Шта је ИНТИФАДА и ко је био победник у досадашњих 6 сукоба између Израела и арапских земаља?
Хезболах је подржао нову интифаду, упркос чињеници да ни Друга интифада, која је почела септембра 2000. године, није званично завршена
Палестинска исламска група Хамас позвала је у четвртак на нови устанак против Израела након што је амерички председник Доналд Трамп Јерусалим прогласио за престоницу те државе.
- Позивамо и требало би да радимо на покретању интифаде (устанка) против ционистичког непријатеља. Нека 8. децембар буде први дан интифаде против окупатора - рекао је лидер Хамаса Исмаил Ханијех у Гази.
Он је позвао Палестинце, муслимане и Арапе да протестују против одлуке САД и додао да су свим члановима Хамаса дате инструкције, као и свим фракцијама те групе да се успротиве против те "стратешке опасности" која угрожава Јерусалим и Палестинце.
Истовремено, истакнута ирачка војска коју подржава Иран, Харакат Хезболах ај Нуџаба саопштила је да би одлука америчког председника да призна Јерусалим као престоницу Израела, могла да постане "легитимни разлог" за напад на америчке снаге у Ираку.
- Трампова глупа одлука биће велика искра за уклањање тог ентитета из органа Исламске нације и и легитиман разлог за напад на америчке снаге - рекао је лидер те групе у саопштењу.
Ко је НАЈЈАЧИ ИГРАЧ који контролише сукоб Израела и Палестине: ШТАП и ШАРГАРЕПА у само једној руци
Амерички председник у среду је саопштио да САД признају Јерусалим као престоницу Израела, што је изазвало бурне реакције међународне заједнице, али и муслиманских земаља које су осудиле такав једностран потез Америке.
До пограничног насиља дошло је дан након што је Трамп признао Јерусалим као израелску престоницу. Израелски медији јавили су да су две ракете испаљене у правцу Израела из Појаса Газе и да су слетеле унутар Појаса. Звук сирене, упозоравајући на ракете, зачуо се у јужном израелском граду Ашкелону и израелским насељима северно од приобалне енклаве.
Ракете су испаљене усред сукоба у Гази, на Западној обали и у источном Јерусалиму у тренутку када Палестинци протестују против одлуке коју је амерички председник јуче саопштио да САД признају Јерусалим као престоницу Израела, наводи израелски лист.
Најмање 38 особа повређено је када су израелски војници запуцали јуче на демонстранте у Појасу Газе и на Западној Обали, окупљене поводом одлуке САД.
ТЕНЗИЈЕ на Западној обали - Израел тврди: Бомбардовали смо Газу
ШТА ЈЕ ИНТИФАДА?
Хезболах је позвао на нову интифаду, упркос чињеници да ни Друга интифада, која је почела септембра 2000. године, није званично завршена.
Интифада (на арапском - истресање, тремор, дрхтање) је уобичајени назив за устанке Палестинаца против Израела. Представља кључни концепт у савременој арапској употреби, који се осноси на легитиман устанак против угњетавања. Често се преводи на енглески као "устанак", "отпор" или "побуна".
Концепт интифада први пут је коришћен у модерном периоду 1952. године у оквиру Краљевине Ирака, када су социјалистичке и комунистичке партије изашле на улице у знак протеста против монархије Хашемита, а инспирацију су добили из Египатске револуције из исте године.
У палестинском контексту, са којим је концепт посебно повезан, реч се односи на покушаје "отклањања" израелске окупације из Западне обале и Газе. Интифада је првобитно изабрана у Палестини како би означила "агресивни ненасилни отпор", значење које је имао међу палестинским студентима у борбама током 80-их и који су они усвојили на мање конфронтиран начин него ранија милитантна реторика у самом првобитном значењу.
Одлука је донета, МЕЂУТИМ: За отварање амбасаде у Јерусалиму биће потребне ГОДИНЕ
Досад су биле две интифаде против израелске окупације. Навели смо већ у тексту да Друга званично није завршена, али уколико због најновијих дешавања на Блиском истоку добије замах, вероватно ће јој се доделити назив Трећа интифада.
ПРВА ИНТИФАДА
Прва интифада почела је 1987. године, почела је да се гаси 1991, а прекинута је 1993, након потписивања Споразума из Осла и успостављања Палестинске Народне Самоуправе.
Палестинци су, након израелско-арапских ратова, били остали без своје државе, а Појас Газе и Западна обала постала су окупирана подручја под израелском војном управом. Много незадовољних Палестинаца наставило је да живи у избегличким логорима по окупираним подручјима. Са друге стране, израелски насељеници све чешће су градили насеља на палестинском подручју.
Крајем осамдесетих година ситуација је била толико напета да је било довољно убиство једног Јевреја у Гази и саобраћајна несрећа у којој су погинула четворица палестинских избеглица па да 6. децембра 1987. почну велике демонстрације. Приликом протеста један је израелски војник убио Палестинца, што је подстакло нове побуне.
Палестинци формирају своје паравојне јединице и почињу да се боре против Израелаца. Притом су противудари израелске, знатно опремљеније војске, имали много већи учинак.
То је видљиво и из коначног броја жртава од децембра 1987. до потписивања Споразума из Осла 1993. У том су периоду убијена 1.162 Палестинца, и 160 Израелаца.
„Позивамо вас, армијо муслимана!": НАПЕТО у Јерусалиму, демонстранти на улицама (ВИДЕО)
ДРУГА ИНТИФАДА
Друга интифада, позната и као Интифада Ал Акса, означава израелско-палестински сукоб који је почео у септембру 2000, након што је израелски политичар Аријел Шарон, тада вођа опозицијске странке Ликуд, ушао на простор јерусалимских џамија (велика џамија се зове Ал Акса, једно од најпознатијих муслиманских светилишта), где је до 1. века стајао јеврејски Храм.
У октобарским протестима палестинским Арапима придружили су се и израелски Арапи. Посебно су тешки сукоби између Арапа и израелске војске избили у Назарету и другим градовима Галилеје, где до тада није било сукоба. Кроз неколико месеци наставили су се жестоки протести Палестинаца сваког петка, након молитве у џамији Ал Акса. Сукоби су се наставили у Рамали, Џенину и Гази.
Након линча двојице израелских резервиста, претходно заробљених у Рамали од стране палестинске полиције, сукоби постају трајни. Палестинци почињу са терористичким самоубилачким нападима, који односе многе животе недужних, а израелска војска одговара сравњивањем читавих насеља са земљом и снажним одговорима на најмањи отпор.
У овој Интифади, која још није службено завршена, од 2000. до 2004. убијена су 3.223 Палестинца и 950 Израелаца.
ИЗРАЕЛСКО-АРАПСКИ СУКОБ
Израелско-арапски сукоб је име за честе војне сукобе између Израела и других арапских држава који се воде од почетка 20. века. Укључује стварање државе Израел као јеврејске отаџбине и односе са суседним арапским државама. Уз сталну напетост, догодило се шест већих међудржавних ратова. Упркос малој територији и жртвама догађања, овај је конфликт један од медијски најприсутнијих свих времена.
Лавров о Трамповој одлуци да призна Јерусалим: То је "против здравог разума"
Ниједно светско жариште у протеклих пола века није било континуално нестабилно, нити је имало тако глобално важне последице као подручје предњег Блиског истока. Регион обухвата државе Блиског истока окренуте Медитерану - Израел са окупираним подручјима, Либан, Сирију, Египат и Јордан.
Почетком 20. века та подручја су се налазила у саставу Османског царства, са изузетком Египта који је био британски протекторат и Либана у која је делимично пенетрирала француска колонијална власт. Насељавала га је апсолутна већина муслиманског становништва арапског порекла са малим енклавама хришћанских маронита, Јевреја и шиитских муслимана.
Слабљење Османског царства крајем 19. века дало је одређену наду арапским лидерима да ће свршетком отоманске власти бити створена јединствена арапска држава. Али, развој догађаја текао је другим смером. Важност региона за стратешке интересе европских колонијалних сила била је велика, па је подручје Блиског истока крајем Првог светског рата и пропасти Отоманске империје, уз благослов Лиге народа, било раздељено између европских сила на више територија са различитим степеном аутономије. Тако је на подручју предњег Блиског истока припала Великој Британији као мандатно подручје Палестина, са обавезом стварања националног дома за Јевреје.
У новембру 1947. Уједињене нације су Резолуцијом бр. 181 одлучиле да мандат Велике Британије у Палестини престаје у мају 1948. Објављен је план о подели Палестине на две државе: јеврејску и арапску. Према плану, оба дела требало је да буду уједињена привредном унијом, а подела је предвиђала посебни статус града Јерусалима, као подручја под директном надлежношћу Уједињених нација.
Огласио се и покрет Фатах: Мајк Пенс је од сада ПЕРСОНА НОН ГРАТА у Палестини
Одлука је донесена уверљивом већином гласова у Генералној скупштини УН-а, уз истовремену подршку гласова Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Велика Британија остала је уздржана, а против поделе гласале су све арапске земље. Палестински Јевреји прихватили су план, док га је арапска заједница одлучно одбацила. Различит став двеју заједница према УН плану резултовао је ескалацијом борби.
И сукоб: Арапско-израелски рат 1948.
Када се 14. маја 1948. завршио британски мандат, истога дана је проглашена држава Израел. Арапске су земље већ сутрадан напале Израел. Избио је рат између Израела и следећих арапских земаља: Либана, Сирије, Египта, Трансјорданије (данашњи Јордан), Саудијске Арабије, Ирака и Јемена. Упркос тешкој ситуацији, и неким почетним неуспесима, израелска војска показала се надмоћном, па је у седмомесечном рату поразила арапске војске и преузела контролу над 78 посто остатка мандатне Палестине.
Јудеја и Самарија су дошле под трансјорданијску контролу. Трансјорданија је те територије анексирала (Западна обала), и име је промењено у Јордан. Појас Газе заузима и анектира Египат. Са територија под израелском контролом избегло је или протерано између 520.000 људи (према израелским проценама), 900.000 људи (према арапским проценама) и око 720.000 по подацима УН-а. Истовремено, из арапских је земаља протерано између 800.000 и милион Јевреја. Њих око 600.000 налази уточиште у Израелу.
II сукоб: Суец 1956.
Национализација Суецког канала 1956. пружила је Израелу прилику да нападне Египат како би привео крају терористичке нападе на граници. Након снажног америчког притиска и краткотрајне борбе, Израел је пристао да се повуче из Синаја уз обећање о ненападању и неометању пловидбе израелских бродова у Арапском заливу од стране Египта.
III сукоб: Шестодневни рат 1967.
До краја 1966. сукоби Израела и арапских суседа попримили су озбиљне размере. Осуда тих инцидената од УН-а била је неделотворна. Када је египатски председник Насер затворио Арапски залив за пловидбу, по међународном праву је објавио рат Израелу. Насер је покренуо египатске снаге ближе граници, а како би предухитрио било какав арапски напад, Израел је ударио први и уништио египатске снаге још у базама. Јордан и Сирија напали су Израел са територија Западне обале и Голанске висоравни.
ПОЧЕЛО ЈЕ: Хамас испалио РАКЕТЕ у правцу Израела?!
За мање од недељу дана Израел је од Египта окупирао појас Газе, цели Синај, од Јордана западну обалу Јордана и од Сирије Голанску висораван. Уследила је Резолуција Савета безбедности УН, која почива на билатералности и принципу "земља за мир", а по којој се од Израела тражило да се повуче са одређених делова заузетих територија (унутар сигурних и одбрањивих граница) у замену за мир.
ИВ сукоб: Тероризам
Шездесетих година је блискоисточни конфликт изашао изван оквира региона. Након што је арапска немоћ на бојном пољу доказана у три рата са понижавајућим исходом за арапске земље, Палестинци су посегнули за другим методама борбе. На десетине младих Палестинаца, који су рођени и одрасли у избегличким камповима далеко од своје отаџбине, били су седамдесетих година спремни да умру за палестински покрет у спектакуларним терористичким нападима. Седамдесетих година су светске агенције готово недељним ритмом извештавале о терористичким акцијама, понекад изведеним хиљадама километара изван Блиског истока, које су почињавали Палестинци.
В сукоб: Погранично исцрпљивање
Рат исцрпљивања који се водио између Египта и Израела од 1968. до 1970. био је ограничени погранични рат. Отпочео га је Египат у намери да заузме Синајско полуострво које је изгубио у Шестодневном рату. Рат је завршио прекидом ватре 1970. са линијама разграничења између те две државе која је остала непромењена.
ВИ сукоб: Јом Кипурски рат 1973.
Египатска војска је у изненадном нападу прешла Суецки канал 6. октобра 1973, али убрзо је поражена у покушају изненадног повраћаја Синаја. Психолошки ефект иницијалне египатске победе у рату омогућио је историјску посету египатског председника Садата Израелу 1977. и мировне преговоре, који су кулминирали споразумом у Кемп Дејвиду, у којем се Израел, Египат и САД слажу да ће се Израел повући са Синаја, Израел и Египат ће нормализовати односе, а споразум ће бити повезан с преговорима о аутономији Палестинаца на Западној обали и у појасу Газе.