"ОСЕЋАМ ДА БЛЕДИМ": ЖЕНА РАТНИЦА је свој живот ИСЦРТАЛА на кожи, два пута победила СМРТ, али за трећи није имала снаге - њене последње речи ЛЕДЕ КРВ у жилама

"Кад имате рак онда често помислите на то да немате више прилика. Иако ја нисам размишљала о смрти, јесам размишљала о томе да нећу пропустити више ни једну. Живот се живи док смо живи. Није битно колико смо здрави, болесни, криви, прави. Живи – то је кључ! Чинило ми се да људи изгубе доста времена док се излече, а још увек је више оних који нажалост не успеју. Сви ћемо једном отићи, зато живимо док имамо времена", овако је у само неколико редова Жена Змај описала сву суштину живота у својој биографској књизи "Соба за никога" остављајући неизбрисив траг за собом - својеврсан споменик који подсећа да се не смемо предати ни пред једним животним искушењем.

Право име те жене рођене 1. јануара 1977. године у Бихаћу је Азра Колаковић, док уметничко име Дона Арес најбоље говори ко је она заправо била: donna на италијанском значи жена, а Арес је у грчкој митологији бог рата - дакле, Жена ратник.

Дона потиче из породице музичара, те није чудно што је и она кренула баш тим путем. Завршила је нижу и средњу музичку школу, као деовјчица наступала на бројним музичким фестивалима. Већ је са 14 година у родном месту почела да наступа са локалим рок бендом "Цамино Верде", а са 16
је написала своје прве песме. Имала је жељу да настави да се школује на иностраној музичкој академији, али ју је рат у БиХ спречио у тој намери. Ипак је успела да заврши музичку академију и упише студије енглеског језика и њижевности.

Године 1997. први пут је наступала под именом Дона Арес на хрватском избору за песму Евровизије. Исте године остварује велики успех са песмом "Казна" на фестивалу Бихаћ, након којег су њени хитови били високо рангирани на свим музичким листама у Босни и Херцеговини.

Године 1998. снима свој први студијски албум "Ти ме више не волиш" у Дуизбургу, а 2000. године дует са певачем Халидом Бешлићем, под називом "Свирај нешто народно". 

Пет година након тога доживљава велики успех у Србији са песмом "То ми није требало", а након Србије у Хрватској, Словенији, Македонији и Црној Гори постаје мега звезда и одржава велики број концерата. Године 2015. показала се као изврсна списатељица објавивши књигу "Соба за никога".

Исцртан живот на кожи

При помисли на Дону Арес прва асоцијација нам је нежна плавуша снажног гласа и необичних слика на кожи, које бисмо пре очекивали на неком крупном мушкарцу. Али, тетоваже за њу нису биле само шарање, оне су биле начин да ослика свој живот – непрекидну борбу са "демонима".

Писала је да једино оно што се проживи и осети на својој кожи може и да се разуме. Она је, нажалост, осетила на својој канџе најопакије болести - карцинома. Међутим, ни тада није посустала већ је своју страшну болест посматрала као искушење од Бога које јој је помогло да схвати шта је живот, а и смрт.

"Казни ме... О, Боже, казни ме за све. Речи су моје давно написане, отпеване и прослављене песме. Кажу да је свака изговорена реч молитва и чинило се да су неке мисли и реченице дошле на наплату, и била сам свесна да ме за казну чека све оно с чиме се још нисам сусрела. Игле, инфузије, прегледи, налази... Већ сам била уморна од свега, а био је то тек почетак", писла је Дона дрхтавом руком.

У знак борбе против свих недаћа, а касније и највеће животне борбе, Дона је решила да истетовира Змаја, иако су се многи у њеној околини противили томе упозоравајући је на, за нашу средину, типичан начин: тетовирање није у складу на исламом, касније ће ти досадити или да једноставно то није за жену. Али она је била непоколебљива, самостална и јака жена која је чинила увек онако како осећа без обзира на осуду других:

"Једна кинеска пословица каже: 'Чувај се жене змаја'. Можда то није ни пословица и не знам више ни ко ми је то рекао. Знам само да је било давно и једино је тај део остао да живи са мном дубоко у сећању", писала је у својој књизи, а онда и сву своју борбу преточила у слику Змаја, Гејше, Лава и Рибе:

"Змај – симбол снаге. Заштитничке снаге. Да ме чува од злих погледа и језика. Кад окренем леђа да посматра с рамена. Да ме чува и штити од свих лоших тренутака и људи који су ме у прошлости повредили. Да, нема сумње, тетовират ћу се. Змаја и то великог, с дугачким репом преко целе леве руке. Илустрација без боја, Змај с кои јапанском Рибом која овде симболизира Нови почетак и Срећу. И да, још један велики водени Цвет живота. Сунце и Облаке који се размичу пред сунчевим зракама са знаком мог Џавида. Лав. На сред сунца. Да чува светло од облака. Ако те гледам ја, гледа те и Џавид. И мени једну гејшу. С пуно цвећа. Она забавља само мене. Остале слике забављају публику. Велика тетоважа с још већим значењем". описивала је на првим страницама да би касније схватила да је то било неко предсказање:

"Нисам могла да замислим ни у најлуђим сновима да ће управо то што сам одредила сликама бити моје највеће животно искушење, које је управо осликано на кожи целе леве руке као предсказање и подсетник. Била сам потпуно несвесна будућности која се ближила".

Змај је претстављао њену снагу и заштитника, Гејша је била она сама, Риба добра срећа и нови почетак, а Лав њен муж.

Џавид Љубовци је широј јавности познат као муж покојне певачице, Џавид је и пре љубави са Доном, био изграђени музичар, гитариста, композитор и продуцент. Џавид је сарађивао са бројним великим именима са јавне сцене, истичући да се неће поновити глас који је имао Шабан Шаулић, Џеј Рамадановски, али и Дона Арес.

Дона и Џавид емотивну везу започели су деведесетих година, док су се 2011. године венчали. Брак је био идиличан, а онда су се појавили непремостиви проблеми међу њима, да би певачица чак својевремено објавила и на Инстаграму да је изгубила поверење у свог супруга.

"Готово је и није ми жао! Где нема поверења ту нема ничега! Никада! Збогом, хеј хеј…", написала је Дона тада уз фотографију на којој је прецртан Џавид.

Њихова веза је била испуњена турбуленцијама, али је она описивала да јој је Џавид био велика подршка током борбе са опаком болешћу. Непосредно пред њену смрт су се растали, а из његових речи непосредно после сахране можемо закључити да су имали проблема у вези:

- Када човек дође у фазу где је свестан да одлази, не треба му замерати на томе што каже. Тако нисам ни ја. Ми који нисмо прошли кроз то не можемо о томе ни говорити. Она и ја смо прошли кроз разне фазе и знамо у нашим срцима да никада ништа лоше нисмо мислили о нашем браку. Не замерам јој, знам да у дубини душе није мислила ништа лоше - рекао је Џавид.

- Доктори су јој у априлу рекли колико јој је остало живота... Она је те последње дане желела да проведе код куће, са породицом. Више није могла да се лечи, није било начина.

У књизи је описала да је имала одличан однос са својим изабраником, али и са његовим ћеркама и бившом женом Станкицом, истичући да су их медији покушавали завадити. Иако се чини да су ове изјаве контрадикторне, знамо да је свака љубав компликована и да има низ успона и падова.

И слаба јача сам

Упркос томе што никада није одустајала од живота, чини се да је живот одустао од ње. Напустила нас је 2. октобра, 2017. године када је имала 41 годину. Певачица је у 39. години сазнала да болује од тешког облика карцинома, а онда је кренула њена борба.

Два пута је успела да победи болест, али би се она сваки пут враћала. Трећи пут био је кобан по њу. Њена борба праћена је од самог почетка, сви су мислили да ће се извући, да ће преживети ту опаку болест, али нажалост то се није десило. У једном гостовању у једној емисији, Дона је открила због чега мисли да је добила рак.

- Знам да ће ме напасти сви, али ја мислилм да је мене лично отровало млеко - рекла је певачица.

Отворена и директна, ова млада кантауторка делила је са својим фановима све кораке борбе, па чак и оне најтеже. Њени свакодневни постови о хемотерапији, губитку косе, мучнини и патњи су прерасли у најважнију медијску кампању за борбу против рака. Без икакве патетике или ублажавања, она је говорила како се човек осећа после хемотерапије, шта она чини организму и колико је тежак опоравак.

Јавност је од ње научила и како се побеђује страх и корача храбро напред и када тло под ногама бежи. Својом кампањом натерала је многе жене да оду на гинеколошке прегледе, више него и једна друга иницијатива.

Фондација која носи њено име помогла је у информисању јавности о проблемима са којима се сусрећу оболели и како могу да предухитре болест. Чак је покушала и новчано да помогне људима, те је за циљ имала прикупљање новчаних средстава за помоћ људима из БиХ који се боре са овом болешћу и којима је потребна финансијска помоћ за лечење. Разочарана наводима појединаца који су је оптужили да је новац од хуманитарних акција захтевала или узимала за себе, најавила је да ће Фондација престати са радом.

До последњег дана била је ведрог духа и насмејана, а на друштвеним мрежама делила је своја најинтимнија осећања.

- Још увек сам добро!!! Подношљиво је, иако већ осећам и видим, уосталом, како полако бледим - написала је тада Дона, која је убрзо затим преминула.

Пет дана пре смрти поставила је још једну фотографију на свој Инстаграм. Поставила је слику пре опаке болести, на којој је изгледала најбоље и написала - "Воли вас ваша Дона Арес".

Најтргичније речи након гашења живота младе певачице изустила је њена неутешна мајка обћавајући да ће испунити последњу жељу donne Azre.

- Верујте ми да временом не постаје лакше, само теже, и једино што ме одржава јесу храброст и снага коју нам је оставила. Ко год каже да време лечи бол - лаже. Живим тако што тугу чувам искључиво за себе. Претешко је и сваки нови дан је тежи. Када је схватила да долази њен крај и да не може даље, нама који смо остали иза ње очитала је лекцију и поручила: До последњег трена морате бити јаки, борити се сваког дана из почетка. Наравно, ми се трудимо да испунимо њену жељу - рекла је Донина мајка својевремено.

Одлазак Доне Арес оставио је велики траг у срцима многих. Многе познате личности су се опраштале од ње, али је комеморација окончана управо њеним речима - онима које сажимају читав живот и показуј цео његоб (бе)смисао:

- Сви ћемо једном умрети, само је питање хоћемо ли сви своје животе проживети? Док једни размишљају о другима и туђе животе живе, другима живот пролази у страху шта ће неко рећи и док болесни чекају коначна излечења, ја нисам губила време и живела сам пуним плућима у свим условима. Овде и сада. Да сам седела и чекала да излечим рак и тек онда наставим са животом, никада не бих сазнала ово што знам данас. Зашто кад имамо све немамо ништа и онда кад изгубимо тек почињемо волети живот?