"ЧИКА ПЕРА" ЛЕГЕНДА О НАЈВОЉЕНИЈЕМ СРПСКОМ КРАЉУ: Седам прича о Петру Карађорђевићу које вероватно нисте знали
Тог 21. септембра 1904. године крунисан је краљ Петар И Карађорђевић, један од највољенијих српских владара, "народни краљ", "чика Пера" и човек за чију се владавину везује и настанак првих демократских институција у Србији
Краљ Петар је крунисан је 21. септембра 1904. године након Мајског преврата у коме су убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић. Био је веома вољен у народу. Важио је за поштеног и доброг човека благе нарави. Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац, такође познат и као Стари краљ.
ХРАБРОСТ СРЧАНЕ ДЕЦЕ! БОРЦИ ЗА СЛОБОДУ - 1.300 КАПЛАРА: Херојства наших предака која не смеју исчезнути!
КО ЈЕ БИЛА ПОСЛЕДЊА ВЕШТИЦА У ЕВРОПИ? Палили су јој свеће под пазухом и гениталијама, а убијена је баш у СРБИЈИ
Време његове владавине обележио је и настанак првих демократских институција у Србији, јер је краљ Петар био познат по својој либералној политици и залагању за уставно уређење земље. Преминуо је 16. августа 1921. у 77. години и сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.
Иако је живот краља Петра добро проучен и познат, ипак постоје неке мање познате чињенице. Представљамо вам неке од њих.
Петар Карађорђевић је био Карађорђев унук и трећи син Персиде и кнеза Александра Карађорђевића, владара који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине. Петар је са породицом живео у иностранству, али никада није обуставио контакте са Србијом.
Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић, а то је име које је користио и у другим активностима и препискама које је водио у то време.
Краљ Петар је у младости током егзила и сељакања породице по Европи једно време живео у Паризу. Борио се у француској војсци у Француско-пруском рату. Наиме, Петар Мркоњић се 1870. године придружио Легији странаца француске војске и са њом учествовао у бројним борбама. Одликован је споменицом рата из 1870. године.
Будући краљ Србије се у Паризу бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма и демократије. Почетком 1868. године кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила "О слободи" са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.
- У животу појединог човека, народа и целог човечанства, нема ни једнога, које би толико важило, а камоли важније било од - слободе. Свакоме је човеку од природе урођено, да буде слободан, те да може одговорити своме позиву, овде на земљи.
Само слободан човек, има власт над самим собом, може развити своја својства, усавршити врлине, којима је обдарен, доћИ до свести, којом ће појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности. Само слободан човек, може оснажити своју вољу, и заложити сву снагу, да унапреди своју личност и да својом личношћу, припомогне унапређењу народа , коме је по крви, језику, отаџбини, срећИ и несрећИ сродан. Из слободе чланова једнога народа, ниче укупна слобода тога народа - записао је у предговору овом делу будућИ српски краљ.
Џон Стјуарт Мил сматра се најутицајнијим филозофом 19. века у енглеском говорном подручју, и генерално, једним од најуспешнијих бранилаца либералног погледа на човека и друштво.
Поуздано се зна да је краљ Петар И Карађорђевић био масон и да је био инициран током свог боравка у Француској под именом Петар Мркоњић, које је користио и у херцеговачком устанку 1875. године.
Мало је ипак познато да је овај краљ Петар по доласку на чело Србије након Мајског преврата живео само од плате коју је за свој рад добијао од Владе. Од тог новца подизао је задужбину Карађорђевића на Опленцу, а остало је забележено и да му је једном, када му је зафалио новац, министар у сопственој влади одбио кредит.
После величанствених победа на Церу и Колубари 1914. и невероватног отпора који је Србија пружила далеко снажнијем непријатељу, 1915. године војска и влада су ипак били приморани на повлачење. Пут на коме их је пратио и највећи део становништва водио је преко негостољубиве Албаније.
Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог краља. Ипак, Петар Карађорђевић је одбио све савете од тога да одустане од праћења својих војника преко албанских гудура.
Краљ Петар је са војском прешао голготу на једним воловским колима, а где су планине биле непроходне био је ношен од својих војника, све док нису стигли до албанске обале на Јадрану.
У селу Словац код Лајковца и данас постоји споменик на коме пише: "Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније".
Реч је о јединственом случају у свету да владар подигне споменик обичној сељанки и њеном сину.
Краљ Петар је Макрену срео током повлачења преко Албаније. Она је кренула за војском како би пронашла свог сина јединца Маринка и дала му вунене чарапе које је исплела. Ипак, када је схватила да неће моћи даље, чарапе је дала краљу Петру уз завет да пронађе њеног сина.
Краљ Петар своје обећање нија заборавио. Маринка је пронашао, али умрлог од хладноће негде у планинама Албаније. Прича каже да се до краја живота се није одвајао од вунених чарапа мајке Макрене, да је на самрти тражио да му их обују и да је у њима умро.
Ова невероватна прича забележена је у роману Милована Витезовића "Чарапе краља Петра".