ПЕТАР ГРАШО ЗА СД: За срећу је довољно да имаш неког ког волиш и комадић нечег да прегризеш (ВИДЕО)

Популарни далматински певач Петар Грашо одржаће велики београдски концерт 30. марта у Сава центру, и то је, без дилеме, један од најзначајнијих музичких догађаја овог пролећа у Београду. 

Сплићанин је, подсетимо, на истом месту одржао два незаборавна концерта 2009. Од тада је, пре свега последњих година, објавио неколико запажених синглова, а највећи успех остварио је песмом "Моје злато". 

Песма се сврстала уз бок свим оним старим хитовима које нестрпљиво чекамо поново да чујемо у Сава центру, после толико година - "Уторак", Тко нам брани", "Љубав једне зене", "Вера од сувог злата", "Волим и постојим"... 

- Биле су то, заиста, прекрасне вечери. Нисам тада, практично, ни знао, на неки начин, шта нас чека кад дођемо. Да ли нас чека публика која је дошла да види шта се догађа, или људи који знају песме. Нисам се тад ни појављивао превише, пустио сам да моја музика иде испред мене. Јако сам се угодно изненадио и шокирао. Мислим да би ове године требало да буде, ако не једнако, онда још боље, што је тешко, али ми ћемо да направимо све да буде баш тако. За разлику од концерата пре девет година, када су били гудачи са мном, сада идемо у мало богатијој поп формацији. Имаћемо раскошну бину, врхунске музичаре, и хитове Петра Граша (смех) од почетка до краја, уз неке госте. Мој једини задатак је да се људи добро осећају, и ми ћемо да направимо све да то буде двосатни излет радости. 

- Изашла је крајем године. То је једна од оних песама за које знаш да су лепе, и да ће, по некој интуицији, процени, искуству, имати добар домет, али не можеш никад, заправо, да процениш да нека песма може да буде као атомска бомба. Та песма је изашла 11. децембра и проглашена је хитом целе 2017! 

- Да, и сви смо остали фрапирани. Она је сад у Хрватској девету недељу заредом прва на националној топ листи, што се исто ретко догађа. Немам ја ту неке велике заслуге. Тончи Хуљић је написао песму, ја сам се отпевао и направио аранжман, уз моје сараднике, а све остало одлучили су људи. Наравно да ће и та песма бити изведена. Она пева о нечему што сви ми, заправо, заборављамо усред силних "важних" ствари - да нам треба толико мало да будемо срећни и да то касно схватимо. Довољно је имати неког преко пута себе кога волиш и комадић нечега да прегризеш, и, ако си свестан те среће, све преко тога је чиста премија у животу. 

- Тешко. Могло би и у две речи, а могла би се и написати књига. Зависи из које перцепције то гледате. Могу да кажем да је било узбудљиво и да је прошло као у неком полу-сну, али не само мени, већ и другим мојим колегама које имају каријере сличног типа, у смислу да пуно путују, да су људи насмејани у Љубљани, Београду, Марибору... Није ти штоперица укључена, него, тек кад погледаш, видиш да је прошло 20 година. Понекад ми делује да су прошле две године, а понекад 40. Све у свему - било је динамично, било је искрено. Драго ми је да сам тих 20 година одрадио поштено, и да нисам понижавао ни себе ни публику неким песамама, него да сам остао доследан том што радим. 

- Хтео бих да разјасним. Никад ја нисам изашао из тог пројекта. Нисам ни био у плану да будем члан бенда "Мадре Badessa" јер би то онда значило да нисам више Петар Грашо (смех). Тончијев план је био да почне да ради музику која га весели. За први пројекат одабрао је Бреговића као продуцента, и то је био одличан потез, и мене као "вокални инструмент". Ми смо то на такав начин одрадили. Тончи је динамичан, брз, створен да се мења. И мени је та прва плоча, некако, у срцу, али не мислим зато што је квалитетнија или не-квалитетнија од осталих пројеката, него зато што сам ја био део тога, и што смо имали дивну сарадњу. Дружили смо се и снимали то код Бреговића на Јахорини, у Београду. Једна потврда је дивна - НМЕ, један од релевантнијих светских музичких портала, те године је ставио тај први албум "Ка хашиш" међу десет најинтересантнијих нових пројеката у свету. Е сад, наравно, музика се мења, Хуљићеве идеје се мењају. Мени је врло интересантан тај његов глас који, заправо, није глас и он то зна, него неки пиштави инструмент, али све то има неку препознатљивост. 

- Имам пуно пријатеља овде. Долазим у Београд, нажалост, не толико често колико бих хтео, а опет, довољно да не изгубим контакт са неким драгим људима. Енергија Београда, без намере да будем ласкавац, је изузетна. То је град у коме сваког дана можеш да нађеш нешто што те занима. Колико год је Београд водећи град што се тиче габарита и гротла у регији, без икакве веће конкуренције, оно што мене радује је београдски хумор и топлина. То је једини град где могу да пронађем тај ниво, ако могу да будем полу-вулгаран, "сплитске за*ебанције", Волим тај цинизам, интелигенцију, брзину реакције. Онда гостопримство, храна... У сваком граду ме привлаче људи због којих се враћам. У Београду их има двадесетак због којих бих се са Гренланда спустио на три дана, па се вратио. 

- Има добрих музичара, али мислим да, генерално, и у Хрватској, и у Србији, и у Босни, недостаје добрих, младих аутора. Да се догоди нови Тончи Хуљић, Горан Бреговић, Ђорђе Новковић... Свако у свом сегменту. Неки дечко од 25 година који напише пет хитова заредом. Нема га, није се родио још. Напишу један или два, и нестану заувек. Људи све мање пишу. Музика је постала све више само некакав пројекат да се на брзину постане популаран, а нико, заправо, не размишља дугорочно. 

- Моја каријера је моја лична карта. Нисам никад покушавао да направим песму "Портрет живота мог", да се осликам у три строфе и два рефрена. Нисам толико добар. Свака песма је један мали мозаик тога што слаже Петра Грашу онаквог какав јесте. 

- О томе је беспредметно говорити. Погоди те и за човека ког не познајеш, а камоли неког ко ти је близак и драг, као што је Оливер. Тешко је то коментарисати, а да не буде патетично. Он врло добро зна колико смо сви уз њега, и колико бескрајно недостаје. Можемо само да молимо Бога да се што пре врати и да кроз ово све прође што безболније, кроз стабилно здравствено стање, и да га поново видимо онаквог какав је био. 

- Када се двоје људи који живе заједно доста воле, онда прихватају и мане. Толерантни су на одсуствовање. Мене, рецимо, нема по 15 дана, па ње по 15 дана. То свему даје и некакву драж. Као и све везе на свету, имамо своје светле и тамније стране. Постоје моменти кад, једноставно, не причамо о концертима, пројектима, већ седнемо, отворимо боцу вина и причамо о најновијем филму Џулије Робертс. Нису наши разговори ништа мудрији од разговора неке домаћице и њеног мужа који, можда, предаје физику у основној школи. Исто причају, о истим проблемима. Исто их занима да ли је поскупела струја и да ли је дошло свеже поврће у радњу. Хоћу да кажем да имамо баналне разговоре. Кад се двоје воле, онда заиста ништа није тешко.