"Sine Mićo, evo, živ sam, živ!" Drago (80) nakon "Oluje" proveo 165 dana iza hrvatskih položaja KRIJUĆI SE POD ZEMLJOM
On je tad vreme živeo u rodnom selu Blagojevića na samoj granici podeljene Bosne na obroncima isprepletenog Grmeča i Klekovače. Iznenada, preko planine Lisine, Vrbljana i Vučje Poljane, došle su jake hrvatske snage potpomognute američkom i nemačkom avijacijom.
Ratnog iskustva Drago je uveliko imao. Sa svojih osamdeset godina sećao se Drugog svetskog rata i kako su tim krajem prolazile zajedno nemačko-ustaške kolone.
Napravio je odmah tri zemunice koje su mu bile sklonište u tim smutnim vremenima.
Hrvatski vojnici su zaposeli centar sela Blagojevića i često su patrolirali okolo. Drago je na početku često menjao mesto boravka, a sve vreme ga je pratio njegov pas Meda koji tokom danonoćnog boravka u zemunicama nije nijednom lajao niti ispuštao bilo kakav zvuk. Drago je danju boravio po zemunicama, a noću je izlazio i pratio šta radi hrvatska vojska.
Bio je svedok kolona teških kamiona koji su iz Dalmacije dolazili i dovodili pljačkaške horde koje su nosile sve što se moglo odneti, kako stoku tako i robu, sve što su smatrali vrednim.
Rečenica Baje Malog Knindže kida dušu: Najoštrija poruka Hrvatima zbog koje će se zamisliti!
"Počela je RAFALNA PALJBA, u kabini su mi već svi bili MRTVI. Nisam mogla da ostavim SINA da ga rastrgnu zveri!"
ZAPADNI MEDIJI NAJAVLJIVALI NAPAD: Ovako su novinske kuće izveštavale uoči i nakon zločinačke "Oluje"
Dragu su popustili živci tako da je često patio od nesanice i budio se sa kricima i u strahu od mogućeg ustaškog noža.
Kada je nastupio osmi dan okupacije Blagojevića u kojima će Tuđmanovi bojovnici stolovati sve do proleća, Drago je odlučio da beži i da se dokopa srpskih položaja. Na ovom svom putu je naleteo na kuću Jakova Đakovića koju je zaposela hrvatska vojska. Na zahtev vojnika da priđe je naravno pobegao, ali ne bez pucnjave od strane bojovnika.
Ustaše su ubijale sve što se još živo pred njima micalo, narod je bio u zbegu, a po šumama rasuta i preplašena marva. Pred ovim slikama Drago je plakao kao malo dete, srce se steglo. Veliki broj ljudi je uspeo da pobegne, ali je ostalo i mnogo nesrećnika usput pokošenih od strane rafala hrvatske i muslimanske vojske.
Drago je nakon ovog svog pokušaja bekstva odlučio da se ipak vrati u Blagojeviće i to je i učinio. U jednoj zemunici je ostavio i svog vernog sapatnika Medu.
Po povratku u selo jedno veče je sreo svog ispisnika Bogdana Pavlovića, komšiju koji je živeo u centru sela. Na poziv da se zajedno sa Dragom sakrije u jednoj od njegovih zemunica Bogdan odgovara da svako ima svoje vreme, sakrio se ili ne sakrio to vreme će doći, tako da odbija. Pitali su se njih dva drugara koliko li će ovo dugo da traje, a nisu ni slutili da će potrajati mesecima - ravno 165 dana.
Prošlo je deset noći kako Drago nije video Bogdana i kada je otišao da ga traži našao ga je zaklanog na pragu svoje kuće. Ta slika će ga proganjati od tada.
(UZNEMIRUJUĆI FOTO) "Godinama sam TRAŽIO BRATA... Pronašao sam ga i preneo, da ga SAHRANIM OVDE, da mu se GROB ZNA..."
Gazili su TELA MRTVIH SRBA tenkovima, a za kraj su izveli veliku prevaru! Kanadski major o JEZIVIM ZLOČINIMA u Kninu
Ovaj Hrvat NE SLAVI "OLUJU": Evo zbog čega! (FOTO)
U Banjaluci je živela Dragova rođena sestra i saznaće starina kasnije da je urgirala preko Međunarodnog Crvenog krsta da ga pronađu. Oni su stupili u kontakt sa hrvatskom vojskom u selu i jedan dan se oglasio neko dozivajući ga. On, naravno, tada ništa nije znao o ovoj akciji, a i da jeste ne bi se odazvao sigurno. I tako je prošla ta epizoda.
Kada je zima već zagudila negde oko Svetog Jovana, za svoju slavu, otprilike, jer nije znao tačno datum, otišao je do kuće gde je našao neku sveću, zaostalu, poljubio je i pomolio se ponavljajući "Oče naš".
Polako, ali sigurno i proleće se promolilo nakon zime. Kada su snegovi bili sasvim kopneli sa Osoja je Drago video kako se hrvatski bojovnici spremaju i u kolonama počinju da napuštaju Blagojeviće. Nekoliko dana je prošlo, a Drago je još bio na oprezu, nije mogao da veruje da je vojska napustila selo.
Posle nekoliko dana čuo je dozivanje. Promolio je glavu da vidi ko ga ovaj put doziva. Bio je to njegov sin Mićo. Glasno je odgovorio:
- Sine Mićo, evo, živ sam, živ!
U skrivanju, strahu, večitoj strepnji, pod stalnim pritiskom da ne bude otkriven prošlo je 165 dana, ali eto život piše svoje priče i Dragove priče se valja setiti i zapamtiti.