Volela je samo GALANTNE TIPOVE! Diva jugoslovenske kinematografije na pauzi snimanja rekla "DA" čoveku koga je VOLELA DO SMRTI - bila i ostala SIMBOL urbanog Beograda

Dobitnica je najvećih glumačkih priznanja, jedina sa ovih prostora i nagrade na prestižnom Kanskom festival (za ulogu Kaće u filmu Poseban tretman), a kada se govori o njoj, gotovo uvek se osim čudesnog talenta i maestralnog opusa ističe i njena posvećenost poslu, te njene lične, ljudske osobine – predana, pronicljiva, dostojanstvena, hrabra, otmena, a prijemčiva…

Dejan Mijač je rekao da je ona i svojevrstan lakmus papir jer, kako je naglasio, "ko ne ceni Milenu Dravić, iskustvo je pokazalo, čovek je u kome pretežu mane". Goran Paskaljević ističe da je "jedinstvena, neponovljiva, jednostavno najbolja". Po rečima Jagoša Markovića, svojim ogromnim darom Milena Dravić je vrhunska umetnost glumačke igre, i više od igre.

- Ceo život bez stalnog angažmana, bez klana, bez partije, bez bilo koga ili bilo čega da joj čuva leđa. Sama, sa Draganom koji je od istih vrednosti bio stvoren. Čestita, velika i svoja, traje ovoliko decenija! To je pravi podvig, i ljudski i umetnički! Od prvog pojavljivanja pa do danas, na malim i velikim ekranima, kao i u pozorištu, iz uloge u ulogu isijava, svaki put neponovljivo, njen ogroman dar i blistavost.

Milena Dravić, proglašena po anketi Večernjih novosti uz Miru Stupicu i glumicom veka, slovi za briljant ovdašnje kulture. Kada je o nagradama reč, kaže da dok radi ulogu, nikad o njima ne razmišlja, a kada i ako ih bude, to je onda znak da je neko prepoznao sve što je čovek uradio, dao, ostvario…

Detinjstvo

Stručnjaci tvrde da detinjstvo određuje čoveka. Psihološko objašnjenje glasilo bi da su srećnija deca u odraslom period života komunikativnija, samouverenija i otvorenija. Upravo su im te osobine omogućile da budu uspešnija u školovanju i poslu u odnosu na druge vršnjake. I zaista neki sa sobom nose kofer pun lepih uspomena, srećnih trenutaka i sećanja na drage ljude, dok je drugima to teret koji stalno vuku sa sobom.

Milena Dravić na sreću spade u ovu prvu grupu ljudi. Njeno odrastanje u porodici u kojoj možda nije imalo mnogo para, ali je imalo mnogo ljubavi, predstavljalo je neiscrpnu riznicu inspiracije za nju.

Rođena je 5. oktorba 1940. godine kao dete iz stare beogradske porodice. Njena Majka Ana i otac Milenko bili su obrazovani ljudi koji iako su teško sastavljali kraj sa krajem podigli su dva uspešna deteta – Milenu i Radeta.

Za svoju predanu majku koja je bila školski primer ženske požrtvovanosti Milena je govorila:

- Divno je pevala, imala je neverovatan sluh, od nje sam naučila najlepše pesme. Mama je bila talentovana za pevanje, ali se nije u tom pravcu školovala, razvijala, nije se bavila svojim darom. Bila je posvećena nama, kući, porodici. Meni je tokom čitave karijere bilo neobično važno da čujem njen i očev sud...Vaspitali su me sa mnogo ljubavi u pravoj srećnoj porodici. Nažalost, oboje su rano umrli, mama u šezdesetoj, a otac s nepunih sedamdeset godina i to u razmaku od godinu i po dana. Bio mi je to najteži period u životu. Ponekad mi se čini da sam tada sasvim sazrela preko noći.

Otac Milenko, iako je bio poštanski činovnik, bio je izuzetan sportista koji zbog svog zravstvenog stanja nije mogao da ostvari najveći san, ali ni tada nije odustao od svoje ljubavi – fudbala. Odbacio je profesionalnu karijeru i počeo je da se bavi ovim sportom bez presije, iz čiste ljubavi:

- Bio je najstarije od sedmoro dece u porodici. Studirao je prava, bio izvrstan student. Međutim, zbog teških prilika u zemlji u datom trenutku zaposlio se kao poštanski činovnik. Zapravo sam kasno saznala neke stvari, valjda otac nije hteo da nas opterećuje. I on i braća mu, odnosno moji stričevi, bili su u kraljevskoj vojsci Jugoslavije. I kao takvi deportovani su na razne strane. Tetka je poslata u Kotor, gde je bila lekar, oca su posle Drugog svetskog rata deportovali u Kruševo, u Makedoniju. Po povratku iz Kruševa zapošljava se kao poštanski činovnik.

Milenino detinjstvo obeležili su i sportisti, odnosno tada čuveni fudbaleri poput Blagoja Marjanovića Moše, Aleksandra Tirnanića Tirketa…

Moj otac se prvo iz hobija, a onda i profesionalno bavio fudbalom. I, ti ljudi, sjajni fudbaleri, prisni, jednostavni, bili su deo našeg života. Međutim, rano je morao da se odrekne tog zadovoljstva jer se razboleo od infektivne žutice. Ka-snije je i moj pet godina mlađi brat Rade postao hokejaš, a mama Ana i ja smo bile navijači. I to kakvi! Odemo na utakmicu i ne da navijamo nego se sve ori.

Milena je govorila da i uprkos siromaštvu njeno detinjstvo je bilo ispunjeno samo srećom, a njeni roditelji nikada nisu teško ekonomsko stanje shvatali kao bedu. Uvek su bili raspoloženi, a posebno pamti poruke oca i hleb sa mašću i alevom paprikom:

- Svakog jutra je svima nama, pre nego što krene na posao, ostavljao ceduljice sa zadacima. Cedulji-ca za mamu počinjala je sa: "Anki Papuanki, da uradi danas...", moja sa: "Milki trukerki, da...", za brata Radeta: "da ne plače za badava...", i tako redom. Kada smo hteli neki slatkiš da je-demo, uzeli bismo parče hleba, malo ga prsnuli vodom i preko njega stavili šećer. A hleb i mast sa alevom paprikom! To je bilo nešto gala.

Bila je vrlo razigrano dete i mala veliki krug prijatelja. Rodni Dorćol opisivala je kao kraj u kome su ljudi voleli život i umetnost, a posebno film.

- Moji roditelji bili su veliki poklonici filma, komšiluk takođe. Cela moja porodica prosto je jurišala ka bioskopima. Jednom sam umalo nastradala u redu za karte. Beše to ispred negdašnjeg bioskopa 20. oktobar. U to vreme za filmom Bal na vodi vladala je prava pomama. Bila sam dete, a moji roditelji nisu znali šta se dešava i kakva je gužva, pa su poslali mene po karte. Ne znam da l’ se to danas može zamisliti... stojim u onom redu, ljudi se guraju... Kao borba za život, ne možeš do va-zduha da dođeš, vičeš upomoć... Al’ do karte se mora doći. I došla sam!

Pohađala je Osnovnu školu "Dušan Veselinović" u rodnom Beogradu, gde je i upisala "Prvu mušku gimnaziju".

- To je gimnazija koju su završili moji stričevi, moj otac, sestre, braća i ja. Fiziku je predavao jedan vrlo strog profesor. Bio je čuven, napisao je knjige, udžbenike koji su bili vrlo cenjeni, ali ja sam kod njega prolazila – ko bos po trnju. Pogotovo me, što bi se reklo, uzeo na zub, kada sam zakoračila u svet filma. Jeza!... I sad me hvata kad na to pomislim.

Rođena sestra njenog oca Milenka je prepoznala talenat za glumu kod Milene, a dok je pohađala gimnaziju, odlazila je i na časove baleta.

Glumačka karijera

Godine 1958. Milena Dravić prvi put odlazi iz Beograda za Sarajevo kod tetke i tamo snima prvi film – "Vrata ostaju otvorena". 

- Odmah je bila zapažena, jer je imala nešto osobeno, rekao je Zdravko Šotra jednom prilikom. Na časove akademije nije stizala da ide, jer je, kako je tada Šotra izjavio, morala da snima filmove i onda su je izbacili.

Njena glumačka karijera je počela baš tom ulogom, kada ju je u Sarajevu primetio slovenački reditelj František Čap.

- Šefica klase je predložila da ’Prekobrojna’, uloga za koju je dobila Arenu u Puli, bude priznata kao njen diplomski rad i tako ona više nije bila naturščik već školovana glumica, napomenuo je on.

Usledile su uloge Natalije u filmu "Leto je krivo za sve" i Hare u "Uzavrelom gradu". Ipak, prelomni trenutak se desio 1962. godine, kada joj je Branko Bauer ponudio glavnu žensku ulogu u filmu "Prekobrojn".

Milena je, zajedno sa Ljubišom Samardžićem, oduševila publiku, te je na Festivalu u Puli dobila Zlatnu arenu za najbolju žensku ulogu. Osvojila je brojne nagrade, među kojima su Velika Žanka, Dobričin prsten, Nagrada Pavle Vujisić, Statueta Joakim Vujić, Nušićeva nagrada i mnoge druge. Dobitnica je sedam Pulskih arena, tri Statuete "Ćuran", a nagrađivana je i na čuvenim festivalima u Kanu i Veneciji.

Upravo je zahvaljujući svojoj ulozi u filmu "Misterija organizma" otputovala na Kanski festival, gde je upoznala Džona Lenona, Joko Ono i Džeka Nikolsona.

Zanimljiva priča vezuje se i za nagradu koju je Milena osvojila na Kanskom festivalu.

- Bila je skromna, ali i pored toga, razorna srpska ljubomora po povratku u Beograd pokvarila je Mileni zasluženo slavlje. Javno je pocepala svoju Kansku diplomu, ali ne kao čin besa, već da bi svima pokazala kako joj nagrada ne znači više od sopstvenog mira, bez koga je nemoguće posvetiti se do kraja svom poslu. A u tom poslu je bila i ostala najbolja. Jednostavno - najbolja!, otkrio je Paskaljević.

Uporedo je igrala i u pozorištu, gde je ostvarila oko 70 uloga.

Ljubavni život

"Ne znam kako vi, ali ja volim kavaljere, galantne tipove, dase. To su pravi muškarci. Ako ti taj priredi samo jedan dan, to vredi više nego pola nekog vašljivog života, mame mi", reči su koje je Milena Dravić krajem prošlog veka izgovorila u kameru, a koje su nekoliko decenija kasnije opet pronašle put, ovog puta do neke nove, mlađe publike, svedočeći o vanvremenskom talentu glumice da tekst, koji je napisao Duško Radović, ovekoveči i u video formatu.

Ljubavni život ove glumice postao je legendaran, a sve zato što je tri puta bila u braku, a ovaj treći put doista se ispostavio kao "treća sreća".

Naime, Milena je bila u braku sa Vojislavom Kokanom Rakonjcem kao i Purišom Đorđevićem, ali tek je pravu sreću i bračnu idilu upoznala s Draganom Nikolićem.

Tako je nakon dva brza i kratka braka Milena pala u naručje šarmantnog Dragana, a volela ga je sve do svoje smrti. Njihova je ljubavna priča započela spontano, mnogi bi čak rekli – sudbinski. 

Upoznali su se na snimanju filma "Horoskop" 1969. godine, a Milena je već tada uživala veliku popularnost širom Jugoslavije, dok se Dragan još uvek borio za svoje mesto na mapi velikih zvezda bivše države. Već od prvog susreta oboje su se zaljubili jedno u drugo te su znali da su suđeni jedno drugom.

- Kad sam joj prišao imao sam utisak da mi je to stara školska drugarica koju dugo nisam video, ili neka devojka iz kraja koju poznajem ceo život. Upravo u tome je njena prava veličina. Osvojila me je svojom neposrednošću i normalnošću, uprkos velikoj popularnosti koju je već tada uživala. Mogla je da se ponaša kako hoće i niko joj ne bi zamerio, jer je već tada bila jedna od naših najvećih zvezda. To je nešto čime ona pleni i osvaja, rekao je jednom prilikom Dragan.

Venčali su se tri godine kasnije tokom snimanja filma "Kako su se volele dve budale".

- Pošto mi se poveravao, jednog dana je došao i rekao: 'Smuvao sam Milenu', a ja sam rekla: 'Lažeš' ,prepričala je Seka Sablić u jednom intervjuu.

U jednoj od pauza između snimanja 31. decembra 1971. otišli su u Opštinu Vračar i venčali se. Kuma im je bila upravo Seka Sablić, a venčanje je prošlo bez medija i ostala im je zabeležena samo jedna fotografija.

- Oni su tada bili zvezde, pa je venčanje bilo tajno – na sporedna vrata smo ušli u Opštinu Vračar, da nas niko ne vidi, tamo smo se ispotpisivali i brže bolje u njihov stan, gde smo pojeli rusku salatu, a onda su se oni vratili na snimanje, rekla je ona.

Privatne detalje iz svog života nisu voleli da iznose u javnost. Ipak, neke anegdote su sačuvane od zaborava.

- Milena uvek ‘ludi’ kad me vidi da čitam novine dok jedem. Otkad smo zajedno, više od trideset pet godina, govori mi da to rade samo prostaci. Jednom prilikom smo otišli u neki pariski restoran prosečnog izgleda i odlične kuhinje. Čim smo ušli, spazili smo čoveka koji je u jednoj ruci držao novine, a u drugoj kašiku. Nekoliko trenutka kasnije, kad je gospodin spustio novine toliko da otkrije lice, shvatili smo da je u pitanju Marčelo Mastrojani. ‘Kad može Marčelo da čita, zašto ne bih mogao i ja’ konstatovao sam glasno dok je Milena kolutala očima, izjavio je svojevremeno Gaga.

Od zaborava je sačuvano i Draganovo obrazloženje zašto je voleo Milenu. Reči koje je tada izgovorio neretko se i danas koriste za udvaranje.

- A ona jednim pogledom uspe da mi pomeri svet i jednim osmehom popravi dan. I onda me pitaju zašto je volim, svojevremeno je izjavio pokojni glumac.

Muž na platnu

Dragan Nikolić bio je njena najveća ljubav. Ipak, koliko je on to bio u svakodnevnom životu, Ljubiša je tu ulogu igrao na filmskom platnu.

Iako ih danas više nema, Milena Dravić i Ljubiša Samardžić bili su i ostali jedan od najpriznatijih filmskih parova kako bivše Jugoslavije, tako i na prostoru današnjih država. Prvi film u kom su zaigrali bio je "Prekobrojna" reditelja Branka Bauera, ispostaviće se kasnije, filma koji je započeo jedno novo poglavlje domaće kinematografije.

- Bio sam, priznajem, srećne ruke da u svojoj dugoj karijeri i ja obilato delim, ali i dobijam tu pomoć, jer glumac, osobito dok je mlad, nije sposoban da otkrije sve svoje mogućnosti. Zato mu partner ili partnerka, pomažu da spozna samoga sebe. Meni je to, pre svih, pomogla Milena Dravić. O Mileni se osećam nekako najkompetentniji da govorim, jer je i ona, kao i ja, pred očima javnosti izdržala, opet kao i ja, sva iskušenja i provere. Prvim svojim koracima Milena je unela u našu kinematografiju mladost, lepršavost, prćavost, šarm, detinjastu ljupkost koji su, uz ogroman prirodni dar, na juriš osvojili srca producenata, reditelja, gledalaca. Srećan sam što sam uz nju ušao u kinematografiju i uz nju tu i ostao, rekao je svojevremo Ljubiša Samardžić.

Odlazak u legendu

Preminula je 14. oktobra 2018. godine, posle duge i teške bolesti. Nakon komemoracije održane u pozorištu u kome je najviše igrala, Zvezdara teatru, Milena je sahranjena 19. oktobra 2018. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Sahranjena je upravo pored njenog "kavaljera, galantnog tipa, dase". Iako nisu imali dece, svu decu su voleli kao svoju. Humanitarni rad im nije bio stran.

Iako nisu pribegavali svakodnevnom iznošenju stavova o situaciji u društvu, što je danas gotovo normalna pojava, kada bi nešto rekli, ostajao je jak eho. Od nedavno su dobili i svoj "skver" u Beogradu.

- Ovde je došlo do velikog poniženja umetnika. Nestalo je ushićenja, uzbuđenja koje se dešava pred premijeru kada se osećaš odgovornim pred publikom. Tom publikom koja danas gleda četiri rijalitija dnevno. To je tragedija za mlad svet, rekla je Milena u jednom intervjuu.

Nekoliko meseci nakon njene smrti, objavljena je i monografija "Milena Dravić – Više od umetnosti".

- Milena Dravić priča o svom detinjstvu, strahovima, sazrevanju, o svojoj glumi, glumcima i režiserima, o lepom i strašnom u životu na sceni i iza nje, o Draganu, kratak je opis knjige o skoro šezdeset godina karijere.

Između ostalog, u knjizi se mogu naći i svedočenja brojnih umetnika sa domaće scene koji su imali prilike da sa Milenom rade tokom njene duge karijere.

- Milena Dravić je ime i prezime srpskog i jugoslovenskog filma, osmeh generacija i generacija koje su je volele u nezaboravnim ulogama, sa darom, toplinom i šarmom neponovljivim u nekom skorijem vremenu, rekao je Dušan Kovačević

Poslednji film na kom je radila i čiji kraj snimanja nije uspela da dočeka, bio je "Ribanje i ribarsko prigovaranje" zajedno sa dugogodišnjim prijateljem i saradnikom, Radetom Šerbedžijom, koji je od nje, u mesecima nakon smrti Dragana Nikolića, dobio jedan nesvakidašnji poklon.

- Zvala me je dva meseca nakon Draganove smrti, kad sam bio u Beogradu, i rekla da je Gagin brod odlučila da pokloni meni. Još ga nije ni stavio u more kad se razboleo, završavao ga je, bio je to nov brod. Rekao sam Mileni da već imam dve barke i zahvalio joj se. Ali, ona je, kao i obično kad bi se naljutila na mene, rekla: ‘Ne lupetaj’ i dodala da želi da imam uspomenu na njega. Prebacio sam ga u Hrvatsku i dao mojim ljudima da njim prevoze mlade glumce na probe i predstave. Sad je u floti brijunskog teatra Ulysses. Na njemu piše Gaga, uz sliku mog druga Dragana Nikolića kao Popaja u mornarskoj majici. Sad nas Gaga vozi i Dragan Nikolić je svaki dan s nama tokom leta. Čuva nas i štiti, prisetio se Šerbedžija za "Jutarnji".

To nije bio jedini put kada je Šerbedžija govorio o Mileni.

- Milena je smisao ovoga našega umetničkog traženja istine i svakako neko ko je najviše poleteo u nadnaravno i nepoznato i apstraktno, od svih nas koji smo se bavili kazalištem i filmom u celoj bivšoj Jugoslaviji, rekao je Rade Šerbedžija povodom izdavanja Milenine monografije.