"Били смо у вези три месеца када сам сазнала да сам трудна! Рекао да је стерилан, а онда ми се живот променио"

Имала сам 28 година када ми се живот потпуно преокренуо. Дозволила сам себи да живим у лажима, многих лажи ни сама нисам била свесна, многе лажи сам самој себи говорила. Тада, када сам имала 28 година цео тај лажни свет срушио ми се на главу.

Тако своју причу почиње Лејси Браун из Небраске у својој исповести која је изазвала много пажње.

- Са бившим супругом сам се забављала три месеца када сам сазнала да сам затруднела. Нисам била сигурна како се то десило, јер ме је дечко уверавао да је стерилан. Међутим, када сам му рекла да сам трудна, био је одушевљен. Зато нисам много преиспитивала ту његову чудну реакцију. Препустила сам се његовој срећи, уверена да ће све бити у реду.

То сам често радила - игнорисала његове реакције, игнорисала своје инстинкте који су ми говорили да нешто није у реду. На крају, био је диван према мени. Сада је и отац мог будућег детета. Наравно, прогледаћу му кроз прсте.

И тако сам игнорисала своје инстинкте и савете своје породице - остала сам са њим и удала се за њега чим сам се породила. У том периоду, фаза меденог месеца је одавно прошла и видела сам свог супруга у правом светлу и игнорисала то што видим. Постала сам професионалац у игнорисању.

Неке жене које су имале насилне мужеве кажу да је то деловало као да се у њиховим мужевима одједном упалила нека лампица, ненадано и неочекивано. Код мене није било тако. Све је ишло постепено и суптилно. Викао је, чинио да се осећам неадекватно, а потом се извињавао и говорио да је погрешио. Мислила сам да му само треба времена да се привикне на другачији живот, ипак је сад ожењен и има дете. Међутим, већ тад ходала сам по јајима и добро мерила сваку своју реч, како га не бих разбеснела.

Говорио ми је да би све било боље само када бих ја била боља. Толико тога је урадио за мене, ја сам незахвална. Нико ме други не би хтео, срећа моја па ме је оженио.

Када ми је рекао да жели још једно дете, обрадовала сам се - био је тако добар према мени у првој трудноћи. Мислила сам, можда нам то спаси брак. У време наше прве годишњице брака, поново сам била трудна.

Какво горко изненађење - ништа није било боље. Заправо, овог пута била сам изолована од своје породице и пријатеља. Отерао је све од мене. Још горе, ја сам лагала све своје познанике о томе шта се дешава. Било ме је срамота да признам у каквом браку живим, па сам лагала. Правила сам се да имам срећан брак и да је све како треба да буде. У реалности, живела сам у паклу који су били разбијани ретким срећним данима. Тачно их је дозирао толико да могу да преживим. Међутим, ти срећни дани били су све ређи и ређи.

Наша друга годишњица протицала је у мојој потрази за брачним саветницима. Проводила сам све више времена у цркви и молитвама, молећи се да ми се брак некако спаси. Имала сам 28 година.

Таман кад сам се спремала да и мужу признам да нам тражим брачног саветника, он је мене предухитрио признавши ми да је зависник од опијата и алкохоличар. Од тад, постало је још горе - чим бих се ја вратила са посла, отишао би из куће. Не би се враћао до јутра. Није хтео ни да спава са мном. Говорио ми је да му треба простора. Тако смо живели недељу дана, када ми је саопштио да хоће развод, да никад није био срећан са мном и да се оженио из погрешних разлога.

Развод је био ужасан, то је и даље најгора година мог живота. Манипулисао ме је, лагао на суду. Тек када сам оцу признала да се осећам као претучена, а када ми је отац рекао "То је зато што јеси била претучена. Не физички, али емотивно", схватила сам да сам заиста била у браку са насилником, а да сам то крила од себе.

У време развода деца су нам имала три и једну годину. Наредних пар година сам их сама одгајала, ишла код психолога и наставила да идем у цркву. Радила сам на томе да себи помогнем и опоравим се. Од деце сам крила све о томе ко им је отац. Нисам желела да то утиче на њихов однос. Излазила сам са мушкарцима, али ниједног нисам довела кући нити их показала синовима. А онда је бог коначно одговорио на моје молитве, и то у цркви, где сам упознала човека, такође недавно разведеног, самохраног оца једне девојчице. Одмах сам знала да је другачији.

Да је ово филм, завршила бих са "И живели смо срећно до краја живота", али сви ви који сте спајали породице знате да није тако. И мој нови супруг и ја смо свесни да смо у много бољем браку од онога што смо имали, али брак је и даље тежак. И даље умемо да се посвађамо. А на све то, ту су и деца.

Кажу да је у просеку потребно да прође између три и пет година да се две породице стопе у једну. После годину и по дана, наша породица ради на томе. Сви се још међусобно упознајемо и градимо везе између себе. Таман када сам говорила богу у својим молитвама да ми је у реду и да останем сама ако је тако боље, али да бих волела да се још једном опробам у браку, десио ми се тај човек. Зато сада свима који су без наде говорим да буду стрпљиви. Сигурна сам да и за вас постоји срећан крај као и за мене.