Овако су медицинске сестре, странкиње, сведочиле о ХРАБРОСТИ СРПСКОГ НАРОДА у Великом рату

За време Великог рата стотине странкиња из разних земаља, медицинских сестара и докторки пре свега, долазе у Србију да помогну српском народу.

Оне су у самом штабу смрти и живота, у болницама, са рањенима и болеснима, суочене са инвазијом тифуса која односи исто толико жртава као и битке. Оне ослушкују и виде српског војника сасвим изблиза, готово из његове душе, остављајући белешке о српској историји, земљи и људима, о српским обичајима и карактеру српског човека.

Женско око више, даље, боље и дубље види. Њихово разумевање трагедије у земљи и ван земље, даје посебну дубину текстовима. Књига "Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату" даје потпунију слику Великог рата. Избором су обухваћене оне хероине које су писале о догађајима - њихова писма, дневници, сећања, узбудљива су грађа која сведочи и о њиховом делу. Многе од њих се нису вратиле кући.

Ево шта се може прочитати у њиховим списима:

- Језик је био тежак, али смо успели да научимо речник корисних речи и свакодневних израза. Граматику нисмо ни покушали. Такве речи као што су "боли", "нога", "рука", "глава", "око", "језик", "зуби", "завој", "спава", "вода", "чај", "лези", "седите", "добро јутро", "лаку ноћ", "пријатно спавали", "фала", биле су нам међу првима. 

Срби су били приморани да се повуку из Ваљева, а престолонаследник и штаб у Аранђеловац, око шездесет четири километра југоисточно од Београда. Аустријанци су покушали да поврате острво које су им Срби одузели, а Срби су пуцали на Семлин. Срби су били успешни у заробљавању двадесет топова, четрдесет две машинске пушке и десет хиљада заробљеника за једну недељу. Срби су почели добровољно напуштање Београда 29. новембра; наши пацијенти били су превезени, остављајући нам само најгоре случајеве. Француски топови дејствовали су целу ноћ у брзом следу потрошивши своју муницију да је Аустријанци не би имали. Београд се предао Аустријанцима 2. децембра 1914. 

Аустријанци су довели своју војску у Београд уз музику својих оркестара. Довели су своје рањене, по двеста и триста истовремено, у својим колима Црвеног крста. За тринаест дана прошло је шест хиљада рањених Аустријанаца. 

Детаљан дневник

Агнес Гарднер, медицинска сестра у Рајановој болници у Београду, била је део мисије америчког Црвеног крста. Кренула је за Србију 9. септембра 1914. и стигла 16. октобра 1914. године. Била је састављена од три хирурга, а сва тројица су дипломирали на Медицинском факултету Фордхам универзитета у Њујорку: др Едвард Рајан, др Џејмс Донован и др Вилијам Ахерн и дванаест медицинских сестара којима је руководила мис Мери Гледвин.

Једна од медицинских сестара била је Агнес Гарднер која у свом дневнику детаљно описује путовање до Београда и тешко стање у Војној болници. У "Америчком журналу медицинских сестара" 1. октобра 1915. објављује текст у којем у неколико реченица прецизно дефинише судбину Србије:

- Борили су се током последње три године, четири рата у три године: Балкански, октобар 1912; Бугарски, јун 1913; Албански, новембар 1913. и сада овај. Као пацијенти, њихово понашање је задивљујуће, издржавали су муке док су лекари тражили метке и шрапнеле, од њих сте само чули: Добро.

Стали смо у Ђевђелији на два сата, где сам водила дуг разговор са др Донелијем из америчког Црвеног крста. Рекао ми је да је уложио велики напор чистећи и дезинфикујући стару фабрику дувана и претварајући је у болницу на чијем је челу био. Није било текуће воде. Београд ју је једини имао, у остатку земље бунари су били загађени. Питала сам опорављају ли се српски војници, а он је одговорио да је, нажалост, смртност веома висока, јер су толико исцрпљени од зиме и глади да подлежу веома брзо. Рекао је и да су веома стрпљиви пацијенти, не жале се и дирљиво су захвални. Др Донели добио је тифус неколико недеља касније и умро. Ниш је готово застрашујуће закрчен избеглицама, војницима, владиним службеницима, тако да тренутно има 120.000 уместо уобичајених 18.000 становника.

Срби су веома штедљив, радан и разборит народ. Нисам видела пијанца од када сам стигла. Такође су демократски настројени, официри и њихови људи су у пријатељским односима. Имала сам утисак да, када би официр био рањен, војник би одмах истрчао и довукао га у заклон. Они су најхрабрији војници у Европи. Знају да се боре за своја огњишта и своје породице, и радије гину него да буду заробљени.

 Србима се треба дивити због њиховог патриотизма, храбрости, стрпљења и радиности, али заслужују љубав због једноставности, захвалности и љубазности које дарују широког срца. Они су се борили скоро три године и били су пред финансијским сломом. Можете ли помоћи да им дотурим помоћ? Њима је потребно све, одећа, ћебад, вунени веш за војнике, кондензовано млеко за болесне и бебе, све животне потрепштине. Они су извојевали величанствене победе и ми, из нашег обиља, морамо помоћи малој нацији која доприноси узвишеном циљу, победи над тиранијом и милитаризмом.

Предана и неуморна

Амелија Пибоди Тајлстон похађала је специјалну школу "Мис Бакер", а касније је студирала сестринство и радила управо тај посао, очигледно предано и неуморно, како би помогла људима који пате. Тако је одлучила да помогне српским избеглицама из Првог светског рата. Отишла је у Србију и радила за Црвени крст, али је тамо умрла од упале плућа. Њен рад је детаљно описан у књизи "Амелија Пибоди Тајлстон и њене кантине за Србе". Била је веома самостална и самоуверена, што се тицало и њеног породичног педигреа, а веома тешко је подносила да јој се неко меша у посао.

- Онај одвратни др Рајан дошао је да преузме управу над целокупним хуманитарним радом и ја зато одлазим - написала је срдито својој мајци.

Писма Амелије Тајлстон пуна су дивљења за Србе, обилују сликовитим детаљима тешких околности у болницама, али је ипак у подтексту стално присутна једна животна радост и ведрина ауторке, која је срећна што се налази тамо где је људска помоћ најпотребнија.

У прикупљеним записима пише и ово:

- Дух људски се напросто буни против чињенице да живи у комфору и благостању док наоколо бесни рат. Човек се скоро стиди да му је топло и да има довољно да једе, док мисли на оне тамо далеко од своје ушушкане сигурности који се смрзавају и гладују, исцрпљени патњама које се не могу ни замислити.

У Француској никада нисмо осећале да смо неопходне; свака Францускиња је по потреби била болничарка или сестра, и оне су, наравно имале предност када се радило о одласку на фронт. Париз је такође био препун младих сестара мотивисаних да помогну.

Тада су нам мисли одлутале у Србију. Чуле смо о херојској борби српскога народа противу непријатеља снажнијег и опаснијег од Аустријанаца: страшне епидемије тифуса која је харала земљом. Могле смо да будемо у борби за савладавање управо тог непријатеља, па се нисмо дуго премишљале. 20. јануара (1915) смо одлучиле да путујемо у Србију, а већ 31. јануара смо испловиле из марсељских вода. Теретни брод који нас је возио ка Солуну није био ни брз, а ни комфоран, но био је стабилан и мирно клизио преко Медитеранског мора, па нас је довео у сигурне воде Малте, и одатле нас је усмерио ка Пиреју.

У сваком граду кроз који смо пролазили сусретали смо погребне поворке иза сандука са жртвама од тифуса. Сандук је био затворен што је боље могло да би се спречило ширење заразе.

Дуж овог усамљеног пута који је долазио са севера изнад Ђевђелије, постављене су српске стражарнице. Овде се видела нарочита вредност овог народа. Када је воз пролазио, они су га поздрављали у "ставу мирно", и када су им поједини путници бацали кроз прозор мала паковања цигарета, њихова лица су сијала од среће и захвалности, али ја никада нисам видела неког од српских војника да се баца ка овом тако драгом поклону, пре него што је воз већ отишао.

Ови војни стражари живе у кућицама које личе на стог сена. Оне немају димњаке, а светло од ватре огњишта продире кроз пукотине на зидовима. Ватра је дезинфекција против ваши. Војници немају званичне униформе, него су обучени у народне ношње од браон конопље, чарапе које су извезене живим бојама и допиру до колена, ципеле су необичне, нешто између мокасина и папуча. Ноћу ципеле пуне водом која их одржава меким као рукавице.

Свуда смо видели војнике који вежбају. Марширали са упадљивом лакоћом и слободом покрета, па је изгледало као да су рођени војници. Али међу њима има и деце. Једанпут сам ишла до официра који је командовао регрутима, он је са осмехом показао на моју камеру и рекао на српском "чекај", што ја мислим да је реч за стани - чекај. Одмах је командовао да се построје да бих их фотографисала. Један од њих је дошао и мало уплашеним гласом питао колико би коштало да га сликам самог.

Прешле и Албанију

Ингеборг Стин Хансен, медицинска сестра из Норвешке, рођена у Гроруду (део Осла), образована у Америци, заједно са пријатељицом са студија Ст. Клер Ливингстоун дошла је у Србију крајем јануара 1915. године. Оне су се у Србији среле са колегиницама из Норвешке Елисабет Волф и Огот Магнусен које су радиле у мисији др Грујић и то у ратној болници у Ваљеву.

- То је било космополитско друштво - рекла је једном приликом Магнусон, алудирајући на шаролик национални састав у болници.

У часопису "Inherred" у Норвешкој освануо је 17. јуна 1915. чланак у којем медицинска сестра Ингеборг Стин Хансен пише о тешком стању у Србији, но тек 2014. године, 100 година од почетка Првог светског рата, излази књига на норвешком "Ти непознати ратници: Норвежани у Првом светском рату" коју су написала три историчара: Брандал, Бразијер и Тејге.

Тако је сећање на ове храбре и хумане жене оживело. Видевши у Србији страшно сиромаштво и драматично стање у болницама, отпутовале су у Америку и тамо сакупиле 500 тона медицинског материјала у вредности од 50.000 долара и превезле га у Србију. Оне су истовремено шириле вести о стравичном стању у Србији и писале по доступним им новинама. На крају су се повлачиле преко Албаније са Српском војском.

Радиле су под окриљем Норвешког Црвеног крста. Србија се одужила овим двема сестрама доделом Карађорђеве звезде (4. ред), док су оне написале књигу својих сећања на рад у Србији већ 1916. године, једну на норвешком и другу на енглеском. Норвежани су медицински помагали Србији и током балканских ратова, тада је у Србији радио др Јоаким Сведер Банг са групом од неколико сестара.

Храброст Српкиња

- Људи у старој, доброј Енглеској не могу ни замислити стање у којем се овај део света налази, на хиљаде људи пати, и не добија баш никакву помоћ. Сада се трудимо да зауставимо ширење ових грозних болести, отварамо нову болницу коју називамо Цивилна и која ће преузети неке од ових тешких случајева. Надамо се такође да ћемо формирати још шест амбуланти уз фронт. Наша пољска болница је само за хируршке случајеве. 

Ова болница је огромна и имамо врућу и хладну воду и електрично светло. Др Бери води још неколико болница приде, које броје свега 130 пацијената. Данас по подне сам ушла у огромно болничко крило да бих слушала мало музике с рањенима. Рањеници су бескрајно захвални за сваку помоћ која им се пружи. Зову нас "сестро" и, често, "добра сестро". Мушкарци делују тако ломно, осим више класе која је углавном углађена, и снажна.

Жене су прекрасне, тако лепе и моћне; оне обављају већину физичког посла. Невероватна храброст Српкиња никада неће бити заборављена. Неке од њих су изгубиле очеве, браћу, мужеве и синове. Све ове жене имају исти једноставан одговор: "Сестро, они су умрли за своју земљу!". Пред оваквим патриотизмом треба се поклонити и надати се само томе да ћемо се и ми неким чудом научити оваквој храбрости. Њихова земља, дивна и плодна попут наше, уништена је; разориле су је болести, глад и рат, па ипак они и даље опстају.

Моника Стенли, болничарка у саставу Треће јединице Српског потпорног фонда, објавила је: "Мој дневник у Србији: 1. април - 1. новембар 1915".

Објављен је већ 1916. у Лондону. Моника Стенли настоји да опише оно што види и што је окружује, уздајући се да ће то бити занимљиво читаоцима новина. Дневничке белешке, које су означене датумима, садрже кратке описе природе, биљака и животиња; својства друге културе, обичаје и карактеристике мештана; детаље о војном наоружању и ратне вести.

Моникине забелешке осетно живну када се дотакну њој блиских тема, у вези са набавком намирница и припремањем оброка и из њих се види колико је то био и тежак и значајан посао. Пажња са којом су описани оперативни захвати и разговори са докторима о стручним питањима указује на ауторкино интересовање за активно бављење медицином.

Дневник Монике Стенли има изузетну вредност, као и све друге књиге тог типа, јер открива у слојевима слику једног изглобљеног времена које је сурово одређивало животе људи, војника, рањеника, болесних и доктора који су их лечили.