Ne udara ih, ali im nanosi bol i modrice: Žena u krugu pakla, a retko ko primeti - OVO SU PRVI ZNACI da ste sa nasilnikom

Mnoge žene u Srbiji deo su “začaranog kruga” nasilja, a da toga nisu ni svesne. Najlakše je i za okolinu i okruženje, pa i samu žrtvu da prepozna fizičko nasilje, a šta je sa onim oblicima koje ne vidimo golim okom? Čije se modrice ne vide na koži i nemaju karakterističnu boju podliva? 

Koje boje su rane i modrice nasilja koje ne vidimo, a koje se konstantno dešava? Zašto žrtve teško prepoznaju da su na udaru nasilnika i u njegovim kandžama iako nikada nije digao ruku na njih? Kako to da se svaka od tih žena boji, a ne zna pravi koren tog straha, zašto ne ide nikud i ne priča nikom, kakvi je to lanci stežu? 

Da li je moguće primetiti odmah psihičko nasilje i kako? Na sva ova pitanja neophodni su odgovori, jer njene oči traže spas iako možda toga žrtva nije ni svesna.  Treba joj ruka podrške i pomoći, ključ koji otvara sve lance nasilnika koji psihički zlostavlja i “guši” život žrtve dok je ne ubije. Psihički, ali i doslovno. 

Ko su stvarno nasilnici, a ko žrtve: Ovo je 12 predsrasuda o nasilju prema ženama - ne gledaj, prijavi!

Ko su stvarno nasilnici, a ko žrtve: Ovo je 12 predsrasuda o nasilju prema ženama - ne gledaj, prijavi!

Koliko žena u Srbiji živi u "kavezu" kao Britni Spirs? Stigla nam je nova pošast - "SAVREMENO ROPSTVO"

Koliko žena u Srbiji živi u "kavezu" kao Britni Spirs? Stigla nam je nova pošast - "SAVREMENO ROPSTVO"

Jelena, Una, Nada, Tara, Marija, Jovana... Umesto da budu voljene žene, on ih je pretvorio u žrtve

Jelena, Una, Nada, Tara, Marija, Jovana... Umesto da budu voljene žene, on ih je pretvorio u žrtve

Prema rečima psihologa i psihoterapeuta Silvie Radić psihološko nasilje predstavljaju postupci kojima se izaziva strah, osećanje bezvrednosti, osećanje krivice, svako nasilje može da  dovede do ovakvih posledica. 

- Zlostavljanje je obrazac nasilničkog ponašanja koje osoba koristi za sticanje ili održavanje moći i kontrole nad drugom osobom. Dominantan je mehanizam manipulacije. Psihološko nasilje je opasno, ugrožavajuće i ništa manje ne uništava integritet žrtve nego što to čini fizičko nasilje, posebno zato što može da se odvija perfidno, kontinuirano i dugo. Nasilna osoba pokušava da obezvredi drugu osobu ili osobe na razne načine - obezvređivanjem dostignuća drugog, prenaglašavanjem sopstvenog osećaja važnosti i uspeha. Insinuacijama ili direktnim vređanjem u javnosti, pred drugima, postiđivanjem, pravljenjem scena, vikanjem, omalovažavanjem – navodi Radić za portal SrbijaDanas i dodaje:

-Neretko posle uvreda i nekontrolisanog izliva besa kroz psovke, malignu ljutnju, viku, prenaglašenu sumnju koja se ponavlja ( sumnja da žrtva namerno nešto kaže ili uradi da bi baš nasilnika uvredila i ponizila), nasilnik komentariše svoje ponašanje kao reakciju na provokaciju, okrivljuje žrtvu, ne prihvata odgovornost za svoje postupke i reakcije ili se izvinjava, traži oproštaj, obećava da neće više nikad – objašnjava psiholog Radić u rzagovoru za naš portal. 

Nasilnik ima obrazac ponašanja, a to je da zastrašivanje žrtve vrši pretnjama direktno ili indirektno, jasno izrečenim ili tek sa naznakama. Pretnje fizičkom povredom (nasilnik preti da će povrediti sebe, dete, drugu blisku osobu žrtvi, kućnog ljubimca ili žrtvu), uništavanje imovine, prisiljavanje na izolaciju od porodice, prijatelja, posla, škole. Kritike na račun fizičkog izgleda, vređanje, psovanje, ljubomora, nametanje osećanja krivice- okrivljavanje. Žrtva počinje da se oseća nesigurno, iscrpljeno, izmanipulisano.  Nasilnik poriče krivicu i ne prihvata odgovornost za svoje postupke, u javnosti se često lepo ponaša prema žrtvi i prema drugima, povremeno menja ponašanje tako da sve to zbunjuje žrtvu da počinje da sumnja u svoje opažanje, u sopstveni razum.

- Nažalost, žrtva ne uspeva ili teško i sa odlaganjem uspeva da se odvoji, izađe iz zajednice jer  nema poverenje u institucije, u policiju, jer je finansijski  i /ili zavisna , nema podršku od svoje primarne porodice, pokušava da zaštiti dete od traumatičnih razvoda ili razdvajanja, menjanja škole, sredine, često se bojeći da li će moći detetu da omogući sredstva za pristojan život i razvoj pre svega. Boji se osvete. Psihološko nasilje je iznurujuće za žrtvu, posebno ako nema podršku od bližnjih i prijatelja. Na udaru je psihički integritet. Žrtva je traumatizovana što utiče na kompletno funkcionisanje i sklonost ka razboljevanju i psihičkom i organskom – objašnjava nam psiholog i psihoterapeut Silvia Radić i dodaje da je žrtva u konstantnoj opasnosti i da joj je neophodna podrška i pomoć:  

- Osobi koja je pod ovakvim konstantnim stresom i traumom, potrebna je i pravna i materijalna i psihološka pomoć. Treba da se obrate stručnom licu za pomoć u prevazilaženju traume (psihologu, psihologu psihoterapeutu, psihijatru psihoterapeutu) kao i organizacijama koje pružaju pomoć u prevazilaženju traume. Često izostane razumevanje od strane porodice i prijatelja što je posebno teško za žrtvu. Zato je važno edukovati kontinuirano stanovništvo. Psihološko nasilje nad ženama je veoma važna tema, naročito u našoj srtedini gde se u nekim krajevima ili porodicama još uvek daje prednost tradiciji u odnosu na ljudska prava. Tako imamo potpunu ili delimičnu nebrigu o ćerki ( “tuđa kuća”) u odnosu na previše izraženu brigu o sinovima – objašnjava Radić u razgovoru za portal SrbijaDanas.

Kroz istoriju i predanja srpske kulture oduvek je poznata floskula namenjena ženama “trpi i ćuti”. Dok su muška deca vekovima ohrabrivana da budu sila nad ženama, žensku decu su učili da budu trpeljiva i pokorna, a u sadašnjem vremenu dobili smo nasilnike i žrtve, umesto zdrave i srećne porodice. 

- Od žene se očekuje da ćuti i trpi. Loš brak se smatra njenim izborom. U slučaju sinova se održava tradicionalna navika da budu zbrinuti materijalno a  kada su u pitanju ćerke selektivno se primenjuje tradicionalni običaj - “davanje dobrog miraza”. Ljudska prava žena se grubo krše samovoljom roditelja ili jednog od roditelja,  često uz stvaranje saveza sa sinom. Ovakav mehanizam se prenosi kao nepisano pravilo s kolena na koleno i ne postoji nijedan moralni ni pravni akt koji takav postupak podržava. Prava žena su ozbiljno ugrožena i u primarnom porodičnom domu, tako da samim tim postaju vulnerabilnije za mogućnost da postanu žrtve nasilja i u braku. Loš položaj žena je utemeljen i poslušnom trpnjom majki jer su i one vrednovane kroz sposobnost da trpe i ćute. Tako se prenose očekivanja i vrednosti preko ženske linije – objašnjava Radić i dodaje:

- U nekim sredinama je toliko jak socijalni pritisak da žene koje su rano osvestile nelogičnost i diskriminaciju te samim tim obezvređivanje žene, da te žene ili odustanu od borbe za svoja prava ili se kroz školovanje odvajaju od sredine odlaskom u veći grad, čime opet bivaju “amputirane” iz porodice pod plaštom podrške njihovoj novostečenoj autonomiji. U realnosti to opet znači malu ili nikakvu brigu od strane porodice, osim davanja novca za školovanje. Ukoliko se “ne uda dobro”, opet je prepuštena sama sebi jer je to cena koju mora da plati.

Od žena se često očekuje da pored svog posla obavljaju sve kućne poslove i da vode brigu o deci i njihovom školovanju.Kada se deca razbole, majke idu na bolovanje i pri tom im se oduzima 35% od plate. Izostanak vrednovanja žena, svega što rade, što se od njih očekuje da rade, izostanak podrške porodice i društva kroz kontrolu tradicionalnog obrasca u kojem se ćerka stavlja u neravnopravan položaj u odnosu na sina, nepriznavanje prava žena na nasledstvo u vanbračnoj zajednici, jeste sigurno tlo za zlostavljanje žena.