SRBIJI KRENULE SUZE ZBOG NEBOJŠINE PORUKE: Evo zbog čega je napisao ŠEST VEČNIH REČI na Zejtinliku (FOTO/VIDEO)

Kad je pre godinu dana na grobu svog pradede Radomira na Zejtinliku ostavio poruku "Još uvek oremo sve naše njive", Nebojša Matejić iz sela Jagnjila kod Mladenovca, nije ni slutio da će njegove reči postati svojevrsna paradigma današnjeg srpskog seljaka. 

- Možemo da je gledamo kao jednu ličnu poruku tipa svoji smo na svome i sto godine kasnije. Ništa se nije promenilo. Nismo nestali - opstali smo. Dublja poruka je onako kako je i drugi shvataju. Postala je personifikacija srpske tvrdoglavosti. Mnogo ljudi mi se javljalo. Posebno su tom porukom potrešeni ljudi koji su bili primorani da sve svoje napuste. Ljudi s one strane Drine ili sa Kosova. Za njih te reči imaju posebno bolno značenje. To je tužniji aspekt cele te priče - kaže Nebojša na početku razgovoru za naš portal.

Odmah se nameće i pitanje kako je nastalo šest reči pred kojima je Srbija zanemela.

- Sa Društvom za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova do 1918. godine, čiji sam predsednik za ovu podružnicu i član Odbora društva, išli samo na obeležavanje stogodišnjice kraja Prvog svetskog rata. Sa nama je bio i praunuk vojvode Živojina Mišića sa kojim sam bio u sobi. I pričali smo o u toku večeri o tim sudbinama koje su zadesile i njegovu porodicu i moju. O toj večitoj srpskoj nesreći - kaže Matejić.

Pod utiskom svega osetio je potrebu da na groblju ostavi neku poruku svom pradedi.

- Napisao sam to na parčetu kartona i zalepio selotejpom jer sam to imao kod sebe. Stavio sam tu iznad i ikonu naše krsne slave, Svetog Stefana, jer to sam imao kod sebe u novčaniku. Bilo je potpuno neplanirano. Nisam previše o tome razmišljao - priča Nebojša.

Napominje da je pradedin grob prvi put obišao godinu dana pre nego što je ostavio dirljivu poruku.

- Jedna od tema o kojoj smo unuk vojvode Mišića i ja pričali prethodne večeri bila i položaj srpskog sela. Dugo unazad, decenijama, srpsko selo nestaje. Od nekada bogatih domaćina ljudi su svedeni na osobe koje jedva preživljavaju od toga što imaju. Što i jeste veliki problem. Sa druge strane, ljudi tu svoju zemlju prodaju u bescenje ljudima koje i ne poznaju, ljudima koji nemaju veze ni sa poljoprivredom, ni sa selom. A širom Srbije je tako. Zato smo osetio potrebu da napišem svom dedi, mi smo, eto, ostali. Odoleli smo. Obrađujemo sve te naše njive. To je bila neka lična poruka. Nisam mislio da će se proširiti i da će postati metafora za štošta - kaže ovaj šumadijski domaćin.

Prema njegovim rečima, iako ne polaže autorsko pravo na poruku, drago mu je da su njegove reči doprle do ljudi.

- Da, poruka je "ušla u narod". Kada sam uvideo da je počela da se deli po društvenim mrežama i kad sam video komentare, koji su uglavnom bili pozitivni, dirljivi, shvatio sam da to više nije moja poruka. Ali nema veze, ako je pomogla nekome, ako je dirnula ljude, ako ih je naterala na razmišljanje, vredelo je - kaže Matejić, koji inače radi kao referent za unutrašnju kontrolu u komunalnom preduzeću u Mladenovcu.

Matejić kaže da su srpska ratnička groblja mesta posebne energije i osećanja:

- Ta mesta odišu nekim čudnim mirom, tišinom. Jevreji imaju Zid plača, mi imamo ostrvo plača. Ne znam ko se na Vidu nije zaplakao. Uvek se nađe neko ko će da recituje Bojićevu "Plavu grobnicu"... Ajde, budi junak pa ne zaplači... Moraš da zaplačeš...

Matejić je i predsednik Kulturno umetničkog društva "Vojvoda Janko Katić 1896" te poseduje veoma razvijen osećaj za tradiciju.

- Tradicija je kod mene vrlo povezana, i ona vojna, i ova kulturna. Ovo sa porukom je jedan bljesak i mislim da je mnogo važnije sve ono što je dugoročno. Radim više decenija u Kulturno umetničkom društvu "Vojvoda Janko Katić 1896" i ta borba da ono preživi u teškim vremenima po kulturu u najširem smislu kod nas, kad vlada besparica, kad su deca sve manje zainteresovana za tu vrstu hobija, je stalna. Svi bi nekako više danas voleli da budu Ronaldo ili Đoković. To je interesantnije na prvi pogled, nego bavljenje KUD-om, ali ono što kulturno umetničko društvo za razliku od tih sportova pruža je zdrava osnova - kaže Nebojša.

 Njegove reči mladi treba da dožive kao svojevrsnu opomenu.

- Većina te dece raste u iluziji da će biti uspešna u tom sportu za koji su se opredelila. A u tome uspe tek jedan posto njih. Mladenovac je pun propalih fudbalera koji ništa nisu napravili od sebe zato što su sve stavili na tu jednu kartu. KUD nema tu varijantu. Nećete živeti od toga, ali ćete u životu raditi neke mnogo lepe stvari. Družićete se, putovati, videti svet. Mnoga deca iz Mladenovca, bez članstva ne bi otišla nigde, a sa KUD-om su obišli celu Evropu. Upoznali su druge kulture. Mnogo je važno kad se neko iz jedne male, izolovane sredine, kakav je Mladenovac, sreće sa nekim drugim ljudima i vidi kako stvari tamo funkcionišu - kaže Nebojša.

Naglašava da su se udruženja koja se bave očuvanjem srpske ratničke tradicije pokazala nedavno kao veoma važna za našu državu.

- Pokazala su da su važna u situacijama kad država nije u stanju da odreaguje. Mi smo imali konkretno 2014. godine situaciju, kada nam je nametnuta ideja da smo mi krivi za Prvi svetski rat. Krenula je ta ozbiljna kampanja revizije istorije. Naša država se lavovski borila, ali i sva udruženja koja se očuvanjem te tradicije bave su pomogla da istina izađe na videlo - napominje Matejić.

I njegova porodica ima bogatu ratničku tradiciju. Za naš portal priča o tome kako su mu se preci našli u počivalištu na Zejtinliku. 

- Na ove prostore smo se doselili iz okoline Sjenice krajem 18. veka. I odmah smo počeli da aktivno učestvujemo u tim "istorijskim dešavanjima" počev od Prvog srpskog ustanka pa na dalje. U Prvi svetski rat iz moje kuće petoro muškaraca je pošlo. Vratila su se dvojica. Jedan od onih koji su se vratili je moj pradeda Budimir i to zahvaljujući tome što je bio zarobljen posle Cera i Kolubare. Negde tokom početka povlačenja preko Albanije, ni on sam nije znao tačno gde, ali pretpostavlja negde iza Peći, već je bio bolestan. Pao je, ostao je da leži bolestan i samo su ga sklonili kraj puta, nije bilo vremena ni za šta drugo - prepričava Nebojša ono što je doznao o svojim precima.

Preživeo je zahvaljujući neverovatnom spletu okolnosti.

- Pokupili su ga Nemci i poveli nazad. Nahranili su i oporavio se. Sticajem nekih srećnih okolnosti po njega doveli su ga u privremeni kamp, logor koji je bio baš ovde u Mladenovcu, odakle su slali ljude u logore širom Austrije i Nemačke. Kad je video gde je pobegao, pošto je poznvao teren, krio se skoro godinu dana pre nego što je ponovo uhvaćen i odveden u Nemčku. Tamo je bio sve do kraja rata. Njegov stariji brat poginuo je na Mačkovom kamenu. A za mlađeg Radomira pretpostavljamo da je poginuo na Kajmakčalanu s obzirom na to da je sahranjen na Zejtinliku - kazuje Matejić.

Nebojša je suprug jedne Aleksandre koja radi u mladenovačkoj opštini i otac gimnazijalke Katarine. Sa ocem obrađuje osam hektara zemlje u Jagnjilu na kojoj imaju sve što domaćinstvu treba da malo pristojnije živi. 

I ovog septembra Društvo za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine organizuje komercijalno putovanje u Grčku da se još jednom poklone kostima naših predaka, a patriotskoj tradiciji Srba naš sagovornik za kraj razgovora kaže:

- Nije to samo patriotska crta, to je državotvorna. Mi sa svojih njiva vidimo Oplenac. Nije niko došao da nas osobodi i dao nam državu. Sami smo je stvarali. To je važan osećaj ovih ljudi sa tla Šumadije.

Hteli sekirama protiv topova: Zašto je ova bitka SRPSKE VOJSKE posebna? (VIDEO)