АВЕТ КГБ И ДАЉЕ ПЛАШИ ЗАПАД: Садизам, црвени терор, велике чистке, милиони убијених и ислеђиваних - још увек им утерују СТРАХ ПОД КОЖУ
Руска Спољна обавештајна служба баштини тек један део традиције оне организације која је под називима КГБ до деведесетих задавала најгору врсту главобоље западним контраобавештајцима
Пре 30 година је распуштена је совјетска обавештајна служба Комитет господарственије безоспоасности познатији и као КГБ. Његова умешаност у покушај комунистичког пуча у Москви била је кап која је прелила чашу и била повод да га Борис Јељцин расфорима. Али је дух КГБ-а жив судећи по бившем официру службе Владимиру Владимировичу, пише немачки Дојче Веле.
НЕСТАЛА ДЕВОЈЧИЦА (14): Већ три дана ни трага ни гласа о њој, полиција кренула у потрагу, лик са мајице може бити кључан!
ПОЗНАТО КАД БИ ПАНДЕМИЈА МОГЛА ДА СЕ ЗАВРШИ? Директор "Фајзера" рекао ТАЧАН ДАТУМ краја агоније
УХАПШЕН МУШКАРАЦ (41): Претио да ће убити политичарку, полиција упала у његову кућу, имали су шта и да виде
Руска Спољна обавештајна служба баштини тек један део традиције оне организације која је под називима КГБ до деведесетих задавала најгору врсту главобоље западним контраобавештајцима.
И која је у културној индустрији изродила низ хладноратовских негативаца у шпијунским романима, холивудским трилерима. Али и низ главних супарника филмског британског агента 007 - Џејмса Бонда. Иначе, кажу да је Ијан Флеминг, писац који је створио лик Џејмса Бонда, између осталог био инспирисан ликом и делом Фицроја Маклејна, Черчиловог човека од поверења који је био у ратној војној мисји код Тита. А Маклејн је једном записао да су Руси у две вештине доминантни – у шпијунажи и циркусу, пише Дојче Веле.
Пропаст пуча, пропаст Службе
То је сигурно важило у царска времена и у првим деценијама постојања совјетске власти, донекле и непосредно након Другог светског рата. Али су потом, као и у совјетском систему, дошле деценије застоја и губљења даха у трци са Западом. Када је Горбачов реформама покушао да избави Совјетски Савез иż историјског и економског ћорсокака, шеф КГБ-а Владимир Крјучков који је на ту позицију дошао 1988. определио се против Горбачова. Припадао је групи завереника која се окупљала у Архивско-библиотечком центру КГБ-а. Формирали су Државни комитет за ванредно стање.
Када се данас погледа листа завереника, онда је право чудо да августовски пуч није успео: У комитет су приступили потпредседник Совјетског Савеза, премијер, министар унутрашњих послова, министар одбране, шеф КГБ-а, секретар Централног комитета партије, председник сељачког савеза земље, потпреседник савеза индустрије и науке. Међутим, војска је одбила да подржи пучисте и они су завршили у затвору, да би били помиловани 1994. Министар унутрашњих послова, Летонац Борис Пуго, и његова жена Валентина извршили су самоубиство. Али за КГБ није било помиловања.
Генерал Владим Викторович Бакатин је дошао на чело службе као њен стечајни управник. Задатак му је био да је распусти. КГБ је званично престао да постоји 6. Новембра 1991.
Прва главна управа КГБ-а која је била задужена за иностранство – од дипломатских представништава до тајних шпијунских мрежа – била је издвојена у Спољну обавештајну службу, а остатак је реформисан и претворен у ФСБ (Федераљнаја служба безопасности), службу задужену за унутрашњу безбедност, контрашпијунажу и заштиту уставног поретка.
Треба напоменути да Лукашенкова Белорусија своју службу још увек назива КГБ, а да је тамо оснивач совјетске тајне службе иż 1917. Феликс Ђержински, још увек народни херој.
Од Охране до Чеке
Некада су руске тајне службе биле свемоћне, или их је барем пратио такав глас. Да би се разумело, каква је Служба укинута 1991. мора се вратити цели век уназад.
Руска империја с краја 19. века има најразличитије унутрашње противнике, од незадовољних племића до левих револуционара. Зато се 1880. оснива Одељење за заштиту јавне безбедности и поретка. У народу се име нове царске тајне полиције изговара шапатом - Охрана, што на руском значи заштита. Јер њени агенти и доушници су могли да буду дословно свуда.
Специјални агенти Охране су се инфилтрирали у ревулицонарне и терористичке организације, у врх опозиционих партија, а неке су и сами основали. Чак су организовали атентате. Најпознатији је пример Јевно Азеф, који је био вођа оружаног крила левих есера, али и један од најбоље плаћених агената-провокатора, чији рукопис се препознавао у позадини атентата на царског министра унутрашњих послова Фон Плевеа 1904. и царског унука, великог кнеза Сергеја Романова 1905. А и Лењинов пријатељ Роман Малиновски, високи бољшевички функционер, био је професионални агент Охране, која је проценила да су леви есери већа опасност, па су бољшевицима чак и помагали.
За све који су доживели распад Југославије, којем је претходило увођење вишепартијског система, та пракса стварања и подржавања своје радикалне опозиције уз помоћ Службе звучи познато. Поред професионалних шпијуна којих је уочи Првог светског рата било око 1000, Охрана је имала и "помоћне агенте", доушнике којима је плаћано "по учинку", зависно од тежине информације. Њих је било преко 70 000.
У Охрани је постојало одељење "перлустратора" – они су отварали и читали личну пошту. Ту традицију је успоставио Александар Христофорович фон Бенкендорф , који је 1826. постао начелник Сопствене канцеларие његовог императорског величанства Николаја И. У тој канцеларии је Трећа управа била императорова тајна полиција. Остало је записано да је Охрана 1913. отворила и прочитала 237 000 писама, а из њих преписала 35 000 одломака. Такозване "црне канцеларије" биле су уведене у поштанским зградама свих већих градова.
Од Чеке до НКВД-а
Октобарска револуција је претумбала односе моћи међу класама и народима, али потреба за тајном полицијом нових, бољшевичких господара земље, које још нису ни консолидовали своју власт, остала је иста. Иако је Охрана била брутална и лукава, њену свемоћ су спутавали какви-такви закони. Макар као препреке које је ваљало заобилазити. Али бољшевици су право и правду схватили класно-идеолошки. То је за тајнослужбаше био идеалан биотоп.
Лењин је формирање бољшевичке тајне службе поверио искусном робијашу - Феликсу Едмундовичу Ђержинском. Потомак пољских племића је у Виљнусу, тада под руском царском влашћу, био избачен иż гимназије због револуционарне делатности. Као револуционар, провео је укупно 11 година у затворима и сибирском прогонству. Ту је зарадио и туберкулозу, али и 1908. у Сибиру написао књигу "Дневник једног заточеника" која је доцније била изузетно популарна. Ђержински је основао Чеку. Не треба посебно истицати да је она изграђена на искуствима Охране, чији је рукопис Ђержинском дословно био уписан у кожу.
Чека је скраћеница од руског назива Чрезвичајнаја комисија – ванредна комисја. Вођа Октобарске револуције, Владимир Илич Лењин је тајну полицију основао декретом од 5. децембра 1917. "Сверуска ванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже", била је смештена у Лубјанку. Зграда Сверуског осигуравајућег друштва, подигнута 1898. на тргу Лубјанка, од тог тренутка је постала симбол државног терора. Лењин је за време грађанског рата револуционарно насиље према противницима озваничио као "црвени терор". 1922 је коментаришући нацрт једног закона написао: "Суд не би требало да уклони терор – била би превара да се обећа тако нешто – него би га требало без увијања и шминке, принципијелно и јасно образложити и законски утемељити".
Укупни број жртава "црвеног терора" се процењује на најмање 250 000, док неке процене иду и до једног милиона. На десетине хиљада жртава прошле су кроз подруме Лубјанке. Још у Лењиново доба постојала је и мрежа логора за политичке противнике и контрареволуционаре. Стаљин је само терор уздигао до сведржавног резона.
1922. је после окончања грађанског рата Чека преименована у ГПУ (Обједињена државна политичка управа). Ђержински је остао на њеном челу све до своје смрти 1926. Кажу да је умро од последица срчаног удара који је добио после двочасовног жестоког говора против Троцког, Зиновјева и Камењева у Централном комитету. У народу је назив "чекисти" остало као ознака за опасне типове који су лаки на батинама и револверу.
Од НКВД-а до КГБ-а
Године 1934. ГПУ је постао део Народног комесаријата унутрашњих послова – НКВД. До тада је тајна полиција проширила свој утицај. До 1927. члан партије није могао бити подвргнут ислеђивању – формално су га пре тога морали искључити из партије. Од те године нико ни у држави ни у партији није могао бити сигуран од момака у кожним мантилима који су долазили ноћу. Ова полиција је учествовала у насилној колективизацији. Отворила је логоре у којој су политички затвореници на принудном раду прокопавали Беломорско-балтички канал, који се до 1961. звао Стаљинов канал.
У исто време, комунисти и симпатизери Совјетског савеза из целог света раде из убеђења за совјетску обавештајну службу.
За време Стаљина није било упутно бити шеф тајне полиције. Генрих Јагода је као шеф политичке полиције брутално убијао на десетине хиљада Стаљинових противника, међу којима су били и стари бољшевици, али је 1938. и сам погубљен. Његов наследник Николај Јежов је у име Стаљина појачао Велику чистку – под њим је државно насиље превазишло све до тада виђено под совјетском влашћу. Народ је тај период страховладе назвао јежовшчина. Јежов је такође погубљен 1940. Не јер није испуњавао Стаљинове налоге о чисткама, већ јер их је с великим жаром и радошћу испуњавао одвећ темељно и опсежно. Уз невиђени садизам.
КГБ постаје бренд
Лаврентиј Берија – родом из Грузије као и Стаљин – човек који је заменио Јежова, присилно је пресељавао мањине по Совјетском Савезу изазвавши велика страдања. Совјети су његовим шпијунском делатношћу дошли до америчке атомске технологије па је Совјетски Савез 1949. тестирао бомбу.
После Другог светског рата су народни комесаријати постали министарства. Тајна полиција је до тада била део НКВД-а под именом Народни комесаријат државне безбедности (НКГБ). Од њега је настало Министарство државне безбедности (МГБ). Када је 1953. умро Стаљин, а Берија – као трећи у низу врховни обавештајац код Совјета – убијен, државна безбедност је потчињена политичком врху. Служба је 1954. званично добила назив КГБ и била је директно одговорна Савету министара – влади Совјетског савеза.
Док је Америчка ЦИА од миља названа "фирма", неки чланови КГБ-а су своју фирму звали "комитет". Остали запослени су га мање нежно звали Контора Грубих Бандитов - "удружење грубих бандита".
Уследиле су деценије хладноратовског надмудривања са Западом и притиска на домаћу интелигенцију. Али КГБ никада више није достигао крваву, параноидну "ефикасност" из Стаљиновог времена. Док су старији извори говорили о милионима ухапшених и убијених у време "Велике чистке", најновија истраживања говоре о 1,5 милиона ухапшених и 700 000 убијених. То су довољно застрашујуће цифре.