Арапско пролеће вол 2.0
Пре девет година, тачније 17. децембра 2010. године, млади продавац Мохамед Буазиз отворио је тезгу на тунишкој пијаци.
Као и сваког јутра, рутински је слагао илегалну робу. Инспекторка Фаида Хамди, пише Експрес, током контроле тезги, затражила је мито. Мухамед јој је понудио само молбе и оправдања. Ништа друго није имао... Недовољно за Хамдијеву која је конфисковала сву робу и написала му драконску казну уз понижавања и тешке увреде.
Мухамед се у очају пожалио општинским властима, али без успеха. Изашао је на улицу, узео канистер бензина и запалио се пред гомилом људи. Несрећног младића у пламену окупљени су снимали телефонима, а снимак је убрзо преплавио друштвене мреже. Док се он у болници борио за живот, млади Тунижани су у виртуелном свету гледали његов очајнички чин. Два дана касније на улицама Туниса почели су први протести. Био је то незванични почетак Арапског пролећа. Феномена који се као епидемија проширио Африком и чије геополитичке домете нико није могао да предвиди.
Последице су можда најтеже биле за Либију која је, за разлику од земаља Магреба, ушла у бруталан грађански рат. Све је почело када су фебруара 2011. на улицама Бенгазија, Дерне, Заинтана и Бејде почели протести праћени погрдним паролама против Муамера ел Гадафија. Локална полиција била је немоћна, послати су специјалци. Рафали су одјекивали улицама, ТВ станице су падале у руке побуњеника, а службеници режима вешани су или ликвидирани на кућном прагу. Локални гарнизони су комплетно прешли на страну побуњеника. Све је наговештавало почетак револуције у Либији...