УБИЦА који је из сенке ВЛАДАО РУСИЈОМ: И сам СТАЉИН га се плашио, егзекутор ВЕЛИКЕ ЧИСТКЕ! (ВИДЕО)

Врхунац његове моћи био је током и после Другог светског рата.

После Стаљинове смрти скинут је са дужности и погубљен од стране Стаљинових наследника 23. децембра 1953. године.

Али, био је то заправо само крај приче…

Берија је рођен као син сељака у Грузији, али се причало и да је био ванбрачно дете локалног племића. Учио је техничку школу у Сухумију, и по подацима, ступио је у Бољшевичку партију марта 1917, као студент у Бакуу.

Према непровереним подацима, за време Октобарске револуције у Русији био је двоструки агент – радио је и за бољшевике и за њихове противнике.

Након победе "црвених" у Совјетском Савезу показао се као лукав и способан политичар и кренуо да се успиње на партијској лествици, али и у редовима тајне полиције. До 1922, Берија је постао заменик шефа организације - наследнице Вечеке, ОГПУ (Комбиновани државни политички директорат), у Грузији.

Како су били земљаци - Грузини, Берија је од раних дана био савезник Стаљину у стицању власти у Комунистичкој партији и совјетском режиму и стицао је моћ заједно са њим поставши први секретар Грузије, а затим и целог Кавказа. 

Берија је знао да ласка и подилази Стаљину указујући му поштовање "као краљу". Берија је написао књигу о историји комунизма на Кавказу у којој је преувеличао Стаљинову улогу пре револуције и настојећи да минимализује или потпуно укине помињање Лењина. 

Када је 1934. почела Стаљинова чистка партије и владе, након убиства Сергеја Кирова, Берија је спроводио чистке у Транскавказу, користећи прилику да изравна многе старе рачуне. Убијао је своје политичке противнике, али и "колеге" из партије - свакога за кога би проценио да би могао да му се нађе на путу.

Без проблема је чистио читаве породице, а његови потчињени су причали да Берија не воли "живе противнике". 

Од 1938. године водио је цео систем концентрационих логора у којима су били заробљени милиони. У чисткама 30-их страдале су стотине хиљада људи.

"То је Берија, мој Химлер"

С почетком Другог светског рата Берија је постао још моћнији. Марта 1939, Берија је постао кандидат члан Политбироа комунистичке партије. Иако није стекао пуно чланство до 1946, већ је био један од врховних вођа Совјетског Савеза. 1941, Берија је постао генерални комесар државне безбедности, што је био највиши полицијски чин у Совјетском Савезу у то доба.

Током Другог светског рата је преузео одговорност за главна унутрашња питања, користећи милионе људи које је НКВД затворио у радне логоре за ратну производњу.

Берија је са Стаљином ишао и на Јалту 1945. године. Сведоци наводе да је амерички председник Рузвелт током вечере питао Стаљина ко је то с њим, а Стаљин му је одговорио: "То је Берија, мој Химлер".

Садиста и серијски силоватељи убица

Берија је деценијама силовао девојке и младе жене. Причало се да их је лично "ловио" возећи се аутомобилом по Москви. Након што би изабрао "жртву" његови телохранитељи би је увукли у кола. 

– Некад би тражио по пет, шест или седам девојака. Натерао би их да се скину, осим ципела, и да клекну на колена, како би начиниле круг. Тада би ходао око њих у свом огртачу, и извукао би једну од њих, одвукао је и силовао. Ово је називао игром цвета – испричао је у једном интервјуу аутор Антон Антонов-Овсенко, који је написао Беријину биографију.

Силоване девојке би или убијао или пуштао да иду знајући да неће имати коме да се жале. Међу жртвама било је и малолетних девојчица, а причало се да родитељи долазе да их сачекају испред тајне полиције након што их се Берија засити. Свим жртвама је поклањао цвеће јер би на тај начин чин силовања представљао као љубавни састанак уз обострани пристанак. 

Бројне приче, које су годинама кружиле, говоре да је Берија лично тукао, мучио и убијао своје жртве. Од 70-их, Московљани су препричавали приче о костима нађеним или у дворишту, подрумима, или сакривеним унутар зидова раније Беријине резиденције. 

Мемоари људи блиских Берији, као што су његов син, затим бивши совјетски шеф спољних обавештајаца Павел Судоплатов одбијају ове оптужбе, и описују Берију потпуно другачије.

Пад

Како се Стаљин ближио својим седамдесетим, послератним годинама је доминирала прикривена борба за наслеђе међу његовим потчињенима. У том периоду Стаљин се одаљио од Берије вероватно страхујући да би овај могао да га уклони у покушају да дође на власт.

Дана 5. марта, 1953. Стаљин је умро - четири дана након што му је позлило у ноћи након вечере са Беријом и другим совјетским вођама. У политичким мемоарима совјетског министра спољних послова Вјачеслава Молотова, објављеним 1993. пише да се Берија хвалио да је управо он отровао Стаљина, иако ниједан чврст доказ за то никада није пронађен.

Након Стаљинове смрти, Берија је постављен за првог заменика премијера. Његов блиски савезник, Маљенков је постао нови премијер, и он је у почетку био најмоћнији човек у пост-стаљиновском руководству. 

Његов проблем био је тај што су га се сви остали чланови Политбироа плашили и што су желели да га се реше. Блок против њега предводио је Никита Хрушчов.

Подаци о Беријином паду значајно варирају. По најновијим изворима, Хрушчов је сазвао састанак председништва 26. јуна, где је напао Берију, оптуживши га да га је плаћала британска обавештајна служба. Берију је ово потпуно изненадило, али остали чланови су подржали Хрушчова који је предложио његово тренутно отпуштање. 

На унапред договорен знак, маршал Георгиј Жукову и група наоружаних официра одмах су упали и ухапсили Берију. Неки извори тврде да је Берија убијен на лицу места, али за ово нема доказа.

Берија хапшење је држано у тајности док нису ухапшени његови главни људи. Берији је судио "специјални суд". Када је донета пресуда на смрт, по каснијим тврдњама неких, Берија је на коленима молио за милост. Након овога је убијен.

Међутим, по другим изворима, укључујући и његовог сина, Беријина кућа је нападнута 26. јуна 1953. и Берија је убијен на лицу места.

Беријина супруга и син су послати у радни логор, али су преживели, и касније су пуштени. Његов син, Серго Берија је још увек жив, и брани очеву репутацију. 

Маја 2000. Врховни суд Руске Федерације је одбио молбу чланова Беријине породице да се поништи пресуда из 1953. Ова молба је била базирана на руском закону који предвиђа рехабилитацију жртава лажних политичких оптужби. Суд је, међутим, сматрао да је "Берија био организатор репресије над сопственим народом, и да стога не може бити сматран жртвом".