ЛИЦЕМЕРЈЕ ЗАПАДА: Дојче Веле осуо ПАЉБУ после победе Талибана: Знају годинама шта се дешава, САДА СЕ КАО ЧУДЕ!
Европа већ дуго игнорише погоршање безбедносне ситуације у Авганистану. Али сада када су талибани преузели власт, неке западне земље делују запрепашћено. Ово лицемерје мора престати, каже новина Дојче Веле Васлат Хасрат-Назими.
У року од само неколико дана након повлачења америчких трупа из Авганистана, талибани су почели да заузимају једну покрајину за другом. Док су главни градови провинција падали као домине, хиљаде Авганистанаца побегло је из својих домова и упутило се према, како су мислили, сигурном уточишту Кабула. Али сада су и талибани заузели главни град, преноси DW.
"УКРАЈИНОМ УПРАВЉА НАТО" Војни експерт ШОКИРАО изјавом - ево шта је све под командама Америке
ВАТРА ОКО АТИНЕ СЕ НЕ СМИРУЈЕ: Избио још један пожар, Мицотакис се извинио грађанима због ЕКОЛОШКЕ КАТАСТРОФЕ
ЖИВОТ У КАБУЛУ НАКОН ПРЕУЗИМАЊА: Талибани контролишу улице, нема слушања музике
У међувремену, западни свет гледа, запањен како се Исламска Република Авганистан претвара у емират којим управљају талибани. Преплављен сам позивима и порукама пријатеља и колега који изражавају саучешће.
Разлог зашто је овај недавни развој догађаја толико шокирао је то што они сада схватају да су њихове владе покренуле мисију у Авганистану прије 20 година не ради заштите људских права - већ из политичке сврхе.
Али сада када су се политички приоритети променили и једначина трошкова и користи више се не збраја, они су хтели да изађу. Што је брже могуће.
Мисија је била једна велика лаж. Џо Бајден је одлучан у настојању да мисију коју су надгледала четири председника САД -а неће предати петом. Људска права? Женска права? Демократија? Чини се да то више није проблем Запада, Авганистанци одједном морају да се среде међу собом. „Авганистански лидери морају да се окупе“, рекао је недавно Бајден. "Морају да се боре за себе, да се боре за своју нацију."
Али оно што Бајден не спомиње је да САД нису само извршиле инвазију на Авганистан још 2001. године како би се бориле против талибана и Ал-Каиде. САД су такође обећале авганистанском народу да ће то донети демократију у њихову земљу.
Заштита права авганистанских жена била је један од главних аргумената за рат у Авганистану под водством САД-а. Али две деценије касније, јасно је да је све то била само празна реторика; ни женска права ни демократија нису били главни приоритети.
Исте жене које су се наводно превише жестоко залагале за своја права последњих година биле су умирене обећањима да ће демократија и владавина права увек тријумфовати, сада су бачене назад у мрак у којем су биле пре 2001. Оне су биле издане и напуштене. Многе активисткиње за женска права сада страхују за своје животе.
Политика азила ЕУ и Немачке није ништа мање лицемерна. Последњих година милиони Авганистанаца годинама беже из своје домовине. Ову одлуку нико не доноси олако. Побегли су јер се безбедносна ситуација у Авганистану наставила погоршавати; њихов положај је игнорисан. Авганистан је сматран „сигурном земљом“.
Многе избеглице су депортоване, друге су само толерисане. Хиљаде Авганистанаца живи у ужасним условима у Грчкој, Турској и на Балкану. Политичари ЕУ одбили су да признају озбиљност безбедносне ситуације у Авганистану и да је међународна мисија пала.
Али сада када је прекасно, политичари, медији и академици признају свој шок. Западне земље - укључујући Немачку - имају одговорност према Авганистану. Уместо да подржавају војсковође и корумпиране политичаре последњих година, требало је да уложе заједничке напоре да разумеју и сарађују са авганистанским народом, његовом културом и друштвом. Требало је да слушају упозорења жена уместо да их ометају бесмисленим обећањима. Уместо да помогну у изградњи војске, требало је да помогну авганистанском народу у изградњи будућности.
Па шта се следеће дешава? Западне земље морају да гарантују авганистанским избеглицама азил, што је брже могуће и што је могуће незахвалније. Морају да прихвате авганистанске избеглице које чекају на одлуку о свом статусу и живе у ужасним условима у земљама ЕУ. Морају примити и Авганистанце који ће стићи у наредних неколико мјесеци и година, након што су побјегли из разорене земље коју је Запад оставио на цедилу. То је најмање што Европа дугује народу Авганистана.