НА ДАНАШЊИ ДАН: Стаза суза, Ундергроунд, Милутин Миланковић, Таксиста и још много тога (28. МАЈ)

Догодило се на данашњи дан - 28. мај:

НА ДАНАШЊИ ДАН: Милошевић, "Год Саве the Queen", Алекса Шантић, Паганини и још много тога (27. МАЈ)

НА ДАНАШЊИ ДАН: Милошевић, "Год Саве the Queen", Алекса Шантић, Паганини и још много тога (27. МАЈ)

НА ДАНАШЊИ ДАН: Дракула, Џон Вејн, Ле Ман, Мајлс Дејвис и још много тога (26. МАЈ)

НА ДАНАШЊИ ДАН: Дракула, Џон Вејн, Ле Ман, Мајлс Дејвис и још много тога (26. МАЈ)

НА ДАНАШЊИ ДАН: Дан младости, Осми путник, Десант на Дрвар, Џорџ Флојд и још много тога (25. МАЈ)

НА ДАНАШЊИ ДАН: Дан младости, Осми путник, Десант на Дрвар, Џорџ Флојд и још много тога (25. МАЈ)

1830. У Америци донет Закон о уклањању Индијанаца

Амерички председник Ендру Џескон потписао је Закон о уклањању Индијанаца, због ког ће доћи до етничког чишћења и присилног исељаваја индијанског становништва са њихових вековних огњишта, које ће остати упамћено по имену "Стаза суза". 

Како је све више Европљана долазило у Америку, јавио се проблем недостатка простора на источној обали, те су колонизатори дошли до болесног решења које се одликовало у томе да индијанска племена са југоистока земље треба преселити ка средишту континента, западно од реке Мисисипо и на тај начин ослободити простор за нове европске придошлице. 

На њиховом путу налазила су се индијанска племена Чероки, Чикаси, Чикоте, Мускоги и Семиноле, племена која се у литератури често називају "Пет цивилизованих племена". Припадници ових племена, до овог тренутка, уживали су неку врсту аутономије. За разлику од многих племена са америчког југоистока, ова прелепа одбила су да се асимилују у новопристигло друшто и по својим законима и обичајима живели су на својим вековним територијама. Закон о исељавању Индијанаца овластио је Конгрес да овим индијанским племенима понуди нагодбе у сврху њиховог исељења са југоисточних територија. 

До 1837. године, са америчког југоистока било је доживотно протерано преко 46,000 Индијанаца и на тај начин, колонизатори су ослободили 100,000 км² земље за европске досељенике који непрестано долазе.

1879. Рођен Милутин Миланковић

Српски математичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, геофизичар, климатолог, пионир у ракетном инжењерству и популаризатор науке и једна од за свет најважнијих личности рођених на овим просторима - велики Милутин Миланковић, рођен је на данашњи дан пре 144 године у селу Даљ, на десној обали Дунава, у тадашњем Аустроугарском царству. 

Након завршених студија грађевине у Бечу са највишим оценама 1902. године, Миланковић ће се неко време бавити само тим позивом. Тек 1911. године почеће да се интересује за климатологију. Проучавајући дела Јулијуса фон Хана, који се сматра оцем модерне метеорологије, Миланковић остаје заинтригиран мистериозном појавом леденог доба, која ће, од тог тренутка, постати једна од главних области у његовом раду. Ова фасцинираност довешће до једног од најважнијих тренутака у целој његовој научној каријери, где ће теоријски објаснити Земљине дуготрајне климатске промене, проузроковане астрономским променама њеног положаја у односу на Сунце. Ова данас општепријваћена теорија понеће име управо по свом творцу и широм света биће позната као "Миланковићеви циклуси". 

Израчунавањем температурних услова у горњим слојевима Земљине атмосфере, као и температурске услове на другим планетама Сунчевог система попут Меркура, Венере, Марса, као и Земљиног једног природног сателита Месеца, Миланковић ће постати пионир области, коју називамо планетарна климатологија. 

Поред два горепоменута случаја, као и календара споменутог и видеу, Миланковић је такође свету подарио "Канон осунчавања земље", капитално дело у ком све своје раније радове везане за климатске промене, објављене по разним публикацијама, објединио у једним књишким корицама. 

Од последица можданог удара, Милутин Миланковић је преминуо 12. децембра 1958. године у Београду, где је и сахрањен. Ипак, по његовој жељи написаној за живота, његови посмртни остаци биће пребачени у родни му Даљ 1966. године, где ће бити покопани на православном гробљу. 

Био је, између осталог, ванредни професор примењене математике и редовни професор небеске механике на Универзитету у Београду. Декан Филозофског факултета школске 1926/1927. године, потпредсеник САНУ у три мандата, директор Астрономске опсерваторије у Београду, као и члан реоснивач Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније. 

1937. Основан Фолксваген 

На данашњи дан пре 86 година у Берлину, у Нацистичкој Немачкој, од стране Немачког радног фронта, основана је фабрика аутомобила, која је имала један главни циљ - створити ауто приступачан свакоме. 

Раних тридесетих година двадесетог века, аутомобили су били прескупи и сматрани су луксузом - већина Немаца није могла себи да приушти ни мотор, а само је један на сваких 50 Немаца поседовао кола. Тражећи своје место на овом великом неискоришћеном тржишту, многи произвођачи аутомобила започињали су своје "ауто за народ" пројекте. 

Међу њима је био и Фердинанд Порше, познат дизајнер врхунских тркачких и луксузних аутомобила, који је годинама покушавао да нађе произвођача који би пристао да производи мале аутомобиле, приступачне просечним немачким породицама. 1933. године, он ће "од нуле" саставити аутић са задњим мотором са ваздушним хлађењем и обликом који је подсећао на некакву бубу, са својом заобљеном хаубом због аеродинамике. Свом пројекту даће име "Фолксауто". 

Годину дана касније, постојало је много пројеката сличних "Фолксауту", а Адолф Хитлер се лично умешао, наредивши производњу простог возила, способног да петочлану породицу са троје деце безбедно и поуздано одвезе на жељену дестинацију брзином од 100 км/х. Инсистирао је на аутомобилу ког ће свака немачка породица моћи да приушти. 

28. маја 1973. године, од стране Немачког радног фронта, основана је "Фирма за припрему немачког народног аутомобила" (скраћено Гезувор). Нешто више од годину дана касније, 11. септембра 1938. године, компанија ће променити своје име у Фолксваген. 

1938. Рођен Џери Вест

Џером Алан Вест, познатији још као Мистер Клач или Лого, бивши је амерички кошаркаш, тренер, генерални менаџер и тренутни члан извршног одбора у екипи у којој је, у својој играчкој и постиграчкој каријери, провео преко 40 година - Лос Анђелес Лејкерсима. 

После завршеног Колеђа у Западној Вирџинији, у чијој ће историји остати упамћен као најбољи стрелац и скакач, Вест је на НБА драфту 1960. године, као други пик, био изабран од стране ЛА Лејкерса. 

Исте те године, Вест ће бити члан америчког олимпијског тима, који ће из Рима донети олимпијско злато. 

Током своје каријере, Вест ће у просеку бележити 27.0 поена по утакмици, а само у својој руки сезони неће успети да у просеку забележи 20 поена. У свих 14 сезона, колико ће се задржати у лиги, Вест ће бити проглашен за Ол-стара. 

Ипак, колико год његов индивидуални успех био фасцинантан, кошарка је ипак тимска игра, а један тим је доминирао лигом баш тада када је Џери дошао у њу. То су били легендарни Бостон Селтикси Била Расела. У овом раздобљу од 14 сезона, Џери Вест ће са својим Лејкерсима освојити само једну титулу 1972. године, где ће МВП финала бити легендарни Вилт Чемберлен. 

Ипак, важно је напоменути да ће у финалу са Селтиксима 1969. године Џери Вести постати освајач првог икада трофеја за МВП-а финала, што ће до дан данас остати једини пут да је ову титулу освојио играч екипе која је изгубила у финалу. У овој серији, Вест ће у просеку бележити 37.9 поена, 4.7 скока и 7.4 асистрнција. 

Након пензионисања од играчке каријере, Вест је три сезоне био главни тренер Лејкерса (1976-1979), потом је три године провео као скаут, након чега ће 1982. постати генерални менаџер ове екипе. Лејкерси ће у периоду под диригентском палицом Џерија Веста освојити 5 титула у периоду од 1982. до 2000. године. 

Вест ће 1996. године бити примљен у Кошаркашку кућу славних у Нејсмиту, а 1990. године биће проглашен за једног од 50 највећих кошаркаша у историји НБА лиге. Ипак, можда највеће признање његове играчке величине преставља лого лиге који сви добро познајемо. Бела силуета кошаркаша на овом логу је управо сам господин Лого - Џери Вест. 

1959. Госпођице Бејкер и Ејбл крећу на своју мисију и постају прве животиње које су се живе вратиле са мисије у свемиру

На почетку свемирске трке Совјетског Савеза и Сједињених Држава, Совјети су имали много више успеха, били су први којима је пошло за руком да у свемир пошаљу сателит Спутњик 1, а исте године да у свемир пошаљу првог пса - Лајку, која није преживела свој пут, јер је њена ракета била замишљена за пут само у једном правцу. 

Американцима је ужасно била потребна једна мала победа у овој трци, те су се ангажовали у пројекту да направе ракету која ће своје путнике, након мисије у свемиру, безбедно вратити на земљу. Овде на сцену ступају мајмнице - Госпођице Бејкер и Ејбл, које су, после издашних припрема, смештене у ракету Јупитер, која је на данашњи дан пре 64. године полетела на висину од 500 метара, након чега је пала у Карипско море, где су је покупили припадници америчке морнарице. 

Након провере и доказа да су обе мајмунице живе и здраве, са брода је упућен телеграм на копно. Влади је била очајнички потреба једна победа у Свемирској трци и она је коначно слетела у њихова крила. 

Важно је напоменути да ове две даме нису биле прве животиње послате у свемир од стране Американаца. Пре њихове мисије, постојало је шест покушаја да се постигне иста ствар, али сваки од њих је био неуспешан и сваки од шест мајмуна по имену Алберт је угинуо на свом путу. 

Мајмјнице су веома брзо постале славне и биле су присутне на конференцијама за новинаре одмах по повратку са своје мисије. Ипак, на госпођици Ејбл примећена је нека врста инфекције, која се није чинила преозбиљном. У процесу рутинске операције уклањања инфекције, госпођици Ејбл дата је стандардна анестезија, али је одмах по примању анестезије престала да дише. Лекари су провели два сата покушавајући да је реанимирају, чак су јој давали и вештачко дисање уста на уста, али није вредело, Ејбл није преживела. Њено тело је препеарирано и дан данас изложено у Националном музеју авијације и астронаутике у Вашингтону. 

С друге стране, њена сапутница је доживела много лепшу судбину, и чак дочекала изузетно дубоку старост. Живела је 27 година, што је било екстремно за веверичасте мајмуне. Током последњих година, живела је у Свемирском и ракетном центру У Алабами, где је на њеном станишту стајала ознака "Прва дама у свемиру". Њени посмртни остаци биће сахрањени унутар центра, а изнад њих ће бити саграђен мермерни споменик, на ком ће посетиоци редовно остављати банане у њену част. 

1976. "Таксиста" осваја Златну палму

Психолошки драма/трилер америчког редитеља Мартина Скорсезеа и сценаристе Пола Шредера, са Робертом де Ниром, дванаестогодишњом Џоди Фостер и Харвијем Кајтелом у главним улогама, понео је највеће одликовање на Филмском фестивалу у Кану на данашњи дан пре 47 година. 

Музику за филм писао је композитор Бернард Херман, а она ће бити његово последње дело, јер ће Херман, само неколико сати након завршетка писања, преминути у својој 64. години 24. децембра 1975. године. Филм ће бити посвећен управо њему. 

Пуштен у биоскопе 7. фебруара 1976. године, филм ће доживети огроман критички и комерцијално успех, без обзира на контроверзе изазване насиљем, крвљу, шокантним крајем и тиме што је у овом филму 14-годишња Џоди Фостер бриљирала у улози дечије проститутке. 

Смештена у прљавом и опустошеном Њујорку после Вијетнамског рата, радња филма прати Тревиса Бикла, ратног ветерана који, како би преживео, почиње да ради као таксиста. Највећи фокус филма јесте управо на психичком аспекту и погоршавању Тревисовог менталног стања док покушава да се уклопи у изопачено друштво и ради ноћне смене. 

Сам Де Ниро се за ову улогу спремао тако што је месец дана радио дванаесточасовне смене као таксиста. Легенда каже да му је једном у такси ушао обожаватељ, који га је препознао и помислио да је Де Ниро изгубио свој глумачки посао, чим мора да ради као таксиста. Поред овога, Де Ниро је проучавао и различите аспекте менталних поремећаја, не би ли што боље ушао у лик Тревиса Бикла. 

Најпознатија реплика из овог филма "You талкин' то ме?", заправо је само једна од Де Нирових мајсторских импровизација. Заправо, цео монолог испред огледала је импровизација, која показује Де Нирову генијалност и вансеријско глумачко умеће. Сам сценариста филма Пол Штедер, нашалиће се једном приликом и рећи "То је најбољи део филма, а ја га уопште нисам написао". 

1976. Пуштена у редован саобраћај железничка пруга Београд-Бар

Након изградње дуге 25 година, поплочане несагањима и препиркама свих врста, у рад је коначно пуштена магистрала пруга Београд-Бар. 

Укупне дужине од 476 километара, ова пруга (Београд - Ваљево - Ужице - Титоград (Подгорица) - Бар) изграђена је са циљем спајања престонице са морском луком, а њена изградња у цјелокупности је била финансирана из буџета СР Србије и СР Црне Горе, са изузетком малог дела инвестиција који је дошао из буџета СФР Југославије. Ово је био највећи инфраструктурни пројекат у историји СФРЈ, а његова изградња укупно је коштала око 450 милиона америчких долара. Ниједан цент у овој изградњи није дошао из страних инвестиција. 

Поред тога, важно је напоменути да су искључиво домаће фирме из Београда, Чачка, Сарајева, Смедеревске Паланке и Ниша биле ангажоване за изградњу, у сарадњи са југословенским омладинским радним бригадама. Ниједна страна фирма није била укључена у изградњу. 

Први путни воз на релацији Београд-Бар кренуо је 30. маја 1976. године и тиме је успостављен редован саобраћај. Два дана пре тога, на данашњи дан пре 47 година, пругом је премијерно прошао "Плави воз", у коме су први пуници били маршал Јосип Броз Тито и његова супруга Јованка, у друштву државних руководстава свих република и Федерације.

1995. "Ундергроунд" осваја Златну палму

Филм "Подземље - била једном једна земља“ у режији Емира Кустурице и по сценарију Душана Ковачевића, са Лазаром Ристовским, Предрагом Микијем Манојловићем и Мирјаном Јоковић у главним улогама, на данашњи дан пре 28 година запањио је публику и жири на Филмском фестивалу у Кану и Емиру Кустурици донео његову другу Знатну палму, само десет година након освајања исте за филм "Отац на службеном путу". 

Филм о рату, пријатељству и издаји, где смех, нада и песма одржавају човека живим док му над главом свакодневно пада киша нацистичких бомби, својим сатиричним наративом и озбиљним, макрољудским емоцијама одвешће вас на невероватно путовање, у трајану од скоро три сата. Ово својеврсно ремек-дело српске кинематографије производ је копродукције филмских компанија из Србије, Француске, Немачке, Чешке и Мађарске. Кустурица је једном приликом изјавио да је филм првобитно трајао пет сати, али да су његови копродуценти инсистирали на скраћивању.

Поред многих речи хвале са свих страна света, можда је најласкавији коментар за Кустурицу и Ковачевића дошао од стране Деборе Јанг из Варајети магазина у коме ће, након што је огледала филм у Кану, изјавити: "Да је Fellini икад снимио ратни филм, вероватно би личио на Андерграунд".

Овај филм био је и српски кандидат за Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја, али није успео да уђе у ужи избор за ову награду 1995. године. 

2016. године, Југословенска кинотека овај филм увршта у своју листу од 100 српских играних филмова који су проглашени за културно добро од великог значаја.

1999. После 22 године рестаурације, Леонардова "Тајна вечера" поново изложена

Тајна, или Последња вечера, једно је од најпознатијих дела италијанског ренесансног сликара, скулптора, инжењера, научника и архитекте Леондарда ди сер Пјера да Винчија, која се налази у доминиканској цркви Санта Марија де ла Грације у Милану, Италија. Сликана је као фреска на сувој подлози, настајала је, процењује се, у периоду од 1494. до 1498. године.

Слика приказује сцену Тајне вечере Исуса и 12 апостола, тачније моменат након што Исус изјављује да ће га један од његових апостола издати. Руковање простором на слици, владање перспективом, третман покрета и комплексни приказ људских емоција су је учинили једном од најпрепознатљивијих слика западнох света и једним од највреднијих ремек-дела у историји,.

Фреска је неким чудом преживела бомбашке нападе савезника у ноћи између 7. и 8. августа 1943. године у Другом светском рату, међутим влага унутар црквених зидова довела је до рапидног погоршања стања фреске.

Начелник Удружења за уметничко и историјско наслеђе у Милану је 1976. године наредио комплетни преглед Леонардовог дела. Испитивање је подразумевало сонарне и радарске тестове, узорковање језгра зида, испитивање инфрацрвеним камерама и рендгенским зрацима. Начелник је задужио Ђузепину "Пинин" Брамила Барцилон, познату рестаураторку уметничких дела, да надгледа цео процес рестаурације. Током овог процеса, начињени су кораци како би се безбедно отклонила прљавштина пре него што се почне с поништавањем претходних покушаја рестаурације.

Тим за рестаурацију је уклонио бројне слојеве шелака, боје и уља користећи раствараче нанесене малим блотерима од јапанског папира. Делови слике који су били превише оштећени или непрепознатљиви су попуњени светлим воденим бојама. Једно од великих открића током овог реновирања је била мала рупа која је означавала Леонардову тачку нестајања, односно тачку перспективе. Реновирање је трајало свеукупно 21 годину, до 28. маја 1999.

Некадашња трпезарија претворена је у затворену просторију са строго контролисаном климом, како би се предупредили средински фактори, који би могли довести до даљег пропадања овог уметничког дела. Посетиоци који данас желе да га погледају, морају проћи кроз неколико комора за филтрирање загађења и влаге, пре него што уђу у просторију, а време посете фрески ограничено је на 15 до 20 минута.