Шта откривају мемоари Едварда Сноудена: Исповест дискретног хероја, одбеглог узбуњивача или издајника?

"Зовем се Едвард Џозеф Сноуден. Раније сам радио за државу, али сада радим за јавност. Било ми је потребно готово три деценије да препознам да ту постоји велика разлика, а када сам то схватио, то ме је увалило у неприлике на послу. Као последица тога, сада проводим своје време покушавајући да заштитим јавност од оне врсте људи какав сам ја некада био, а то је шпијун Централне обавештајне агенције (ЦИА) и Агенције за националну безбедност (НСА), само још један млади технолог који жели да изгради бољи свет."

Тако гласе прве две реченице књиге Перманент Рецорд у којима нам се представља јунак исповести која је пред нама, бивши службеник НСА Едвард Сноуден, који је пре шест година уздрмао читаву планету када је преко британског „Гардијана“, „Вашингтон поста“ и других одабраних медија објавио више од 1,5 милиона тајних докумената у којима је разоткривена масовна пракса праћења и шпијунирана од стране америчких обавештајних агенција, како у САД, тако и у иностранству.

Сноуден је након „цурења“ података постао најтраженији човек на свету, а убрзо је из Хонгконга одлетео за Москву, где је једно време боравио у транзитној зони аеродрома „Шерметјево“, јер су му америчке власти у међувремену поништиле пасош. У августу 2013. добио је привремени политички азил у Русији, где се још налази.

У САД Сноудена оптужују за издају, шпијунажу и за предају тајних докумената обавештајним службама других земаља, за шта је, по свакој од те три тачке оптужнице, запрећена казна затвора дужа од десет година, а више група за људска права тражило је његово помиловање, јер сматрају да је Сноуден своја дела починио у интересу јавности и очувања слобода и права загарантованих америчким Уставом.

Сноуден у својој новој аутобиографској књизи Перманент Рецорд на преко триста страница даје одговоре на питања шта га је определило да обелодани информације о тајном дигиталном надзору и противзаконитом прислушкивању америчких обавештајних служби, чиме је не само изгубио добро плаћен посао већ је довео своју слободу и живот у озбиљну опасност. Он детаљно описује свој живот пре запослења у НСА и постепену еволуцију његове личности – од наивног и некритички оријентисаног америчког патриоте, који се након 11. септембра пријавио да служи у војсци, претворио се у разочараног и подозривог узбуњивача.

У извесном смислу Сноуденова животна прича фасцинира по томе колико је необично обична. Оба родитеља радила су му у државној служби, отац је био официр Обалске страже а мајка службеница у суду, у детињству се због очевог посла често селио и због тога се осећао усамљено и неповезано са светом, па се загрејао за компјутерске игрице и програмирање.

За њега је, како сам каже, у младости интернет био „највећи изум у историји човечанства“, а велики део свог времена проводио је у покушајима да уђе у тајне кодирања и хаковања.У књизи у више наврата открива носталгију коју осећа за ранијим, пионирским данима интернета када је слобода на мрежи била готово неограничена.

"Интернет с којим сам одрастао, интернет који ме је одгајио", пише Сноуден, "полако је нестајао. А заједно с њим нестајала је и моја младост. Сам чин повезивања на мрежу, који је раније деловао као чаробна авантура, сада је постао мучно искушење. Самоизражавање сада захтева тако снажну самозаштиту што чини да се дух слободе изгуби а било какво задовољство потпуно поништи. Комуникације више нису питање креативности, већ безбедности, а свака трансакција потенцијална је опасност".

Као и многи други компјутераши и штребери нове генерације, напустио је средњу школу како би се посветио програмирању, а након кратке епизоде у војсци почео је да ради за ЦИА с 22 године. Његово прво место била је амбасада у Женеви где је, с дипломатским имунитетом, радио на развијању дигиталне мреже ЦИА станице која би олакшала и унапредила шпијунирање и надзор података на европском континенту. Он описује како је његова генерација оперативаца потпуно изменила природу обавештајног посла.

- За нас то нису били тајни састанци, суви мартинији на пријемима и ’сигурне куће’, већ искључиво прикупљање и анализа дигиталних података.

Након повратка у Америку радио је фиктивно у фирми за производњу компјутера „Дел“ иако је све време био запослен као ЦИА аналитичар, задужен за развој „клауд“ технологије која омогућава да корисници паметних уређаја попут „ајфона“ и „ајпеда“ све своје личне податке чувају онлајн, што би олакшало приступ обавештајних служби.

Одређено време провео је и у Јапану, где је био задужен за изградњу резервног мрежног система НСА, али и за борбу на сузбијању државних кинеских хакерских напада који су почели озбиљно да угрожавају амерички примат у технолошком и информатичком свету.

О својој шпијунској каријери, Сноуден пише без превише мистификација и самоулепшавања: „Моја каријера у америчкој обавештајној заједници (ИЦ) трајала је само кратких седам година, а оно што је мени самом изненађујуће јесте да је то само годину дана дуже него што траје мој егзил у земљи која није била мој избор. Било како било, за време тих седам година учествовао сам у најзначајнијој промени у историји америчке шпијунаже – промени која је омогућила да се пређе са циљаног надзора одређених појединаца на масовно праћење и шпијунирање читаве популације. Помогао сам у томе да постане технолошки изводљиво да једна влада прикупља све дигиталне комуникације читавог света, да их заувек складишти и да по њима претражује по својој вољи.“

Радећи на „клауд“ технологији, Сноуден је био подједнако фасциниран и ужаснут у којој мери су корисници својевољно пристајали на ову врсту услуге, узбуђени пред идејом да ће њихове фотографије, преписке, видео-клипови, музика и књиге бити универзално сачувани негде у виртуелном простору и доступни у сваком тренутку а да се уопште нису запитали зашто би неко понудио тако софистицирано и згодно решење потпуно бесплатно.

Такође, он у књизи поставља питање зашто људи тако олако пуштају у своје домове разне уређаје као што су паметни фрижидери са интернет-приступом и виртуелни кућни помоћници попут Амазон Echo-a и Google Home-a који ем бележе животне навике својих власника ради комерцијалне употребе тих података, ем могу бити коришћени за снимање компромитујућих материјала и каснију уцену.

Сноуденова савест полако је почела да диже глас пред све тежим злоупотребама туђе приватности и кршењима најосновнијих људских права у којима је учествовао и био сведок. Како сам наводи, одлука да „дуне у пиштаљку“ и да разоткрије читав механизам није била ствар једног тренутка или једне ситуације већ се спонтано развијала и сазревала у њему. Ипак, кључни моменат који га је тргао и натерао да нешто предузме био је када је почео да ради на орвеловском XKEYSCORE програму за надзор Агенције за националну безбедност. Према Сноуденовим речима, програм XKEYSCORE био је најинвазивнији и најсвеобухватнији програм јер је приближио агенте НСА предмету праћења до границе претходно незамисливе интимности.

Како Сноуден открива: „Седео сам за компјутерским терминалом са кога сам имао практичан приступ комуникацији готово сваког мушкарца, жене и детета који је икада окренуо телефон или додирнуо компјутер. Међу њима су били и 320 милиона мојих америчких суграђана који су у вођењу својих свакодневних живота били праћени и надгледани што је било тешко кршење на само Устава САД већ и основних вредности било ког слободног друштва. Било је то најближе научној фантастици што сам икада видео; постојао је интерфејс који вам је омогућавао да укуцате било чију адресу, телефонски број или ај-пи адресу и да након тога прођете кроз читаву њихову историју онлајн-активности. У одређеним случајевима могли сте чак и да пустите попут филма снимке њихових интернет-сесија, тако да екран у који гледате буде заправо њихов екран док вам излази шта куцају на својим тастатурама.“

У једном нарочито узнемирујућем пасажу из књиге Сноуден описује како је осећао гађење док је преко горенаведеног програма посматрао једног дечака из Индонезије чији је отац, универзитетски професор, био на ЦИА мерама за праћење. Дечак се играо са играчкама, седећи на очевом крилу, да би се једног тренутка својим крупним и бистрим тамним очима изненада загледао у камеру лаптопа, а Сноудену се учинило да гледа кроз екран право у њега и да га својим продирућим погледом опомиње и посрамљује. Неколико минута није могао да дође до даха од стида и нелагоде.

Сличних „инсајдерских“ и воајеристичких епизода из одељења за шпијунажу у књизи има неколико, а читалац осећа како се Сноуденова воља и осећање дужности учвршћују у правцу деловања. У томе му је помагало и читање америчког Устава које је сваке вечери упражњавају како би се охрабрио и уверио да оно што планира да учини јесте етички и морално исправно.

Када је већ донео одлуку да разоткрије праве размере америчке дигиталне шпијунаже и кренуо у реализацију свог плана, најтеже му је падало, како сам признаје, то што својој тадашњој девојци Линдзи Милс није смео ништа да каже о својим намерама, како не би од ње, у очима закона, начинио потенцијалног саучесника.

Она је о свему сазнала када и остатак света, али му није замерила што ју је довео у прилично непријатну ситуацију већ му је касније признала да је тада схватила зашто се уопште заљубила у њега. Сноуденов помало наивни идеализам и племенита вера у човечанство и људске слободе најснажније исијавају управо када пише о Линдзи и њиховој љубави. Занимљиво је да су се њих двоје и упознали онлајн, што се савршено уклапа у профил човека чији је читав живот нераскидиво везан за компјутере и интернет. Едвард и Линдзи су се у међувремену венчали у Русији, а њој је и посвећена Сноуденова књига.

Апсолутно свестан онога што се недавно догодило његовом брату „по злочину“ Џулијану Асанжу, али и раније осуђеној и затвореној узбуњивачици Челзи Менинг, Сноуден се дотиче и свог потенцијалног повратка у САД. Истиче да не очекује параду па чак ни помиловање, али да сматра да би, као сваки грађанин, морао да има фер и правично суђење.

По садашњем америчком Закону о шпијунажи, који је донет још за време Првог светског рата, то свакако не би било могуће, јер он не предвиђа никакво изношење одбране оптуженог, већ само утврђивање чињеница о томе да ли је дошло до кршења закона или не. Казне по том закону су драконске, а ако би био проглашен кривим, Сноуден би добио минимално тридесет година тешке робије.

Такође, због тога што је имао потписану клаузулу о неизношењу поверљивих података, која важи за све службенике америчке обавештајне заједнице, Сноуден не може да се позива на одредбе Закона о заштити узбуњивача из 1989. године.

Сва је прилика да ће и после ове књиге Сноуденов случај још дуго времена поларизовати америчку јавност; једни ће у њему видети дискретног хероја и „светионик искрености и племенитости“, док га други сматрају издајицом, лажовом и шпијуном. Што се остатка света тиче, па и Србије, он остаје име и презиме које се изговара с највећим могућим поштовањем и захвалношћу, јер нам је свима колективно отворио очи у погледу замки и злоупотреба технологије која, како Сноуден у књизи истиче, „не зна за Хипократову заклетву“.

Обичан човек, било да се налазио у Охају у великој Америци, или у Нишу у малој Србији, неће, захваљујући Сноудену, бити ни више, ни мање слободан, али ће барем имати развијенију свест о својој неслободи и начинима на који се она спроводи, а то је већ огромна ствар.