ИСТОРИЈА ПОПИСА У ЦРНОЈ ГОРИ: Кретање броја Срба од апсолутне већине до борбе за опстанак
Како се историјски кретао број Срба у Црној Гори и који идентитетски ломови су га пратили?
У Црној Гори данас почиње попис становништва. Иако је по редоследу десетогодишњег пописивања требао да се одржи пре две године, због нестабилне политичке ситуације одгађан је све до сада.
ПРОЧИТАЈТЕ КАКО ЈЕ ОЗНА ПРЕТВАРАЛА СРБЕ У ЦРНОГОРЦЕ!
СЛОМ "ХРИШЋАНСКОГ ШТИТА" Битка прекретница која је одлучила судбину Европе: Непријатељу је отворен пут ка Пешти и Бечу (ВИДЕО)
БИТКА КОД МАНАСТИРА ЧОКЕШИНА - СРПСКИ ТЕРМОПИЛИ: Невероватно херојство 303 хајдука који су зауставили читаву турску војску (ВИДЕО)
По многима ће ово бити јединствена прилика да се грађани Црне Горе изјасне слободно и без притисака о својим идентитетским осећањима. Посебан значај он свакако има за српски народ који је након литијског покрета доживео духовно-идентитетску катарзу. Последично, у тим редовима се очекује повећање броја Срба и својеврсно враћање историје на "прави колосек" који су утврдили још владари из династије Петровић-Његош.
Историјски преглед
Историја пописа у Црној Гори је дуга више од века и сеже у период након стицања независности на Берлинском конгресу у времену књаза Николе Петровића. Први попис становништва у XX веку у Црној Гори одржан је 1909. године. Наравно, био је то један од неопходних корака ка модернизацији земље коју је књаз, помало и невољно, проводио под притиском образоване омладине окупљене око “Народне странке”.
Занимљивост овог пописа, као и његова кључна мана јесте то што није садржао изјашњавање о националној припадности. Суштински разлог за то је што у том период није било идентитетских дилема које данас постоје и што се целокупно православно становништво осећало српским. А са друге стране, национална припадност се поистовећивала са језиком којим неко говори. Па је сходно томе, језичка припадност била конститутивни елемент националности, слично Немачком искуству развоја нације.
Пошто је по некима први став о српском идентитету црногорског становништва у том период проблематичан, упућујем их на дела историчара Александра Раковића, Љубомира Дурковића-Јакшића, као и историчара који није наклоњен српској ствари, штавише био је близак Милу Ђукановићу, Живка Андријашевића. Они су са научне стране аргументовали ту тезу као апсолутно неспорну ствар.
У прилог томе иде и једна занимљива чињеница о првом и најпознатијем идентитетском конвертиту из Црне Горе Секули Дрљевићу, који је као народни посланик у црногорској скупштини пред рат 1914. године жалио што не постоји нека правна одреба која ће директно везати Црну Гору за сваки рат који води Србија. Међутим, Дрљевићево србовање није дуго трајало, после незадовољених каријерних амбиција и ко зна каквих закулисних радњи исти се окренуо хрватским интересима и историјским фалсификатима. Такође у једном броју “Гласа Црногорца”, чувени зеленаш и борац за насљеђе Петровића Крсто Зрнов Поповић пише како се у Црној Гори “чувала и сачувала искра слободе Србинове”.
Дакле, у таквом амбијенту српска народност Црне Горе је била саморазумевајућа ствар (чак и за оне који данас важе за “очеве нације” код Црногораца) па се на попису није ни наводила.
С тога су његови резултати такви да се 95% становништва изјаснило како говори српским језиком. Римокатолика и муслимана је укупно било око 15 000, а остало становништво је било православно.
Пописи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославији, тачније два пописа (1921. и 1931), такође су изостављала изјашњавање о националности. Разлог је било званично схватање о “троименом” народу и идеја да би пописивање националности распирило сепаратизам у младој и нејакој краљевини. Тако је кључно идентитетско изјашњавање било оно о вјери и о матерњем језику.
Разлика у односу на попис из 1909. године је то што се језик више не назива српским, него сходно југословенском духу “српским и хрватским” односно “српским, хрватским и словеначким”.
Попис из 1921. дао је следеће податке:
Српски и хрватски језик: 92,14%
Арнаутски језик: 7,86%
Попис из 1931. дао је следеће податке:
Српски, хрватски и словеначки језик: 94,42%
Арнаутски језик: 5,03 %
Изјашњавање о вери 1931:
Православци: 75,74%
Муслимани: 16,95%
Католици: 7,25%
Овај период занимљив је и због тога што су у њему корени развоја идеје о посебном црногорском идентитету. Та идеја је инспирисана догађајима око уједињења са Србијом, Подгоричком скупштином, Божићном побуном и једним уопште неславним процесом интеграције Црне Горе у нову заједницу.
Она прво добија вид борбе за федерализацију Југославије и враћање извесне посебности Црној Гори као историјској краљевини. Тиме се, пре свега води круг људи око краља Николе и црногорске владе у егзилу која се све до краја преговора у Версају, па ни након тога не мири са устројством нове државе.
Миша Ђурковић наводи како постоје три кључна елемента за разумевање тога сукоба:
Први је неиспуњена и “фрустрирана амбиција” краља Николе да он буде ујединитељ српског и осталих југословенских народа.
Затим, незадовољство старе елите због губитка друштвено доминантне позиције, што је катактеристично и за поменути случај Дрљевића.
И најкасније чињеница дугог засебног трајања црногорске државности којој како каже Ђурковић ни “Србија 1918. није пришла на адекватан начин”.
Тиме је направљена почетна пукотина у односу Срба и Црногораца коју ће временом сви противници српског уједињења користити, а нарочито ће бити експлоатисана у Загребу. Баш под утицајем културно-политичког круга Загреба развијаће се у међуратном периоду два кључна идеолога црногорске идентитетске засебности. То су Савић Марковић Штедимлија и Секула Дрљевић. На њиховом примеру, а поготово Дрљевићевом се тачно види како тај првобитни династијски сепаратизам, полако добија политички вид, а затим и идентитетски.
Рецимо, Дрљевић се двадесетих година XX вијека залаже за федерализацију Краљевине СХС у којој ће Црна Гора бити посебна јединица, не доводећи у питање српски идентитет исте. Међутим, крећући се у хрватским круговима и сарађујући са Штедимлијом временом шири концепт сепаратизма и на идентитетску раван следећи идеје хрватских историчара Ива Пилара и Милана Шуфлаја.
Још једна ствар коју треба поменути је и политика Комунистичке партије Југославије. Наиме, унутар КПЈ двадесетих година је буктио сукоб фракција око односа према Југославији. Поражена фракција, чији је истакнути представник био Сима Марковић залагала се за очување целовитости Краљевине СХС. Друга линија која је на концу и установљена као званичан став партије, је заступала идеју о разбијању Југославије на више јединица од којих би се касније формирала Балканска федерација, што је било подржано и од Коминтерне.
Тај курс политике додатно је учвршћен на Дрезденском конгресу 1928. године. Наравно у тај концепт се савршено уклапа и Црна Гора као засебна јединица. Штавише Ђурковић тврди да је на Дрезденском конгресу први пут поменута конструкција “црногорска нација”, што је утрло пут потпуном одвајању и отуђењу од Српства, али и од сопствене прошлости.
Иако је илегални рад групе комуниста окупљених у Дрездену био од малог значаја за политику тадашње Краљевине СХС, историја ће се побринути да их из мрачних дрезденских сала изведе на позорницу Другог свјетског рата и пружи им прилику да проведу своје идеје и науме. Драматичне последице истих осећају се у српско-црногорском идентитетском клупку и до данашњег дана.
То ће неизбежно бити очитано и на првом послератном попису 1948. године, о чему ћете више читати у другом делу текста.