Сведок УЖАСА усташког логора за децу: Часне сестре храниле СРПЧАД хлебом са истуцаним стаклом
Деда Божо очевидац српског страдања у НДХ
Божо Видачковић (85) из Градишке, један је од последњих преживелих из дечјег логора у Сиску, где је најмлађима чорба затрована киселином, а тамо је и последњи пут видео сестру Бранку и браћу Саву и Јову.
Прочитајте и:
Његов рођендан, првог фебруарског дана, окупио је целу породицу - супругу Олгу, два сина, четворо унучади и снаје. Славио је деда Божо тог дана живот. Све његове лепе стране. Јер, нажалост, памти и оне које нису такве.
Један је од малобројних сведока који јасно памте пет усташких логора, међу њима и онај најгнуснији, дечји логор у Сиску. То је, вели, жива рана. Не зацељује.
- У немаштини, али у слози и љубави, осам и по година живео сам у поткозарском селу Цимиротима, са оцем Стојаном, маћехом Драгињом, сестрама Петром и Бранком и браћом Савом и Јовом - прича деда Божо. - У септембру 1941. године, као најбољи ђак у генерацији, пошао сам у други разред основне школе у Драгељима. Два месеца смо похађали наставу, а онда је школа запаљена. Тај дан је, заправо, означио прекид мог школовања и почетак најтежих и најболнијих година мог живота.
Убрзо је, како говори, стигла оштра зима, а с њом и жестока усташка офанзива на српска села. Пред њеним налетом Видачковићи су најпре избегли у село Кијевце, потом у Грбавце и бараке у Подградцима на Козари где су презимили. Ту су преживели бомбардовање и погибију много цивила. У јуну 1942. започела је Битка на Козари. И, како каже наш саговорник, стравичан покољ српског, слободарског народа.
- Заробљени смо и отерани у логор Стара Градишка - видно узбуђен али тихо прича деда Божо. - Нисмо знали да је то логор, јер су нам рекли да идемо на пријављивање, да ћемо добити потврде и вратити се кућама. Није било тако. Међу зидинама је већ било много народа. Одмах су одвојили одрасле мушкарце. Одведен је и мој отац. Чули смо митраљезе и пуцње другог оружја. Мислили смо да су све стрељали. А нас су прве ноћи затворили у штале.
По врућини, готово без хране и воде, у непрекидном страху, Видачковићи су у Старој Градишки преживели 15 дана.
- Тих дана доживели смо неописиво усташко батинање и гледали убијања - говори нам. - Највеће понижење било је када су се млади житељи Старе Градишке пењали на зидине логора и гађали нас каменицама и неким недозрелим јабукама, а ми смо их сакупљали и јели јер смо били гладни.
После две седмице чули су гласине да се креће уз Саву према Јасеновцу. После дубоког, тешког уздаха, деда Божо каже:
- Нисмо знали шта је Јасеновац! Док смо ишли кроз село Горња Варош сељаци су нас гађали камењем, а неки су, чак, прилазили са косама да нам секу главе. Усташе су их одбиле говорећи да је то њихов посао! Терали су нас преко река Мали и Велики Струг и тако смо стигли у село Јабланац. Онај ко је успут покушао да заграби воду из Саве више се није вратио. Покрај Саве видели смо масакриране цивиле. Чак смо и ми, старија деца, схватили да је на делу велико зло.
Сведок је деда Божо и паљења цркве пуне цивила у селу Млаки. Уследио је, за њега, други, најтежи дан породичне трагедије - насилно одвајање деце од мајки:
- Најстравичнији призор. Деца су вриштала, дозивала мајке. Са маћехом Драгињом остала је сестра Петра, јер је имала око 12 година. Шестогодишња Бранка, две и годину млађа браћа Саво и Јово и ја остали смо заједно.
У Јасеновцу су били један дан у дечјем логору, посебно ограђеном жицом. Сутрадан су одвезени возом, у сточним вагонима, препуним малишана...
- Стигли смо на пољану ограђену жицом. У дечји логор. Сазнали смо да се место зове Сисак. Часне сестре које су управљале логором биле су ужасне, тукле су нас и шутирале... Давале нам по кришку хлеба из којих је сијало ситно истуцано стакло. Нисам то јео, али моји браћа и сестра јесу. Давали су и по кутлачу чорбе затроване киселином. Деца су масовно умирала у најгорим мукама... Или су одвођена на усвајање или за слуге. Ту, у тој фабрици дечје смрти у Сиску, где је убијено више од 2.000 српске деце са Козаре, последњи пут сам видео моје Бранку, Саву и Јову. Били су тешко болесни и знам да су ту заувек остали...
Божу Видачковића из дечјег логора у Сиску узео је Ђуро Алтић и повео брату Ивану и снаји Маци. Одвео га је у Ново Село у кућу на броју 73. Ту је, радећи, дочекао крај рата.