ТУПИ БОЛ И ГРЧ У ГРЛУ: Свака жена је у ОПАСНОСТИ - не игнориши знакове, време је за помоћ
Веровати некоме да је злостављан, основно је правило у комуникацији која се зове хумана. Ко нам даје за право да судимо тим женама? Могла је свака од нас да се нађе у некој од тих ужасавајућих ситуација. Верујте, многе и јесу, али ћуте.
Драге мајке, сестре, баке, тетке, стрине, ујне, заове, јетрве, снаје, пријатељице, куме, другарице, колегинице, комшинице, познанице, васпитачице, учитељице, наставнице, професорке, менторке, директорке, начелнице, теткице у школи, тренутак је да научимо да слушамо.
И да чујемо.
Можда никада пре није било толико важно да чујемо једна другу уместо што се обрушујемо једна на другу. Женска солидарност није фраза, она је стање свести које указује на неопходност емпатије, тако ретког осећања данас. Не, није то симпатија, не бркајмо појмове. Емпатија је способност да се осети и препозна осећање неког другог. Да ли смо за то спремне?
Чини ми се, баш и нисмо. У реду, љутите се на мене, али догађаји чији смо савременици (како леп израз за стање које бих описала као застрашујуће) опомињу нас да дизањем гласа једне против друге слабимо тешком муком стечену позицију равноправности.
Не пристајем да ме сврставате ни у једну групу (мислим на феминисткиње или оне које то нису). Ја сам жена, психолог и психоаналитичар са богатим клиничким искуством, и у том смислу узимам слободу да нешто појасним.
ТО СЕ ЗОВЕ ХРАБРОСТ
Мислила сам да уреднице ове рубрике можда и неће пустити овај текст, тема је сувише тешка за портал који се бави неким другим питањима. Али, верујем да је можда и важнија од неких других тема којима сам се и ја и те како бавила.
Сада знамо да постоји насиље над женама. Знамо, али да ли реагујемо? И ако реагујемо, како реагујемо?
Цео текст можете прочитати на tosamja.media.