледа како расту.

The referenced media source is missing and needs to be re-embedded.

- Е, а онда је кренуло да буде све гушће и гушће, било је ту насиља, убистава, спаљивања људи... За неке се ни дан данас не зна да ли су живи или где су убијени, и како. Гранатирали су ту несрећну колону, ја толико људи знам који су живот изгубили у тој несрећној колони, знам мајке које плачу за својим синовима, за својом децом, много младих људи изгубило је ту свој живот... Не знам да ли је горе онима који су видели своје како умиру, и имали прилику да их сахране, да им сутра оду на гробље или онима који ни не знају где су им најмилији, и где су остала њихова тела... Где су се завршиле њихове судбине - говори ова бака тужним гласом, а сузе брише да је не види нико.

- Знам и за једно дете, није имало ни четринаест година, можда је био и млађи, а живот је изгубио у колони. Били су он, његова мајка, отац и бака. Отац му је рањен, а он је изгубио живот и остале су само мајка и бака... Ето, шта ти је живот, трагедија... - прича нам бака Стана.

Срећом, како ју је Бог учио, послала је раније за Београд ћерку са децом и зета који су успели да избегну колону. Мада, срећа је и није толико хтела јер су у колони на крају завршили она, синови са својим женама и њиховом децом.

Од почетка рата 1941. године, бојала се само тог бежања, надала се да више никад неће морати да бежи, али судбина није тако хтела

- Сећам се, била је субота, 5. августа, седамо на трактор, нема горива, нема ни пара за горива, гледамо шта ћемо и како ћемо, где ћемо... Опет нас је погледала срећа, па су људи куповали гориво и делили су другима у колони који нису имали те смо некако успели да се снађемо, и ми, а и други - сећа се бака Стана.

- Нама је помогао наш комшија, сећам се, долази са фронта, код куће га чекају жена и деца да идемо сви заједно, он одлази у гаражу, седа у ауто, имао је горива, али од страха и стреса не зна да упали ауто, не може да вози... И није сео у свој ауто, дошао је са горивом, сео је на наш трактор који је возио мој син, са све женом и децом и тако смо пошли. Нису они били једини, на нашем трактору је било око петнаесторо људи које смо повели са собом, које смо евакуисали... Мислим, децо, све вам је то и изгледало и било страшно, свака прича сваког од нас је тужна и тешка -говори бака док јој глас дрхти, а очи се пуне суза.

Прича нам она да се нису они бранили сами, било је ту и "плавих шлемова" који су дошли да их бране, мада нико није имао поверења у њих, није осећао сигурност.

- Книн је пао раном зором 5. августа, ми смо пошли једни за другима, гађали су нас из авиона, све је то било договорено, они су нас пуштали да прођемо, а гађали су нас из авиона... Као лутрија, па ко преживи, преживео је - прича бака Стана.

Олуја / Извор: СД/илустрација

Када су стигли у Београд, били су пар месеци у Борчи код рођака, па пар месеци у Инђији, и тамо су имали рођаке. Како нам је причала бака Стана, август 1995. било је најтоплије лето, а зима 1995. на 1996. најхладнија зима.

- Нисмо имали где, ни коме, и да смо хтели да покушамо да се скућимо, нисмо имали где по оном снегу - додаје бака Стана.

Од државе Србије, прича нам бака, добили су помоћ у виду пакета са храном. Мало шећера, уља, брашна, али им је то било и више него довољно и велика помоћ у тренутку када ништа своје немаш, радовали су се као да им је све.

- Од октобра до априла био је огроман снег, то је била најгора зима, а онда смо 1996. купили плац, наш, била је то њива... Само гола земља и четири траке да се обележи да је наше. Нема струје, нема воде, нема ничега... Четири године смо ми то градили, и ето, сада смо га изградили, сада опет имамо нешто наше. Живот иде даље, деца нам расту, сада су одрасли, школовани људи који имају свој кров над главом и то је можда једина утеха после ове патње - прича бака Стана за наш портал, поносно на оно што су постигли, што се нису предали.

После целе трагедије, почели су породично да граде нове успомене, Книн, Крајину, Срб и своје родно село нису заборавили, ни дан данас! Чим је било прилике да оду, отишли су, призор који су затекли био је болан, али то је била њихова бол, бол и срећа у истом моменту, помешано.

- Ја сам се у Срб први пут вратила три године после Олује, 1998. године, моја деца дошла су нешто касније. Када сам видела све те срушене куће, било је страшно. Имовина нам је била запаљена, куће рушне, опљачкане... Кућа у у којој смо живели била је у рушевинама од паљевине, кућа од мог најстаријег и најмлађег сина, исто запаљена, а поред ње, у истом дворишту, била је кућа мог средњег сина која није била запаљена - рекла је бака Стана.

Запаљена кућа / Извор: Фото: Приватна архива

- Пробала сам да добијем папире за пензију коју сам имала тамо, и нису ми дали уз образложење да сам агресор - прича нам Стана кроз смех.

На наше питање да ли су обновили тамо своје домове, бака нам одговара.

- Ја сам обновила своју кућу, добила сам помоћ од државе Хрватске и тамо сам после Олује живела још око седамнаест година, док сам могла да бринем сама о себи, сада сам се преселила код унука и ћерке, стара сам, не могу више сама - рекла је тужним и тихим гласом бака Стана.

- Тамо сада нема никог, нема никог ни ко ће то наследити, нема тамо ни старог становништва, цела Крајина сада је само пуста земља и полако умире... Ево сада и ова корона, и то мало што би се отишло обићи гробове и запалити свеће, не можемо ни то. Мени тамо лежи муж, пола родбине, али шта ћемо - додала је бака Стана.

- Постојао си, био си човек тамо и онда у једном дану остајеш без својих корена, без ичега, измештен, и то је све јако страшно, стварно страшно. Ево, тек сам скоро престала да јечим у сну. Како легнем да спавам, тако се јављају кошмари и долазе сећања и ја почнем да јечим од тог силног стреса толико да су деца долазила да ме буде и да виде да ли сам добро. Од почетка рата 1941. године, бојала се само тог бежања, надала се да више никад неће морати да бежи, али судбина није тако хтела... - додаје бака.

Наш разговор бака Стана завршила је речима које имају своју дубину и поенту...

- Рат је страшна несрећа у којој мањима увек страда, сахранила сам ја шесторо својим најмилијих, и то сам преживела, преживела сам и ову трагедију, и све ћу, али немојте да идемо Србин против Србина, дајте да сачувамо и ово мало што је од нас остало, не дајте се и не одустајте и када је најтеже, свему једном дође крај, треба гледати напред, али овакве трагедије не треба заборавити, никада - рекла је бака Стана.

СТРАХИЊА ИЗ АРАНЂЕЛОВЦА ЈЕ НЕСТАО ПРЕ 23 ДАНА: Рекао девојци да иде по цигаре и од тада га нема