fbpx
Skip to main content
akcija Oluja

KAKAV PRAZNIK - TAKVA I DRŽAVA: U Hrvatskoj blješti spomenik NAJSRAMOTNIJEG ishoda u ISTORIJI međunarodne pravde!

Foto: Profimedia/ilustracija
Godišnjica je "Oluje", u nedostatku značajnijeg, najveći dan u istoriji Hrvatske.

Kakav praznik - takva i država. Knin će posetiti predsednica Kolinda, ponosna na ostvarenje hiljadugodišnjeg sna naših suseda, da žive u državi bez Srba.

Gomile omladine okićene ustaškim simbolima zdušno će pevati hitove nesrećnika Tompsona, koji će ponosno vitlati mačem, kao simbolom velike pobede, kojoj su najblistaviji momenti "Jasenovac i Gradiška Stara". Istim sjajem poput "Bljeska" i snažno poput "Oluje", tog dana će na vrhu kninske tvrđave blještati spomenik nesrećnog vremena i sramotnog ishoda u izvedbi međunarodne (ne)pravde.

- Da se zada takav udarac, da Srbi praktično nestanu - reči Franje Tuđmana vaskrsle su kompletnu ustašku ideologiju, dajući joj ponovo državnu zaleđinu i novi život, a EU ćutanjem – rehabilitaciju.

DOSTOJANSTVENO i JEDINSTVENO! Važno je da dođemo u Krušedol kako bismo zajedno poslali SNAŽNU PORUKU o "Oluji"

DOSTOJANSTVENO i JEDINSTVENO! Važno je da dođemo u Krušedol kako bismo zajedno poslali SNAŽNU PORUKU o "Oluji"

"Sve je puklo i otišlo dođavola" Ovako su izgledali POSLEDNJI MINUTI Republike Srpske Krajine

"Sve je puklo i otišlo dođavola" Ovako su izgledali POSLEDNJI MINUTI Republike Srpske Krajine

Parastos povodom 24. godišnjice stradanja Srba u akciji "Oluja"

Parastos povodom 24. godišnjice stradanja Srba u akciji "Oluja"

Ponosno čedovište zapada devedesetih, krajem 20. veka ponovo se zaigralo kamama i jamama. Pogrom, progon, masakriranje i bombardovanje kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti samo su overili zločinačku osnovu najsvetijeg dana u komšiluku. Danas, "oslobođena" Krajina izgeda identično kao prosečna zapaljena ili minirana srpska kuća na istoj toj zemlji – zakorovljena, pusta. Simbol hrvatske pobede su ugašena ognjišta, neobrađene njive i zapuštena groblja, kaže u jednoj svojoj kolumni Boško Kozarski.

Nikakvu korist naši susedi nemaju od puste Krajine, samo arhifašističku satisfakciju da je "zadat takav udarac da Srbi praktično nestanu!"

Najzverskiji i najpodmukliji zločin!

Sudbina celog srpskog naroda kao da je stala u život Aleksandre Budimir Mandić, za koju pakao počinje u Gračacu, u Liki dve godine pre zločinačke "Oluje". Imala je 13 godina. Njena sestra 11. Otac joj je ubijen na Velebitu. Nije poginuo sam, već je sa njim ubijeno još dvadeset dvoje.

Bili su izmasakrirani.

Sahranjeni su u zajedničku grobnicu, jer su se tako porodice dogovorile.

Reč je o jednom od najzverskijih i najpodmuklijih zločina koji su se desili na ovim prostorima.

Otkriveni TAJNI TRANSKRIPTI o padu Krajine: Razgovori Miloševića, Mladića, Arkana i Legije

Otkriveni TAJNI TRANSKRIPTI o padu Krajine: Razgovori Miloševića, Mladića, Arkana i Legije

Hrvati divljali po Dablinu slaveći Oluju: Ustaške pesme se orile, a u ušima je odzvanjalo UBIJ SRBINA! (FOTO)

Hrvati divljali po Dablinu slaveći Oluju: Ustaške pesme se orile, a u ušima je odzvanjalo UBIJ SRBINA! (FOTO)

HRVATI NAM OTELI NAJVEĆU SVETINJU! Dok su KLALI SRBE u "OLUJI", poklonili VATIKANU NAJSTARIJI SRPSKI DOKUMENT - BRUKA I SRAMOTA

HRVATI NAM OTELI NAJVEĆU SVETINJU! Dok su KLALI SRBE u "OLUJI", poklonili VATIKANU NAJSTARIJI SRPSKI DOKUMENT - BRUKA I SRAMOTA

Zločin na Malom Alanu

Masakr nad Srbima se dogodio na planini Velebit, na lokaciji Mali Alan, 22. januara 1993. godine, kada su ustaše mučile, zaklale i mučki ubile 22 osobe srpske nacionalnosti, od kojih i jednu medicinsku sestru. Srpski kamioni su tada upali u zamku između dve baze UNPROFOR-a, baze na Matrasu-Sveti Rok i Malog Alana. Osam srpskih vojnika je uspelo da se izvuče iz zasede i preživi, a njih 22 su zarobljena i zverski masakrirana.

Ustaše su im tada preprečile jedini put kojim bi mogli da izađu, a posle toga su zauzeli i veze komunikacije i preko njih javili srpskim vojnicima da na Malom Alanu ima ranjenika. U zamku je tada upala grupa od oko 30 srpskih vojnika, među kojima je bila i jedna medicinska sestra.

Ustaše su zarobljene Srbe zverski mučile i ubijale sekirama, krampovima i lopatama. Srpske snage su tek posle 10 dana uspele da oslobode tu lokaciju i nađu tela. Kada su tela ubijenih dopremljena u Gračac radi identifikacije, porodice su jedva uspele da ih prepoznaju jer su žrtve bile unakažene. Sin jednog od masakriranih, oca je prepoznao jedino po kaišu.

akcija Oluja
Foto: SD/ilustracija

Dr Branimir Aleksandrić, specijalista sudske medicine, je u svom nalazu napisao da se iz video-snimka nedvosmisleno vidi da se na većini poginulih, pored dejstva projektila i delova eksplozivnog sredstva, zapaža i da su žrtve ubijane noževima i bajonetima.

Da bi sudsko-medicinsko mišljenje bilo što egzaktnije, dr Aleksandrić je u julu 1995. godine predložio da se tela pojedinih osoba ekshumiraju (ona za koje se eksperti sudske medicine odluče), kako bi se uz detaljan sudsko-medicinski opis povreda i načinjenih fotografija na ekshumaciji, utvrdio tačan način na koji su žrtve ubijene.

Aleksandrić je predložio da se ekshumiraju osobe koje su ubijeni šiljkom i oštricom mehaničkog oruđa u predelu glave i vrata, i u predelu drugih kostiju, kao i osobe koje su usmrćene tupim mehaničkim oruđem. U izveštaju dr Aleksandrića tada je navedeno da bi na ekshumaciji takođe bilo potrebno napraviti video- zapis, koji bi služio kao dokumenat za prezentovanje pred Međunarodnim sudom.

SVEDOČENJA

Đurić Dragan sin Iilije, rođen 2. jula 1951. godine u Gračacu:

- Brojno stanje naše vojske bilo je znatno smanjeno zbog garancija UNPROFOR-a. Tog kritičnog dana, dakle 22.01.1993. godine dobili smo naređenje da moramo u ispomoć našima na Mali Alan.

Aleksandar Vučić: Oluja je najveće ETNIČKO ČIŠĆENJE nakon Drugog svetskog rata!

Aleksandar Vučić: Oluja je najveće ETNIČKO ČIŠĆENJE nakon Drugog svetskog rata!

Ivica Dačić o hrvatskoj proslavi Oluje: Verovatno je jedina država u Evropi koja slavi etničko čišćenje!

Ivica Dačić o hrvatskoj proslavi Oluje: Verovatno je jedina država u Evropi koja slavi etničko čišćenje!

"Hvala Krajišnicima što su od Srbije napravili LEPŠU ZEMLJU" Vučić pozvao Srbe u Krušedol, pokazaćemo da NE ZABORAVLJAMO

"Hvala Krajišnicima što su od Srbije napravili LEPŠU ZEMLJU" Vučić pozvao Srbe u Krušedol, pokazaćemo da NE ZABORAVLJAMO

- Prilikom prolaska pored osmatračnice UNPROFOR-a oni su nas snimili kamerama što je inače bilo neuobičajeno. Krenuli smo sa dva kamiona, ja sam bio u prvom u kojem je bilo nas dvadesetak. Napadnuti smo iz zasede na udaljenosti od oko 500 metara od osmatračnice UNPROFOR-a na cesti koju hrvatski vojnici od početka rata nikad nisu držali. Po mom poznavanju terena nemoguće je da hrvatski vojnici dođu do ceste a da ih pripadnici UNPROFOR-a ne primete.

- Naš kamion tučen je i spreda, sa strane i od pozadi. Šofer je pogođen prvi pa je kamion stao. Pucano je iz automatskog oružja. Korišteni su i dum-dum meci. Nakon par sekundi sam se pribrao i iskočio iz kamiona. Sklonio sam se iza jedne bukve, a zatim spustio do jednog mostića. Gledam kako hrvatski vojnici prilaze kamionima i pripucavaju. Shvatio sam da moram spašavati glavu i krećem prema komandi na Ruci.

- Došao sam do punkta UNPROFOR-a, gde sam naišao na naše borce koji su krenuli da nam pomognu. Pripadnici UNPROFOR-a blokirali su cestu s dva kamiona nedozvolivši da krenemo u pomoć...

- Treći dan isporučuju njih dvadeset dvoje. Dovezoše ih u plastičnim vrećama. Među mrtvima tražim brata Đorđa. Jedva sam ga prepoznao. Imao je jednu ranu od metka u blizini prepone. Lobanja mu razbijena. Kičma mu slomljena. U ruci stisnuo zemlju i travu. Gledam i druga tela. Skoro su svi, pored rana od metaka imali razbijene lobanje...

Oluja
Foto: Profimedia

Brkljač Damir, sin Dane, rođen 27. januara 1972. godine u Zagrebu, a živio u Gračacu:

- Nalazio sam se u drugom kamionu. Sedeo sam pored oca Dane. Cestu kojom smo se kretali obezbeđivao je UNPROFOR. Kada smo se približili prvom kamionu na oko 500 metara po nama je osuta paljba s desne strane iz šume. Vidim da je pogođen Dušan Jovančević. Nakon što smo se pribrali, skačemo u jarugu na suprotnu stranu od one sa koje se puca. Mislim da mi je otac tad bio ranjen u nogu.

- Uzvraćamo vatru ali samo na kratko. Gledamo hrvatske vojnike kako izlaze iz šume i prilaze kamionima. Povlačimo se u pravcu punkta UNPROFOR-a. UNPROFOR-cima kazujemo šta se desilo, očekujemo da će intervenisati. Uopšte ne reaguju…

- Treći dan preko komande UNPROFOR-a saznajemo da su svih dvadeset dvoje mrtvo. Među njima je moj otac. Na identifikaciji je bio moj ujak koji mi je rekao da je otac bio lakše ranjen u nogu ali da su ga zaklali, odsekli nos, a na leđima urezali krst nožem …

Gde je nestalo 500.000 Srba iz Hrvatske? Predsednik oštro o prošlosti, Hrvatskoj i Kolindi Grabar Kitarović

Gde je nestalo 500.000 Srba iz Hrvatske? Predsednik oštro o prošlosti, Hrvatskoj i Kolindi Grabar Kitarović

Za ovaj zločin još niko nije odgovarao.

"Majka je doživela nervni slom i obesila se posle deset dana"

- Dva ili tri dana nakon sahrane, majka se razbolela. Doživela je nervni slom, pa je od januara do oktobra bila u bolnici. S vremena na vreme je dolazila kući, ali nije mogla izdržati. Obesila se deset meseci posle očeve smrti. Tako smo sestra i ja ostale u ratu skroz same, priča Aleksandra Budimir Mandić.

- Posle smrti roditelja sestra i ja potpuno same smo se brinule od sebi. Imale smo mi rodbinu, majka mi je inače iz Bosne i tamo je imala braću. U tom trenutku, očev otac je bio živ, njegov brat i tetke, ali niko od njih nije bio baš zainteresovan da preuzme brigu o nama. Zašto? Ne znam. Možda takve okolnosti u kojima se živelo. Bio je rat. Svi su bili na ratištu i svuda je bilo ratište. I eto, mi smo ipak ostale potpuno same u Gračacu od 1993. do 1995. godine. Do "Oluje".

- Sada je porodica svugde rasuta. 

- Otac mi je u ta srećna vremena radio u poznatom motelu "Lički krovovi". I sa tim iskustvom, dve-tri godine pre rata otvorili su on i majka svoj restoran, tako da je bilo tu neke zarade i ušteđevine, ali ni to nije bilo ne znam koliko. Dok je trajalo, trajalo je. Posle smo primali neku naknadu od vojske, a to je bilo jedva da se sastavi kraj sa krajem. Mi smo išle u školu i brinule same o svemu kako smo znale i umele. Evo i dan danas da me pitate kako - ne znam.

- Konačno, proterane smo. Tačno 4. avgusta. Uopšte, toliko su mi sveža sećanja, i stalno je to negde u meni prisutno.

- Šta da kažem - jedanaest dana sam bežala. Bilo mi je teško i preteško. Ne daj bože da mi se sve to desilo u ovim godinama, ne bih preživela. Ali, tada smo preživljavali traumu za traumom, stres za stresom. Ne stignem ni da se okrenem, a stiže me nova tragedija.

- Došla sam prvo u Inđiju, iz Inđije u Novi Sad, pa onda pravo u Prištinu. U Prištini je bilo jako teško, jer sam tu bila sama. Do Kosova sam stigla polovinom septembra, a tek posle nekoliko meseci našla sam sestru preko Crvenog krsta u Beogradu. Nas dve smo se pred "Oluju" razdvojile, jer je bio letnji raspust, a ona je završila osmi razred i imala je želju da u Beogradu upiše gimnaziju. Zato je sa jednom našom prijateljicom otišla tamo, pa za vreme "Oluje" uopšte nije bila u Gračacu. Tako smo izgubile svaki kontakt. Tek posle nekoliko meseci je došla do mene.

"Rat je bio dogovoren, Milošević i Tuđman nisu mogli ništa da urade": Bivši premijer Srbije o raspadu Jugoslavije

"Rat je bio dogovoren, Milošević i Tuđman nisu mogli ništa da urade": Bivši premijer Srbije o raspadu Jugoslavije

Ponovo rat

- Nekoliko godina po dolasku, na Kosovu je izbio rat. Sve se ponovilo.

- Čim sam došla 1995. godine ovde, znala sam šta će biti. To sam odmah rekla. Samo što sam u nesreći, imala sreću, da 1998. godine, pošto mi se muž profesionalno bavio fudbalom, mi odemo u Crnu Goru. Tako da sam tamo i rodila starijeg sina, i živeli smo tamo u to vreme. Ipak, Draganova cela porodica je ostala na Kosovu, pa sam opet sve to preživljavala s njim. Kada se malo smirila situacija, često sam dolazila i ostajala ovde po mesec-dva. Iskreno, znala sam da će ovako biti. Ne znam da li je to neki isti scenario, ali me ovde svakodnevno podseća na to što je bilo u Hrvatskoj. Samo što ovde to traje duže.

Ponovo u Hrvatskoj

- Otišla sam na ekshumaciju očevog tela, jer sam želela da oca i majku sahranim jedno pored drugog. Tih mesec dana u Gračacu je bilo kao da nikada nisam otišla. Došla sam na groblje, kao da sam tu dolazila svaki dan. Nisam mogla uopšte da zaplačem. Nesvesno idem kroz te stresne situacije, ali stigne to mene malo kasnije.

- Sve što je za nama srušeno i zapaljeno 1995. godine, tako je i danas. Tu se nije ništa promenilo. Osim staraca koji su došli tu da umru na svom ognjištu, tu nema više ljudi. To nije onaj grad. U Gračacu sam provela i najlepše, i najsrećnije i najtužnije trenutke.

- Kada je godišnjica smrti oca ili majke, obeležavanje "Oluje", ili kada krstite decu, a nema ko da vam dođe na krštenje... teške su to stvari. Nije lako.

Koliko god bio tragičan taj istorijski događaj, koliko god boli to što zločinci bez kazne žive mirno, koliko god i dalje ne kopni tuga za ubijenima tokom tog etničkog čišćenja, toliko se i istorija, možda grubo, ali dugoročno, za buduće generacije možda i korisno, poigrala sa Srbima - brojne nenaseljene površine u Srbiji su oživele - zaključuje Kozarski.

 

 

SD društvo

SD kosovo

SD info

SD izbori 2020

SD hronika

SD svet

SD sirija

SD naoružanje

SD region

SD vojvodina

SD srpska istorija

SD beograd

Vremenska prognoza
Clear sky
15 Beograd