Волела је само ГАЛАНТНЕ ТИПОВЕ! Дива југословенске кинематографије на паузи снимања рекла "ДА" човеку кога је ВОЛЕЛА ДО СМРТИ - била и остала СИМБОЛ урбаног Београда

Добитница је највећих глумачких признања, једина са ових простора и награде на престижном Канском фестивал (за улогу Каће у филму Посебан третман), а када се говори о њој, готово увек се осим чудесног талента и маестралног опуса истиче и њена посвећеност послу, те њене личне, људске особине – предана, проницљива, достојанствена, храбра, отмена, а пријемчива…

Дејан Мијач је рекао да је она и својеврстан лакмус папир јер, како је нагласио, "ко не цени Милену Дравић, искуство је показало, човек је у коме претежу мане". Горан Паскаљевић истиче да је "јединствена, непоновљива, једноставно најбоља". По речима Јагоша Марковића, својим огромним даром Милена Дравић је врхунска уметност глумачке игре, и више од игре.

- Цео живот без сталног ангажмана, без клана, без партије, без било кога или било чега да јој чува леђа. Сама, са Драганом који је од истих вредности био створен. Честита, велика и своја, траје оволико деценија! То је прави подвиг, и људски и уметнички! Од првог појављивања па до данас, на малим и великим екранима, као и у позоришту, из улоге у улогу исијава, сваки пут непоновљиво, њен огроман дар и блиставост.

Милена Дравић, проглашена по анкети Вечерњих новости уз Миру Ступицу и глумицом века, слови за бриљант овдашње културе. Када је о наградама реч, каже да док ради улогу, никад о њима не размишља, а када и ако их буде, то је онда знак да је неко препознао све што је човек урадио, дао, остварио…

Детињство

Стручњаци тврде да детињство одређује човека. Психолошко објашњење гласило би да су срећнија деца у одраслом период живота комуникативнија, самоуверенија и отворенија. Управо су им те особине омогућиле да буду успешнија у школовању и послу у односу на друге вршњаке. И заиста неки са собом носе кофер пун лепих успомена, срећних тренутака и сећања на драге људе, док је другима то терет који стално вуку са собом.

Милена Дравић на срећу спаде у ову прву групу људи. Њено одрастање у породици у којој можда није имало много пара, али је имало много љубави, представљало је неисцрпну ризницу инспирације за њу.

Рођена је 5. окторба 1940. године као дете из старе београдске породице. Њена Мајка Ана и отац Миленко били су образовани људи који иако су тешко састављали крај са крајем подигли су два успешна детета – Милену и Радета.

За своју предану мајку која је била школски пример женске пожртвованости Милена је говорила:

- Дивно је певала, имала је невероватан слух, од ње сам научила најлепше песме. Мама је била талентована за певање, али се није у том правцу школовала, развијала, није се бавила својим даром. Била је посвећена нама, кући, породици. Мени је током читаве каријере било необично важно да чујем њен и очев суд...Васпитали су ме са много љубави у правој срећној породици. Нажалост, обоје су рано умрли, мама у шездесетој, а отац с непуних седамдесет година и то у размаку од годину и по дана. Био ми је то најтежи период у животу. Понекад ми се чини да сам тада сасвим сазрела преко ноћи.

Отац Миленко, иако је био поштански чиновник, био је изузетан спортиста који због свог зравственог стања није могао да оствари највећи сан, али ни тада није одустао од своје љубави – фудбала. Одбацио је професионалну каријеру и почео је да се бави овим спортом без пресије, из чисте љубави:

- Био је најстарије од седморо деце у породици. Студирао је права, био изврстан студент. Међутим, због тешких прилика у земљи у датом тренутку запослио се као поштански чиновник. Заправо сам касно сазнала неке ствари, ваљда отац није хтео да нас оптерећује. И он и браћа му, односно моји стричеви, били су у краљевској војсци Југославије. И као такви депортовани су на разне стране. Тетка је послата у Котор, где је била лекар, оца су после Другог светског рата депортовали у Крушево, у Македонију. По повратку из Крушева запошљава се као поштански чиновник.

Миленино детињство обележили су и спортисти, односно тада чувени фудбалери попут Благоја Марјановића Моше, Александра Тирнанића Тиркета…

Мој отац се прво из хобија, а онда и професионално бавио фудбалом. И, ти људи, сјајни фудбалери, присни, једноставни, били су део нашег живота. Међутим, рано је морао да се одрекне тог задовољства јер се разболео од инфективне жутице. Ка-сније је и мој пет година млађи брат Раде постао хокејаш, а мама Ана и ја смо биле навијачи. И то какви! Одемо на утакмицу и не да навијамо него се све ори.

Милена је говорила да и упркос сиромаштву њено детињство је било испуњено само срећом, а њени родитељи никада нису тешко економско стање схватали као беду. Увек су били расположени, а посебно памти поруке оца и хлеб са машћу и алевом паприком:

- Сваког јутра је свима нама, пре него што крене на посао, остављао цедуљице са задацима. Цедуљи-ца за маму почињала је са: "Анки Папуанки, да уради данас...", моја са: "Милки трукерки, да...", за брата Радета: "да не плаче за бадава...", и тако редом. Када смо хтели неки слаткиш да је-демо, узели бисмо парче хлеба, мало га прснули водом и преко њега ставили шећер. А хлеб и маст са алевом паприком! То је било нешто гала.

Била је врло разиграно дете и мала велики круг пријатеља. Родни Дорћол описивала је као крај у коме су људи волели живот и уметност, а посебно филм.

- Моји родитељи били су велики поклоници филма, комшилук такође. Цела моја породица просто је јуришала ка биоскопима. Једном сам умало настрадала у реду за карте. Беше то испред негдашњег биоскопа 20. октобар. У то време за филмом Бал на води владала је права помама. Била сам дете, а моји родитељи нису знали шта се дешава и каква је гужва, па су послали мене по карте. Не знам да л’ се то данас може замислити... стојим у оном реду, људи се гурају... Као борба за живот, не можеш до ва-здуха да дођеш, вичеш упомоћ... Ал’ до карте се мора доћи. И дошла сам!

Похађала је Основну школу "Душан Веселиновић" у родном Београду, где је и уписала "Прву мушку гимназију".

- То је гимназија коју су завршили моји стричеви, мој отац, сестре, браћа и ја. Физику је предавао један врло строг професор. Био је чувен, написао је књиге, уџбенике који су били врло цењени, али ја сам код њега пролазила – ко бос по трњу. Поготово ме, што би се рекло, узео на зуб, када сам закорачила у свет филма. Језа!... И сад ме хвата кад на то помислим.

Рођена сестра њеног оца Миленка је препознала таленат за глуму код Милене, а док је похађала гимназију, одлазила је и на часове балета.

Глумачка каријера

Године 1958. Милена Дравић први пут одлази из Београда за Сарајево код тетке и тамо снима први филм – "Врата остају отворена". 

- Одмах је била запажена, јер је имала нешто особено, рекао је Здравко Шотра једном приликом. На часове академије није стизала да иде, јер је, како је тада Шотра изјавио, морала да снима филмове и онда су је избацили.

Њена глумачка каријера је почела баш том улогом, када ју је у Сарајеву приметио словеначки редитељ Франтишек Чап.

- Шефица класе је предложила да ’Прекобројна’, улога за коју је добила Арену у Пули, буде призната као њен дипломски рад и тако она више није била натуршчик већ школована глумица, напоменуо је он.

Уследиле су улоге Наталије у филму "Лето је криво за све" и Харе у "Узаврелом граду". Ипак, преломни тренутак се десио 1962. године, када јој је Бранко Бауер понудио главну женску улогу у филму "Прекобројн".

Милена је, заједно са Љубишом Самарџићем, одушевила публику, те је на Фестивалу у Пули добила Златну арену за најбољу женску улогу. Освојила је бројне награде, међу којима су Велика Жанка, Добричин прстен, Награда Павле Вујисић, Статуета Јоаким Вујић, Нушићева награда и многе друге. Добитница је седам Пулских арена, три Статуете "Ћуран", а награђивана је и на чувеним фестивалима у Кану и Венецији.

Управо је захваљујући својој улози у филму "Мистерија организма" отпутовала на Кански фестивал, где је упознала Џона Ленона, Јоко Оно и Џека Николсона.

Занимљива прича везује се и за награду коју је Милена освојила на Канском фестивалу.

- Била је скромна, али и поред тога, разорна српска љубомора по повратку у Београд покварила је Милени заслужено славље. Јавно је поцепала своју Канску диплому, али не као чин беса, већ да би свима показала како јој награда не значи више од сопственог мира, без кога је немогуће посветити се до краја свом послу. А у том послу је била и остала најбоља. Једноставно - најбоља!, открио је Паскаљевић.

Упоредо је играла и у позоришту, где је остварила око 70 улога.

Љубавни живот

"Не знам како ви, али ја волим каваљере, галантне типове, дасе. То су прави мушкарци. Ако ти тај приреди само један дан, то вреди више него пола неког вашљивог живота, маме ми", речи су које је Милена Дравић крајем прошлог века изговорила у камеру, а које су неколико деценија касније опет пронашле пут, овог пута до неке нове, млађе публике, сведочећи о ванвременском таленту глумице да текст, који је написао Душко Радовић, овековечи и у видео формату.

Љубавни живот ове глумице постао је легендаран, а све зато што је три пута била у браку, а овај трећи пут доиста се испоставио као "трећа срећа".

Наиме, Милена је била у браку са Војиславом Коканом Ракоњцем као и Пуришом Ђорђевићем, али тек је праву срећу и брачну идилу упознала с Драганом Николићем.

Тако је након два брза и кратка брака Милена пала у наручје шармантног Драгана, а волела га је све до своје смрти. Њихова је љубавна прича започела спонтано, многи би чак рекли – судбински. 

Упознали су се на снимању филма "Хороскоп" 1969. године, а Милена је већ тада уживала велику популарност широм Југославије, док се Драган још увек борио за своје место на мапи великих звезда бивше државе. Већ од првог сусрета обоје су се заљубили једно у друго те су знали да су суђени једно другом.

- Кад сам јој пришао имао сам утисак да ми је то стара школска другарица коју дуго нисам видео, или нека девојка из краја коју познајем цео живот. Управо у томе је њена права величина. Освојила ме је својом непосредношћу и нормалношћу, упркос великој популарности коју је већ тада уживала. Могла је да се понаша како хоће и нико јој не би замерио, јер је већ тада била једна од наших највећих звезда. То је нешто чиме она плени и осваја, рекао је једном приликом Драган.

Венчали су се три године касније током снимања филма "Како су се волеле две будале".

- Пошто ми се поверавао, једног дана је дошао и рекао: 'Смувао сам Милену', а ја сам рекла: 'Лажеш' ,препричала је Сека Саблић у једном интервјуу.

У једној од пауза између снимања 31. децембра 1971. отишли су у Општину Врачар и венчали се. Кума им је била управо Сека Саблић, а венчање је прошло без медија и остала им је забележена само једна фотографија.

- Они су тада били звезде, па је венчање било тајно – на споредна врата смо ушли у Општину Врачар, да нас нико не види, тамо смо се испотписивали и брже боље у њихов стан, где смо појели руску салату, а онда су се они вратили на снимање, рекла је она.

Приватне детаље из свог живота нису волели да износе у јавност. Ипак, неке анегдоте су сачуване од заборава.

- Милена увек ‘луди’ кад ме види да читам новине док једем. Откад смо заједно, више од тридесет пет година, говори ми да то раде само простаци. Једном приликом смо отишли у неки париски ресторан просечног изгледа и одличне кухиње. Чим смо ушли, спазили смо човека који је у једној руци држао новине, а у другој кашику. Неколико тренутка касније, кад је господин спустио новине толико да открије лице, схватили смо да је у питању Марчело Мастројани. ‘Кад може Марчело да чита, зашто не бих могао и ја’ констатовао сам гласно док је Милена колутала очима, изјавио је својевремено Гага.

Од заборава је сачувано и Драганово образложење зашто је волео Милену. Речи које је тада изговорио неретко се и данас користе за удварање.

- А она једним погледом успе да ми помери свет и једним осмехом поправи дан. И онда ме питају зашто је волим, својевремено је изјавио покојни глумац.

Муж на платну

Драган Николић био је њена највећа љубав. Ипак, колико је он то био у свакодневном животу, Љубиша је ту улогу играо на филмском платну.

Иако их данас више нема, Милена Дравић и Љубиша Самарџић били су и остали један од најпризнатијих филмских парова како бивше Југославије, тако и на простору данашњих држава. Први филм у ком су заиграли био је "Прекобројна" редитеља Бранка Бауера, испоставиће се касније, филма који је започео једно ново поглавље домаће кинематографије.

- Био сам, признајем, срећне руке да у својој дугој каријери и ја обилато делим, али и добијам ту помоћ, јер глумац, особито док је млад, није способан да открије све своје могућности. Зато му партнер или партнерка, помажу да спозна самога себе. Мени је то, пре свих, помогла Милена Дравић. О Милени се осећам некако најкомпетентнији да говорим, јер је и она, као и ја, пред очима јавности издржала, опет као и ја, сва искушења и провере. Првим својим корацима Милена је унела у нашу кинематографију младост, лепршавост, прћавост, шарм, детињасту љупкост који су, уз огроман природни дар, на јуриш освојили срца продуцената, редитеља, гледалаца. Срећан сам што сам уз њу ушао у кинематографију и уз њу ту и остао, рекао је својевремо Љубиша Самарџић.

Одлазак у легенду

Преминула је 14. октобра 2018. године, после дуге и тешке болести. Након комеморације одржане у позоришту у коме је највише играла, Звездара театру, Милена је сахрањена 19. октобра 2018. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Сахрањена је управо поред њеног "каваљера, галантног типа, дасе". Иако нису имали деце, сву децу су волели као своју. Хуманитарни рад им није био стран.

Иако нису прибегавали свакодневном изношењу ставова о ситуацији у друштву, што је данас готово нормална појава, када би нешто рекли, остајао је јак ехо. Од недавно су добили и свој "сквер" у Београду.

- Овде је дошло до великог понижења уметника. Нестало је усхићења, узбуђења које се дешава пред премијеру када се осећаш одговорним пред публиком. Том публиком која данас гледа четири ријалитија дневно. То је трагедија за млад свет, рекла је Милена у једном интервјуу.

Неколико месеци након њене смрти, објављена је и монографија "Милена Дравић – Више од уметности".

- Милена Дравић прича о свом детињству, страховима, сазревању, о својој глуми, глумцима и режисерима, о лепом и страшном у животу на сцени и иза ње, о Драгану, кратак је опис књиге о скоро шездесет година каријере.

Између осталог, у књизи се могу наћи и сведочења бројних уметника са домаће сцене који су имали прилике да са Миленом раде током њене дуге каријере.

- Милена Дравић је име и презиме српског и југословенског филма, осмех генерација и генерација које су је волеле у незаборавним улогама, са даром, топлином и шармом непоновљивим у неком скоријем времену, рекао је Душан Ковачевић

Последњи филм на ком је радила и чији крај снимања није успела да дочека, био је "Рибање и рибарско приговарање" заједно са дугогодишњим пријатељем и сарадником, Радетом Шербеџијом, који је од ње, у месецима након смрти Драгана Николића, добио један несвакидашњи поклон.

- Звала ме је два месеца након Драганове смрти, кад сам био у Београду, и рекла да је Гагин брод одлучила да поклони мени. Још га није ни ставио у море кад се разболео, завршавао га је, био је то нов брод. Рекао сам Милени да већ имам две барке и захвалио јој се. Али, она је, као и обично кад би се наљутила на мене, рекла: ‘Не лупетај’ и додала да жели да имам успомену на њега. Пребацио сам га у Хрватску и дао мојим људима да њим превозе младе глумце на пробе и представе. Сад је у флоти бријунског театра Ulysses. На њему пише Гага, уз слику мог друга Драгана Николића као Попаја у морнарској мајици. Сад нас Гага вози и Драган Николић је сваки дан с нама током лета. Чува нас и штити, присетио се Шербеџија за "Јутарњи".

То није био једини пут када је Шербеџија говорио о Милени.

- Милена је смисао овога нашега уметничког тражења истине и свакако неко ко је највише полетео у наднаравно и непознато и апстрактно, од свих нас који смо се бавили казалиштем и филмом у целој бившој Југославији, рекао је Раде Шербеџија поводом издавања Миленине монографије.