ДЕЧКО ЈОЈ ЈЕ ВИДЕО ОЖИЉАК НА ЛИЦУ И ПОБЕГАО ОД ЊЕ: Марина је прошла кроз ПАКАО и изашла као ПОБЕДНИК!

Да још увек нисмо научили да људе посматрамо изван омче предрасуда, најбоље је показао данашњи догађај у студентској мензи у Београду у коју је Марина дошла да руча. Због великог ожиљка који има на левој половини лица, доживела је непријатност коју је поделила са својим пратиоцима на Твитеру, крупним словима наглашавајући да се „ожиљак не преноси ни додиром ни погледом.”

Сцена из мензе

Приводим ручак крају. Менза је скоро празна. Свуда около су празни столови и столице. Дечко узима послужавник, седа дијагонално од мене (преко пута мене, па још три столице лево) и гледа директно у мој ожиљак.

Пар тренутака је само гледао у мене. Онда је покупио своје ствари, које је тек спустио, узео послужавник и отишао на други крај мензе.

Моја реакција је била да нема реакције, започиње своју причу за Луфтику двадесетогодишња Марина Арсић, студенткиња турског језика на Филолошком факултету у Београду, која је због великог ожиљка на лицу доживела ову непријатност у студентској мензи.

Толико је пута била у оваквим ситуацијама да су јој оне, како каже, постале свакодневица.

- У превозу, човек је почео да се крсти када ме је видео, извадио је бројаницу и отишао на други крај аутобуса. Жена ме је зауставила на сред улице, близу факултета, да ме пита може ли да пипне мој ожиљак и заиста је кренула руком да га додирне. Свесна сам да ће оваквих ситуација тек бити. Шта можемо да урадимо по том питању?

Колико је криво дете, толико је крив и родитељ који га није васпитао на прави начин. Живимо у 21. веку, толико је могућности и привилегија овог времена, али шта нам вреди када немамо кућно васпитање, каже Марина, додајући да јој је ожиљак заштитни знак, тачније ожиљак у комбинацији са осмехом, пошто се стално смеје.

Рођена са младежом преко леве половине лица

Када сам се родила цела лева половина лица била је тамно браон боје, прекривена длакама. Пошто долазим из једног малог места, била сам прва беба која је тако рођена.

Неискусни доктори су рекли да је највероватније у питању меланом и да ћу живети 40 дана. Не могу ни да замислим како се моја мајка тада осећала.

Једном приликом је мој деда, на једној вечери, показао моју фотографију једном доктору, тачније пластичном хирургу и он је рекао да је у питању најобичнији младеж, само што се налази на чудном месту и чудног је облика и величине.

Моји родитељи су ме одмах сутрадан одвели у Београд код тог хирурга и тада је званично потврђено да је у питању само младеж и да се ради о “проблему” естетске природе.

Постојале су две опције. Да се не врши никакава операција и да све остане баш такво какво јесте. 

Моји родитељи су се одлучили за другу опцију – операцију, тачније трансплантацију како би спречили даље компликације у смислу када будем кренула у вртић можда ћу тај младеж закачити играчком, онда ћу га раскрварити и тако ћу закомпликовати ствар.

Операција је урађена када сам имала годину дана и пар месеци, тако да се операције и бола не сећам, али ми је мама причала да је било веома тешко гледати бебу која је цела завијена у завоје, али не можеш да јој помогнеш.

Што се операције тиче, младеж је одстрањен, кожа са доњег дела леђа је пресађена на лице (сва три слоја коже), а кожа са унутрашње стране бутине (само један слој) је пресађена на доњи део леђа. И од тада ја више немам тамно браон, длакави младеж на левој половини лица, него ожиљак.

- Моја јакна ће да стоји ту!

Време пролази, а ја растем са ожиљком преко целе леве половине лица у једној малој, неинтернационалној земљи Србији. Мој први контакт са људима може да се опише са “страх” и “одбијање”. Нико није желео да се дружи са мном.

Нико није желео да седи са мном у вртићу и у школи. На приредбама сам била “вишак” и нисам учествовала. Кратко и јасно, људи су ме избегавали на све могуће начине.

Мени у почетку није било јасно због чега, јер сам васпитавана да гледам и вреднујем људске особине и дела, а не њихове клемпаве уши, дуге екстремитете, ожиљке и слично.

Долазимо до моје 14. године, слободно могу да кажем, прекретнице у мом животу. Чекамо испред кабинета да дође наставник.

Ја спуштам своју јакну на клупу. Дечко, који учи са мном у одељењу, ту исту јакну хистерично баца на под. Без икакве реакције подижем јакну и враћам је на клупу и тако још два пута.

Трећи пут сам повисила тон и рекла:

- Моја јакна ће да стоји ту!

То је био први пут у мом животу да сам се изборила за себе на неки начин. Реакција присутних је била:

- Да ли се то чуо Маринин глас? Та девојка зна да прича?

После тог часа сам кренула у стан и на путу ми је одзвањала реченица

- Моја јакна ће да стоји ту!

Дошла сам у стан, стала пред огледало и први пут рекла себи:

- ЛЕПА САМ!

Тада сам променила фризуру, склонила косу са лица, први пут у животу. И од тада мој живот иде у сасвим другом смеру.

Више не тражим кривца за мој ожиљак у Богу или мајци, него схватам да сам таква каква јесам и да то не могу да променим. Схватам да имам глас који може да дође до нечијих ушију и да изазове неку реакцију. Од тада јавно говорим о свом “проблему” и јасно износим своје ставове.

Као што сам рекла у емисији “Живот прича”, свој ожиљак не бих мењала ни за шта, да ми неко каже: “Дођи, процес траје само два минута, два минута и ожиљак нестаје”, ја бих рекла НЕ! Јер то би било као да ми је неко скинуо тих 14 година бола, муке, патње и искуства и то онда не бих била ја, то не би била ова Марина.

Живот није бајка

 За својих 20 година доживела сам оно што неко никада неће доживети. Зрелија сам од своје генерације, имам мало “реалнији” поглед на свет и свесна сам да живот није бајка. Бајку можеш да читаш изнова и изнова, али зато можеш да живиш само једном.

Мој праг толеранције још увек није јасно утврђен, зато што могу толико тога да поднесем да понекад помислим да сам феномен.

Баш због тога и личног искуства везаног за дискриминацију не могу тако лако да се растужим, наљутим или разочарам.

Ја сам онај редак тип особе који свима све прашта, али никад не заборавља. У мом животу не постоји особа са којом не разговарам.

Једноставно је – са неким особама се дружим више, са некима мање, али не постоји особа са којом не разговарам.

Једина ствар коју бих могла да издвојим је неправда. Једино неправда може да ме погоди као ништа друго.

Волонтирање у Африци

Марина је активисткиња и борац за људска права. Воли да волонтира и помаже људима.

Слободно време проводи са пријатељима, воли да чита, слуша музику, пева, црта, пише реп песме на српском и енглеском језику, учи, истражује и упија информације о свему што је занима.

Имам много неостварених жеља, али једна коју морам да издвојим јесте да одем у Африку и тамо волонтирам, јер не могу да опишем колику љубав осећам према том континенту и људима који тамо живе.

Знам да ће да звучи као најгори клише, али заиста ме радују мале ствари. Поруке подршке које ми стижу свакодневно, од потпуно непознатих људи, заиста немају цену.

Најдражи поклони за рођендан, које сам икада добила, јесу тегла ајвара и кактус. Волим све те мале ствари које имају неку симболику, каже Марина којој желимо од срца да никада не заборави важност реченице “Моја јакна ће да стоји ту!”.