"OSEĆAM DA BLEDIM": ŽENA RATNICA je svoj život ISCRTALA na koži, dva puta pobedila SMRT, ali za treći nije imala snage - njene poslednje reči LEDE KRV u žilama

"Kad imate rak onda često pomislite na to da nemate više prilika. Iako ja nisam razmišljala o smrti, jesam razmišljala o tome da neću propustiti više ni jednu. Život se živi dok smo živi. Nije bitno koliko smo zdravi, bolesni, krivi, pravi. Živi – to je ključ! Činilo mi se da ljudi izgube dosta vremena dok se izleče, a još uvek je više onih koji nažalost ne uspeju. Svi ćemo jednom otići, zato živimo dok imamo vremena", ovako je u samo nekoliko redova Žena Zmaj opisala svu suštinu života u svojoj biografskoj knjizi "Soba za nikoga" ostavljajući neizbrisiv trag za sobom - svojevrsan spomenik koji podseća da se ne smemo predati ni pred jednim životnim iskušenjem.

Pravo ime te žene rođene 1. januara 1977. godine u Bihaću je Azra Kolaković, dok umetničko ime Dona Ares najbolje govori ko je ona zapravo bila: donna na italijanskom znači žena, a Ares je u grčkoj mitologiji bog rata - dakle, Žena ratnik.

Dona potiče iz porodice muzičara, te nije čudno što je i ona krenula baš tim putem. Završila je nižu i srednju muzičku školu, kao deovjčica nastupala na brojnim muzičkim festivalima. Već je sa 14 godina u rodnom mestu počela da nastupa sa lokalim rok bendom "Camino Verde", a sa 16
je napisala svoje prve pesme. Imala je želju da nastavi da se školuje na inostranoj muzičkoj akademiji, ali ju je rat u BiH sprečio u toj nameri. Ipak je uspela da završi muzičku akademiju i upiše studije engleskog jezika i njiževnosti.

Godine 1997. prvi put je nastupala pod imenom Dona Ares na hrvatskom izboru za pesmu Evrovizije. Iste godine ostvaruje veliki uspeh sa pesmom "Kazna" na festivalu Bihać, nakon kojeg su njeni hitovi bili visoko rangirani na svim muzičkim listama u Bosni i Hercegovini.

Godine 1998. snima svoj prvi studijski album "Ti me više ne voliš" u Duizburgu, a 2000. godine duet sa pevačem Halidom Bešlićem, pod nazivom "Sviraj nešto narodno". 

Pet godina nakon toga doživljava veliki uspeh u Srbiji sa pesmom "To mi nije trebalo", a nakon Srbije u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori postaje mega zvezda i održava veliki broj koncerata. Godine 2015. pokazala se kao izvrsna spisateljica objavivši knjigu "Soba za nikoga".

Iscrtan život na koži

Pri pomisli na Donu Ares prva asocijacija nam je nežna plavuša snažnog glasa i neobičnih slika na koži, koje bismo pre očekivali na nekom krupnom muškarcu. Ali, tetovaže za nju nisu bile samo šaranje, one su bile način da oslika svoj život – neprekidnu borbu sa "demonima".

Pisala je da jedino ono što se proživi i oseti na svojoj koži može i da se razume. Ona je, nažalost, osetila na svojoj kandže najopakije bolesti - karcinoma. Međutim, ni tada nije posustala već je svoju strašnu bolest posmatrala kao iskušenje od Boga koje joj je pomoglo da shvati šta je život, a i smrt.

"Kazni me... O, Bože, kazni me za sve. Reči su moje davno napisane, otpevane i proslavljene pesme. Kažu da je svaka izgovorena reč molitva i činilo se da su neke misli i rečenice došle na naplatu, i bila sam svesna da me za kaznu čeka sve ono s čime se još nisam susrela. Igle, infuzije, pregledi, nalazi... Već sam bila umorna od svega, a bio je to tek početak", pisla je Dona drhtavom rukom.

U znak borbe protiv svih nedaća, a kasnije i najveće životne borbe, Dona je rešila da istetovira Zmaja, iako su se mnogi u njenoj okolini protivili tome upozoravajući je na, za našu sredinu, tipičan način: tetoviranje nije u skladu na islamom, kasnije će ti dosaditi ili da jednostavno to nije za ženu. Ali ona je bila nepokolebljiva, samostalna i jaka žena koja je činila uvek onako kako oseća bez obzira na osudu drugih:

"Jedna kineska poslovica kaže: 'Čuvaj se žene zmaja'. Možda to nije ni poslovica i ne znam više ni ko mi je to rekao. Znam samo da je bilo davno i jedino je taj deo ostao da živi sa mnom duboko u sećanju", pisala je u svojoj knjizi, a onda i svu svoju borbu pretočila u sliku Zmaja, Gejše, Lava i Ribe:

"Zmaj – simbol snage. Zaštitničke snage. Da me čuva od zlih pogleda i jezika. Kad okrenem leđa da posmatra s ramena. Da me čuva i štiti od svih loših trenutaka i ljudi koji su me u prošlosti povredili. Da, nema sumnje, tetovirat ću se. Zmaja i to velikog, s dugačkim repom preko cele leve ruke. Ilustracija bez boja, Zmaj s koi japanskom Ribom koja ovde simbolizira Novi početak i Sreću. I da, još jedan veliki vodeni Cvet života. Sunce i Oblake koji se razmiču pred sunčevim zrakama sa znakom mog Džavida. Lav. Na sred sunca. Da čuva svetlo od oblaka. Ako te gledam ja, gleda te i Džavid. I meni jednu gejšu. S puno cveća. Ona zabavlja samo mene. Ostale slike zabavljaju publiku. Velika tetovaža s još većim značenjem". opisivala je na prvim stranicama da bi kasnije shvatila da je to bilo neko predskazanje:

"Nisam mogla da zamislim ni u najluđim snovima da će upravo to što sam odredila slikama biti moje najveće životno iskušenje, koje je upravo oslikano na koži cele leve ruke kao predskazanje i podsetnik. Bila sam potpuno nesvesna budućnosti koja se bližila".

Zmaj je pretstavljao njenu snagu i zaštitnika, Gejša je bila ona sama, Riba dobra sreća i novi početak, a Lav njen muž.

Džavid Ljubovci je široj javnosti poznat kao muž pokojne pevačice, Džavid je i pre ljubavi sa Donom, bio izgrađeni muzičar, gitarista, kompozitor i producent. Džavid je sarađivao sa brojnim velikim imenima sa javne scene, ističući da se neće ponoviti glas koji je imao Šaban Šaulić, Džej Ramadanovski, ali i Dona Ares.

Dona i Džavid emotivnu vezu započeli su devedesetih godina, dok su se 2011. godine venčali. Brak je bio idiličan, a onda su se pojavili nepremostivi problemi među njima, da bi pevačica čak svojevremeno objavila i na Instagramu da je izgubila poverenje u svog supruga.

"Gotovo je i nije mi žao! Gde nema poverenja tu nema ničega! Nikada! Zbogom, hej hej…", napisala je Dona tada uz fotografiju na kojoj je precrtan Džavid.

Njihova veza je bila ispunjena turbulencijama, ali je ona opisivala da joj je Džavid bio velika podrška tokom borbe sa opakom bolešću. Neposredno pred njenu smrt su se rastali, a iz njegovih reči neposredno posle sahrane možemo zaključiti da su imali problema u vezi:

- Kada čovek dođe u fazu gde je svestan da odlazi, ne treba mu zamerati na tome što kaže. Tako nisam ni ja. Mi koji nismo prošli kroz to ne možemo o tome ni govoriti. Ona i ja smo prošli kroz razne faze i znamo u našim srcima da nikada ništa loše nismo mislili o našem braku. Ne zameram joj, znam da u dubini duše nije mislila ništa loše - rekao je Džavid.

- Doktori su joj u aprilu rekli koliko joj je ostalo života... Ona je te poslednje dane želela da provede kod kuće, sa porodicom. Više nije mogla da se leči, nije bilo načina.

U knjizi je opisala da je imala odličan odnos sa svojim izabranikom, ali i sa njegovim ćerkama i bivšom ženom Stankicom, ističući da su ih mediji pokušavali zavaditi. Iako se čini da su ove izjave kontradiktorne, znamo da je svaka ljubav komplikovana i da ima niz uspona i padova.

I slaba jača sam

Uprkos tome što nikada nije odustajala od života, čini se da je život odustao od nje. Napustila nas je 2. oktobra, 2017. godine kada je imala 41 godinu. Pevačica je u 39. godini saznala da boluje od teškog oblika karcinoma, a onda je krenula njena borba.

Dva puta je uspela da pobedi bolest, ali bi se ona svaki put vraćala. Treći put bio je koban po nju. Njena borba praćena je od samog početka, svi su mislili da će se izvući, da će preživeti tu opaku bolest, ali nažalost to se nije desilo. U jednom gostovanju u jednoj emisiji, Dona je otkrila zbog čega misli da je dobila rak.

- Znam da će me napasti svi, ali ja mislilm da je mene lično otrovalo mleko - rekla je pevačica.

Otvorena i direktna, ova mlada kantautorka delila je sa svojim fanovima sve korake borbe, pa čak i one najteže. Njeni svakodnevni postovi o hemoterapiji, gubitku kose, mučnini i patnji su prerasli u najvažniju medijsku kampanju za borbu protiv raka. Bez ikakve patetike ili ublažavanja, ona je govorila kako se čovek oseća posle hemoterapije, šta ona čini organizmu i koliko je težak oporavak.

Javnost je od nje naučila i kako se pobeđuje strah i korača hrabro napred i kada tlo pod nogama beži. Svojom kampanjom naterala je mnoge žene da odu na ginekološke preglede, više nego i jedna druga inicijativa.

Fondacija koja nosi njeno ime pomogla je u informisanju javnosti o problemima sa kojima se susreću oboleli i kako mogu da preduhitre bolest. Čak je pokušala i novčano da pomogne ljudima, te je za cilj imala prikupljanje novčanih sredstava za pomoć ljudima iz BiH koji se bore sa ovom bolešću i kojima je potrebna finansijska pomoć za lečenje. Razočarana navodima pojedinaca koji su je optužili da je novac od humanitarnih akcija zahtevala ili uzimala za sebe, najavila je da će Fondacija prestati sa radom.

Do poslednjeg dana bila je vedrog duha i nasmejana, a na društvenim mrežama delila je svoja najintimnija osećanja.

- Još uvek sam dobro!!! Podnošljivo je, iako već osećam i vidim, uostalom, kako polako bledim - napisala je tada Dona, koja je ubrzo zatim preminula.

Pet dana pre smrti postavila je još jednu fotografiju na svoj Instagram. Postavila je sliku pre opake bolesti, na kojoj je izgledala najbolje i napisala - "Voli vas vaša Dona Ares".

Najtrgičnije reči nakon gašenja života mlade pevačice izustila je njena neutešna majka obćavajući da će ispuniti poslednju želju donne Azre.

- Verujte mi da vremenom ne postaje lakše, samo teže, i jedino što me održava jesu hrabrost i snaga koju nam je ostavila. Ko god kaže da vreme leči bol - laže. Živim tako što tugu čuvam isključivo za sebe. Preteško je i svaki novi dan je teži. Kada je shvatila da dolazi njen kraj i da ne može dalje, nama koji smo ostali iza nje očitala je lekciju i poručila: Do poslednjeg trena morate biti jaki, boriti se svakog dana iz početka. Naravno, mi se trudimo da ispunimo njenu želju - rekla je Donina majka svojevremeno.

Odlazak Done Ares ostavio je veliki trag u srcima mnogih. Mnoge poznate ličnosti su se opraštale od nje, ali je komemoracija okončana upravo njenim rečima - onima koje sažimaju čitav život i pokazuj ceo njegob (be)smisao:

- Svi ćemo jednom umreti, samo je pitanje hoćemo li svi svoje živote proživeti? Dok jedni razmišljaju o drugima i tuđe živote žive, drugima život prolazi u strahu šta će neko reći i dok bolesni čekaju konačna izlečenja, ja nisam gubila vreme i živela sam punim plućima u svim uslovima. Ovde i sada. Da sam sedela i čekala da izlečim rak i tek onda nastavim sa životom, nikada ne bih saznala ovo što znam danas. Zašto kad imamo sve nemamo ništa i onda kad izgubimo tek počinjemo voleti život?