Svedok UŽASA ustaškog logora za decu: Časne sestre hranile SRPČAD hlebom sa istucanim staklom

Božo Vidačković (85) iz Gradiške, jedan je od poslednjih preživelih iz dečjeg logora u Sisku, gde je najmlađima čorba zatrovana kiselinom, a tamo je i poslednji put video sestru Branku i braću Savu i Jovu.

Njegov rođendan, prvog februarskog dana, okupio je celu porodicu - suprugu Olgu, dva sina, četvoro unučadi i snaje. Slavio je deda Božo tog dana život. Sve njegove lepe strane. Jer, nažalost, pamti i one koje nisu takve.

Jedan je od malobrojnih svedoka koji jasno pamte pet ustaških logora, među njima i onaj najgnusniji, dečji logor u Sisku. To je, veli, živa rana. Ne zaceljuje.

- U nemaštini, ali u slozi i ljubavi, osam i po godina živeo sam u potkozarskom selu Cimirotima, sa ocem Stojanom, maćehom Draginjom, sestrama Petrom i Brankom i braćom Savom i Jovom - priča deda Božo. - U septembru 1941. godine, kao najbolji đak u generaciji, pošao sam u drugi razred osnovne škole u Drageljima. Dva meseca smo pohađali nastavu, a onda je škola zapaljena. Taj dan je, zapravo, označio prekid mog školovanja i početak najtežih i najbolnijih godina mog života.

Ubrzo je, kako govori, stigla oštra zima, a s njom i žestoka ustaška ofanziva na srpska sela. Pred njenim naletom Vidačkovići su najpre izbegli u selo Kijevce, potom u Grbavce i barake u Podgradcima na Kozari gde su prezimili. Tu su preživeli bombardovanje i pogibiju mnogo civila. U junu 1942. započela je Bitka na Kozari. I, kako kaže naš sagovornik, stravičan pokolj srpskog, slobodarskog naroda.

- Zarobljeni smo i oterani u logor Stara Gradiška - vidno uzbuđen ali tiho priča deda Božo. - Nismo znali da je to logor, jer su nam rekli da idemo na prijavljivanje, da ćemo dobiti potvrde i vratiti se kućama. Nije bilo tako. Među zidinama je već bilo mnogo naroda. Odmah su odvojili odrasle muškarce. Odveden je i moj otac. Čuli smo mitraljeze i pucnje drugog oružja. Mislili smo da su sve streljali. A nas su prve noći zatvorili u štale.

Po vrućini, gotovo bez hrane i vode, u neprekidnom strahu, Vidačkovići su u Staroj Gradiški preživeli 15 dana.

- Tih dana doživeli smo neopisivo ustaško batinanje i gledali ubijanja - govori nam. - Najveće poniženje bilo je kada su se mladi žitelji Stare Gradiške penjali na zidine logora i gađali nas kamenicama i nekim nedozrelim jabukama, a mi smo ih sakupljali i jeli jer smo bili gladni.

Posle dve sedmice čuli su glasine da se kreće uz Savu prema Jasenovcu. Posle dubokog, teškog uzdaha, deda Božo kaže:

- Nismo znali šta je Jasenovac! Dok smo išli kroz selo Gornja Varoš seljaci su nas gađali kamenjem, a neki su, čak, prilazili sa kosama da nam seku glave. Ustaše su ih odbile govoreći da je to njihov posao! Terali su nas preko reka Mali i Veliki Strug i tako smo stigli u selo Jablanac. Onaj ko je usput pokušao da zagrabi vodu iz Save više se nije vratio. Pokraj Save videli smo masakrirane civile. Čak smo i mi, starija deca, shvatili da je na delu veliko zlo.

Svedok je deda Božo i paljenja crkve pune civila u selu Mlaki. Usledio je, za njega, drugi, najteži dan porodične tragedije - nasilno odvajanje dece od majki:

- Najstravičniji prizor. Deca su vrištala, dozivala majke. Sa maćehom Draginjom ostala je sestra Petra, jer je imala oko 12 godina. Šestogodišnja Branka, dve i godinu mlađa braća Savo i Jovo i ja ostali smo zajedno.

U Jasenovcu su bili jedan dan u dečjem logoru, posebno ograđenom žicom. Sutradan su odvezeni vozom, u stočnim vagonima, prepunim mališana...

- Stigli smo na poljanu ograđenu žicom. U dečji logor. Saznali smo da se mesto zove Sisak. Časne sestre koje su upravljale logorom bile su užasne, tukle su nas i šutirale... Davale nam po krišku hleba iz kojih je sijalo sitno istucano staklo. Nisam to jeo, ali moji braća i sestra jesu. Davali su i po kutlaču čorbe zatrovane kiselinom. Deca su masovno umirala u najgorim mukama... Ili su odvođena na usvajanje ili za sluge. Tu, u toj fabrici dečje smrti u Sisku, gde je ubijeno više od 2.000 srpske dece sa Kozare, poslednji put sam video moje Branku, Savu i Jovu. Bili su teško bolesni i znam da su tu zauvek ostali...

Božu Vidačkovića iz dečjeg logora u Sisku uzeo je Đuro Altić i poveo bratu Ivanu i snaji Maci. Odveo ga je u Novo Selo u kuću na broju 73. Tu je, radeći, dočekao kraj rata.