ПЕНТАГОН ЈОШ 2002. НАСЛУТИО КРАХ У АВГАНИСТАНУ: Како су после једне ПИРОВЕ ПОБЕДЕ схватили да је талибане НЕМОГУЋЕ победити?
Пирова победа америчких специјалаца
Седмог октобра 2021. године навршиће се тачно 20 година од почетка америчког војног ангажовања у Авганистану, који је уследио после истека ултиматума, који је дао тадашњи амерички председник Џорџ Буш Млађи, да талибани који су тад суверено држали власт изруче Осаму Бин Ладена кога су САД тражиле као иснпиратора терориастичких напада на Њујорк и Вашингтон путничким авионима. Вођа талибана једнооки Мула Мохамед Омар је одбио амерички ултиматум, после чега је уследила војна интервеција.
ПОЈАС ГАЗЕ НА МИРУЈЕ: Поново избили нереди, Палестинци бацају експлозивне направе (ФОТО)
ЗАКЛЕТИ НЕПРИЈАТЕЉИ ПОСТАЈУ САВЕЗНИЦИ? Ко је заправо одговоран за МАСАКР у Кабулу - ни талибани ни Америка, велика сила меша конце?
ДЕВЕТ ЧЛАНОВА ЈЕДНЕ ПОРОДИЦЕ УБИЈЕНО: Амерички осветнички напад дроном пошао по злу (ФОТО)
На крилима стратешких бомбардера Б-52Х талибанска власт је муњевито пала, а дојучерашња Северна Алијанса освојила Кабул и почела да формира под патронатом САД нову власт.
Да са Ал Каидом и талибанима у планинском свету Авганистана неће ићи лако видело се одмах чим су прве трупе стигле на тло. Наравно тамо у долини све је неупоредиво ишло брже, а у планинском свету уследио је пакао. Прво битка на Тори Бори децембра 2001. када се гро лидера најокрелих присталица Ал Каиде и Талибана извукло из обруча и нестало.
После изненаднох слома борци талибана и Ал Каиде прегруписали су се у планинској области под именом Тора Бора у близини града Џалалабада. Амерички војници уз сарадњу бораца источне Алијансе састављене од лојалних Паштуна и команданата који су напустили талибане и приступили новим победницима искључиво за новац кренули су у опкољавање, Међутим, окорели џихадисти су се извукли, а како се верује међу њима је био и Бин Ладен је нестала.
Фебруара 2002. године обавештајне процене ДИА и ЦИА са терена указивале су да се у долини Шах-и-кот у провинцији Пактиа источном Авганистану окупљају поново талибани и борци Ал Каиде. Процењено ја да је потребно извести нову операцију за коначно разбијање џихадиста. Уз интензивно осматрање из ваздуха и свемира тадашњи командант Централне команде која је покривала Авганистан ( команда се налази у бази Мек Дил на Флориди) генерал Томи Френкс одлучио је да у битку пошаље специјалце и то 10. брдска лака пешадијска дивизија, 101. ваздушно десантну дивизију и специјалне јединице. Формиране су биле ударне снаге јачине 1.200 војника 101 ваздушно десантне и 10 брдксле лаке пешадијске дивизије, којима су били придодате и специјалне једнице Аустралијски САС, специјалне једнице Канаде, Данске, Немачки КСК, Француски 2. РЕП ( 2. падобранки пук легије странаца), као и 1.000 авганистанских војника припадника Северне алијансе.
Обавеђтајне информације указивале су да у долини Шах-и-Кот се налази са са око хиљаду талибнана и 150 до 200 бораца Ал каиде.
Генерал Френск замислио је да ове јединице уз помоћ ренџера требају да изведу муњевити препад на прикупљене јеиднице и униште их. План је замишљао изненадни хеликоптерски напад, где би се специјалци искрцали из транспортних хекилоптера CH-47 Чинук и УХ-60 Блек Хок које би пратили борбени хеликоптери АХ-1 Кобра и АХ-64 Апач. У операцији планирано је било ангажовање летећих топовњча АЦ-130 и јуришника А-10.
Када је операција почела укупно бројно стање америчке војске, специјалаца из земаља НАТО и савезника плус авганистанска војска било је 2.300 војника.
Операција је била замишљена да се изведе неколико хеликоптерских десаната на осам кључних зона да на критичнима ртачкама изведу блокаду и спрече могућност бега џихадиста. Десантиране једнице требале су да потисну талибане који су кренули у бекство да их потисну ка снагама које би стезале обруч да их они униште.
Географски долина Шах и Кот нелжи на 2.600 метара надорске висине и окружена је планиснким врховима од којих неколико има висину 3.500 метара. Циљ је био само један. Спречити талибане и Ал каиду да побегну у Пакистан. Иначе око зоне талибана требало је формирати три непробојна прстена како би се спречило њихово бекство. Операција је добила кодно име "Анаконда".
Али авај да ствар буде гора и талибани су имали своје сараднике у редовима авганистанске војске и добили су информацију да се преипрема офанзива, па су се и они почели да припремају за одсудну битку. Лоше време дало је џихадистима преко потребно време да спрече било какво изненађење.
Касније изашло је на видело после операције да су Американци све то знали и пратили, али нису хтели ништа предузимати јер су желели дау долину Шах и Кот стигне све више талибана и бораца Ал Каиде с чиме би се пружила прилика за њихово коначно уништење. Постојало је и уверење да се међу борцима крије и сам Бин Ладен (испоставило се да је то била лажна вест). Додатна брига за Американце били су локални борци и вође који су већ на терену почели да склапају неке аранжмане са талибанима. Американци су замислили да Авганистански војници послуже за опкољавање талибана и борала Ал Каиде кад офанзива почне, а да оперативни део воде амерички специјалци.
Операција "Анаконда" званично је покренута 2. марта 2002. године када је колона БВП Бредли кренула према талибанима у долини. Уследило је шок када је колона упала у заседу талибана на уласку у долину. На возила је отворена ватра и у првом нападу страдао је командант треће групе цепијалаца и три војника. Талибани су отворили минобацачку и артиљеријску ватру. Остатак једнице кренуо је у повлачење, а у помоћ као подршку из ваздуха позвана је летећа топовњача АЦ-130У. Да ствар буде гора због велике близине много америчких војника било је рањено у пријатељској ватру. Борбена група јачине 86 људи хеликоптерима CH-47 требала је да буде спуштена на локацију где су обавештајне процене говориле да није било талибана, кад оно заседа са гомилом талибана и бораца Ал Каиде. Како је рекао један припаднике 10. брдске пешадијске дивизије "улетели смо право у осиње гнездо". Ништа боље нису прошли ни припадници 101. ваздушно десантне дивизије. Уследио је жесток окршај из кога су се припадници 101. морали повући јер је било због јачине ватре немогуће послати појачања. Чета која се искрцала на положај на висини од 2.700 метара остали су на положају који су 24 сата засипли непрекидно минобацачка ватра. Једница је имала 28 рањених. Ситуација је била толико безизлазна да су као средство подршке морали бити позвани стратешки бомбардери који су засули бомбама околину положаја падобранаца.
Сличан сценрио поновио се и на североистоку долине Шах -и-Кот. Једнице америчких специјалаца с једне и талибана са друге стране били су толико близу једни других да је било немогуће користити јуришнике А-10. Зато су у помоћ позвани и борбени хеликоптери. Због жестоких борби хеликоптери АХ-1 су отпали и послати су АХ-64 Апач. Стигло је наређење о ангажовању Апача. Послато је 17 хеликоптера, који су се појавили на попришту битке за само 36 часова. Они су били најважнији за развој битке. Када су Апачи улетели ситуација се променила за америчку страну јер су управо захваљујући овим хеликоптерима и њиховој прецизноиј ватри талибани морали да устукну. Они су фактички цео дан 4. марта пружали ватрену подршку Фактички од смрти су спасли елитне специјалце. Иначе, треба додати и да је доста хеликоптера било оштећено да су скоро у већини после битке били отписани.
Остало је забележено да су два хеликоптера оштећена ракетом испаљеном из РПГ-7. Један је добио погодак у нос, а други уу леви носач ракета. Један хеликоптер је био избушен са 13 метака калибра 12,7 mm. Четврти је погођен митраљезоом клаибра 12,7 mm у кабину. Том приликом пилот је рањен, а за длаку је избегао смрт.. Осим четир оштечена борбена хеликоптера Апач један УХ-60 је исто теже оштећен. У операзију због тежине ситуације укључено је било и пет модернизованих хеликоптера AH-1W који су долетели за десантних бродова у Индијском окану који су пловили близу обале Пакистана. У помоћ су стигли и борбени авиони маринаца АВ-8Б као испомоћ.
Како је битка трајала Американци су схватили да у долини нема 200 талибана и бораца Ал Каиде да је тај број много већи (касније се испоставило да је на терену било скоро 1.000 џихадиста). Талибани су само надирали, а американцима је било немогуће се одбранит, а камоли да их потисну у долину. У помоћ је позвана поново стратешка авијација. Бомбардери Б-52 који су изводили тепих бомбардовања . Касније анализе су показале да је на талибане бачено 3.500 прцизних вођених пројектила од чега је доста било аеросолних бомби БЛУ-118 масе 900 килограма.
Команда када је ситуација колико толико пстала подношљива ну зону операције почела да шаље нове снаге да замене постојећ, као и да се евакуишу рањени и мртив са бојног поља. Ни талибани нису мироавли посебно из Пакистана је кренула значајан број бораца. Међутим, ситуација је од критичне постала подношљива, па су ангажовани и борбени авиони и то у широкој плати и Ф-16, Ф-15, АЦ-130У.. У помоћ је стигло и 16 француских палубних авиона Супер Етандард, а из Киргистана долетали су и миражи.
Дана 4. марта два CH-47 Чинук која се превозила специјалце "Сеал тим" у помоћ опкољеним припадницима 10. брдске дивизије упали су приликом слетања у нову заседу и окршај са борцима Ал Каиде. Један хеликоптер погођен је ракетом ланисраном из РПГ-7, али пуким случајем ракета која је улетела у хеликоптер није експлодирала. Том приликом један од Чинука се нагло подигао, а из хеликоптера један од специјалаца је исапо из њега. Километар даље од места напада оба хеликоптера су се спустила на чистину. Једна је због великог броја погодака остављен. Специјалци из остављеног хеликоптера прешли су удруги чинук и наставили лет. Док су полетали видели су борце Ал Каиде. Понов су спустили хеликоптер и ступли у битку са њима. Током окршаја са Ал Акидом фокама је стигло појачање у два хеликоптера. Током искрцавања и њих су талибани засули ватром. Један хеликоптер је тешко оштечен и морао је да се призмељи и остављен,. Талибани су минобацачким гранатама засули положаје америчких специјалаца, а том приликом неколицина специјала је страдала када је међу њих пала минобацака граната. Специјалци са мртив и рањеним остали су опокљени, али су наставили да се бране и отварају ватру. У окружењу су провели 12 сати, а кад је напад посустао стигли су први хеликоптери да извуку рањене и преминуле. Укупни губици ваздухопловних и морнаричких спеијалаца било је 6 мртвих.
Команда да би процењивала адекватно ситуацију у ваздух је послала беспилотне летелице RQ Предатор које су осматрале стање над долином шахи Кот и битку са џихадистима . Мање фрупе сепиајаца слате су да пресрећу на основу релане слике талибане и да их ликивидирају. Американци су остали у шоку кад су открили да неки борци Ал Каиде су имали и уређаје за ноћно осматрање.
Битка је трајала и даље али не са оноликом жестином како је било на почетку. То је после седам дана борби дало Американцима прилику да тек онда крену у медијско експонирање битке. Тад је медијима у бази у Кандахару саопштено први пут да је на почетку битке било 970 талибана и бораца Ал Каиде , а да их је према неким проценама остало око 450.
Пентагон је настојао да упркос тешким губицима на терену промовише новог хероја био је то генерал Ханбек Бастер син америчког официра који је рођен у мароку, који је завршио Вест Поинт и који је службовао од 25. дивизије, преко 18. ваздушнодесантној, 352, пешадијској, па 82. ваздушно десантној и на крају био је командант 10. брдске пешадијске дивизије. У отм својству је и водио операцију Анаконда. Пентагон се побринуо да јегов лик експлоатише значајно у медијским наступима.
Али ни талибани нису остали. Њима је командовао касније се сазнало Саифу Рахман Мансор, син једног од муџахединских лидера у рату против совјета, који је имао базу у долини Шах и Кот. Он је у почетку заменик локалног талибанског гарнизона, па кад су талибани порпали бацио је оружје и вратио се кући, а кад се талибанска екипа вратила из Пакистана они им се поново придружио. како су његови борци почели да пружају отпор Американцима међу талибанима је почео да се слави као херој. Посебно јер је официириа и генералима који су завршили силне војне школе снажан отпор пружио слабо образован, наиван и преке нарави борац који ни о тактици ни о стратегији није имао појма и нанео озбиљне губитке америчким специјалцима. Неки су сматрали да је то била последица његовог фанатизма него лидерски способности и урођене војен вештине. Упркос свему назван је " Лав са Шах и Кот".
У читавој операцији погинуло је осморо војника, а 82 су рањена. Стравичене губитке спречила је америчка авијација и борбени хеликоптери. Американци су имали и велику срећу јер велики број ракета испаљених из РПГ-7 није експлодирао као и мина. Иако је операција "Анаконда" била пирова победа, Централна команда олдучила је да се наредне борбене операције планирају детаљније и са много опреза, а обавештајне информације порверавају по неколико пута. У сваком случају од 2002. Американци више нису извели офанзивне војне операције против талибана. Фокусирани су били искључиво на ангажовања мањег обима и деловања против мањих група.
Вести о дешавањима у Авганистану можете прочитати ОВДЕ