"Srbi idu kao oluja, niko ne može da ih prati": Srbija Danas na Kajmakčalanu nakon 100 godina od EPSKE BITKE (FOTO)
Na "Kapiji slobode" vreme kao da je stalo
Za vikend se navršilo sto godina od proboja Solunskog fronta, jednog od najznačajnijih i najsvetlijih događaja u Prvom svetskom ratu. Mali je broj onih koji nisu čuli za Solunski front, ali je nažalost još manji broj onih koji su imali prilike da posete srpska vojna groblja širom Grčke i Makedonije kao i poprište najžešćih borbi na Solunskom frontu - Kajmakčalan.
Pročitajte i:
- POKLONILI SE SENIMA 1.300 SRPSKIH RATNIKA: Plаninаri iz Velike Plаne posetili vojničko groblje u Bitolju
- Bio je oficir Sergeju Lavrovu, završio je tri fakulteta, ali se vratio u Srbiju da pravi VRHUNSKI KULEN
- Organska hrana sa srpskih njiva: U ovom selu ne koriste ni plug, ni ašov, a niče im krompir kao dinja (VIDEO)
Naš put do Kajmakčalana kreće dolinom reke Vardar u Makedoniji, preko Valandovske kotline gde se na ulazu u kotlinu zaustavljamo u mestu Udovo u Makedoniji. Nakon ulaska u Udovo sa leve strane na uzvišici pruža se Spomen kapela i kosturnica u kojoj se nalaze zemni ostaci žrtava Valandovskog pokolja kao i preko 2000 ostataka srpskih vojnika nastradalih u oslobodilačkim ratovima.
Za one koji su zaboravili ovaj deo srpske istorije, podsetimo da se Veliki Valandovski pokolj dogodio na Veliki petak 20. marta 1915. godine kada su udruženi bugarski i turski komiti, izvršili pokolj mladih srpskih vojnika u Valandovu i Udovu. U čast palih srpskih vojnika, kralj Aleksandar I Karađorđević naredio je da se podigne Spomen-kosturnica, koja je podignuta u periodu od 1931. do 1936. godine. U kripti Spomen-kosturnice sahranjene su kosti 281 srpskog vojnika.
Od tada do danas, na Veliki petak svake godine održava se pomen žrtvama čiji su zemni ostaci pohranjeni ovde.
Velika pobeda srpske vojske o kojoj i danas priča ceo svet: Vek od proboja Solunskog fronta
Valandovsku kotlinu ostavljamo iza nas i nastavljamo put Grčke. Nakon graničnog prelaza Evzoni na ulasku u grčki gradić Polikastro, sa desne strane autoputa, pogled nam se zaustavlja na malenoj kapeli. Svake godine veliki broj srpskih turista prođe pored ovog zdanja ne znajući šta ono predstavlja.
Ukoliko vas radoznalost pobedi prvo ćete morati da prođete kapiju i stepenice koje vode do centralnog dela - Memorijalnog kompleksa koji je posvećen junacima Prvog svetskog rata.
Memorijalni kompleks čine spomenik savezničkoj vojsci i biste premijera savezničkih zemalja među kojima je bista Nikole Pašića. Zemlju na kojoj je izgrađen Memorijalni kompleks 1975. godine darovao je Grk, Hristos Karafodoros. Ako vas put nanese ovde, slobodno posetite Memorijalni kompleks jer je kapija uvek otvorena.
Nastavili smo put Soluna željno iščekujući da posetimo srpsko vojničko groblje "Zejtinlik".
Od glavnog ulaza u "Zejtinlik", prostire se široka staza do kosturnice kojoj nažalost nismo mogli da priđemo jer radovi na kosturnici još uvek traju. Umesto čika Đorđa Mihailovića, čuvara srpskog vojničkog groblja "Zejtinlik", dočekao nas je njegov naslednik Predrag Nedeljković koji je već petu godinu za redom zamenik deda Đorđa.
"Zejtinlik" je arapsko-turska reč što u prevodu znači ulje (zejtin). Na tom prostoru, u doba Otomanske imperije, bila je pijaca za prodaju ulja (zejtina), pa se pretpostavlja da naziv potiče odatle. Iako je prestala prodaja zejtina, naziv se održao među lokalnim stanovništvom do Prvog svetskog rata.
Prema rečima Predraga Nedeljkovića, ako ovde dolazite prvi put i pitate Grka gde je sveto srpsko mesto, Grci neće znati da vam odgovore jer imaju averziju prema turcizmu.
- Na srpskom vojnom groblju sahranjeno je 8.000 Srba, dok je u samoj kosturnici sahranjeno 6.000. Prošle godine "Zejtinlik" je posetilo preko pola miliona posetilaca, najviše Srba. Mi smo na drugom mestu u Solunu po posećenosti, odmah posle crkve Svetog Dimitrija - kaže Predrag Nedeljković.
Pored Srba na "Zejtinliku" su smešteni i grobovi francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika poginulih u borbama i proboju Solunskog fronta. Kompleks groblja podignut je na prostoru na kom se od 2016. godine nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske, u sklopu koje je nastalo i groblje za preminule. Vremenom, groblje je preraslo u današnji kompleks.
Nakon posete "Zejtinliku" nastavili smo put Soluna gde nas je čekao kratak predah i priprema za "osvajanje" najvišeg vrha planine Voras (na makedonskom Niže) - čuvenog Kajmakčalana, smeštenog na granici Grčke i Makedonije.
Rano ujutru krenuli smo put mesta gde se odigrala jedna od najkrvavijih i najveličanstvenijih bitaka u Prvom svetskom ratu - bitka na Kajmakčalanu. Autobusi su nas ostavili na parkingu istoimenog grčkog Ski centra.
Zbog prilično nepristupačnog puta, dolazak na najviši vrh Kajmakčalan moguć je samo velikim džipovima ili peške. Najsmeliji izabrali su drugu opciju.
Kajmakčalan je vrh planine Voras (Niže) sa 2.521m nadmorke visine. Nalazi se na granici Makedonije i Grčke. Ovde je vođena jedna od najznačajnijih bitaka u Prvom svetskom ratu 1916. godine.
Od podnožja grčkog ski centra pa do samog vrha Kajmakčalan ima 5 kilometara. Teren je prilično ogoljen i loš, nepristupačan, tako je subjektivan osećaj da je udaljenost mnogo veća. Kako smo sve više kretali ka vrhu, vetar je postajao sve jači, a iza nas u daljini videlo se Prespansko jezero.
Nakon dva sata umerenog hoda, u daljini se polako nazirala kapela Svetog Ilije, koju je podigao kralj Aleksandar I Karađorđević u čast palim srpskim borcima. Na ulazu u kapelu, u šta ćemo se i lično uveriti, stoji kraljev natpis: “Mojim div-junacima neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine.”
Kako smo se približavali Kajmakčalanu, sa vrha su se, pored kapele i spomen kosturnice, mogle videti i srpske zastave.
Veliki broj ljudi nosio je i fotografije svojih pradedova koji su živote ostavili na Solunskom frontu, a za koje mnogi ni danas ne znaju gde je njihovo večno počivalište.
Među njima je osamnaestogodišnji Vladimir Alimpijević iz Beograda koji je stigao na Kajmakčalan jer je želeo da oda poštu svojim pradedovima koji su učestvovali u proboju Solunskog fronta.
- Imao sam tri pradede, dvojicu sa očeve, a jednog sa majčine strane. Pradeda Aleksandar sa majčine strane preživeo je proboj Solunskog fronta i on se vratio kući u selo kod Niša. Nažalost, pradede sa očeve strane nisu preživele. Pradeda Aleksandar je mami često pričao o Velikom ratu, uglavnom uz rakiju, ali je majci uvek bilo teško da priča o tome. Sećam se da su mi pričali da je pradeda na albanskoj spomenici koju je dobio, zapisivao rezultate tablića koje je igrao sa drugovima, a orden je držao u kutiji od šibica - priča Vladimir kome je ovo prvi marš na Kajmkčalan.
Na pitanje kakvi su utisci sa Kajmakčalana i da li je bilo teško popeti se na 2.521m nadmorke visine Vladmir kaže da su utisci moćni i da je ovo veliki događaj za njega dodajući da bi svaki Srbin trebalo da poseti Kajmakčalan.
Slično misli i Bogoljub Nikolić (76) koji je čak iz daleke Australije stigao u Grčku kako bi se popeo na mesto gde je vođena veličanstvena bitka.
- Moj otac je bio Solunac. Preživeo je Prvi svetski rat, a umro je 1962. godine. Na Kajmakčalanu sam prvi put i daće Bog da dođem ponovo. Otac mi je pričao dok sam bio dečak šta se sve događalo tih krvavih godina. Ako je stvarno prošao ovuda, svaka mu čast - priča Bogoljub ističući da je već bio na Čegru i Hilandaru, ali da je tužan jer je očekivao više Srba ovde na Kajmakčalanu.
Osvajanjem vrha planine Voras probijen je Solunski front. Bitka za Kajmakčalan počela je 12. septembra, a srpska zastava zavijorila se na vrhu 30. septembra 1916. Zbog veoma strmog i stenovitog terena, u šta smo se i lično uverili, delovalo je praktično nemoguće popeti se na vrh sa koga je neprijatelj podnožje konstantno zasipao udarima iz topova i artiljerije. Međutim, za srpsku vojsku Kjamakčalan nije izgledao neosvojiv. Nakon što su se neustrašivo suočili sa jakom bugarskom vojskom, Srbi su oslobodili "Kapiju slobode".
Na vrhu Kajmakčalan živote je ostavilo nekoliko hiljada srpskih, ali i neprijateljskih vojnika. Do danas nije poznat tačan broj nastradalih. Vrh Kajmakčalan od tada je jedna od najvećih srpskih grobnica ali i mesto hodočašća i klanjanja svim palim srpskim borcima za slobodu.
Na Kajmakčalanu su ostaci znanih ali i neznanih srpskih junaka. O tome kako su srpski vojnici silovito ušli u bitku za Kajmakčalan najbolje svedoče reči francuskog generala Franš Deperea: "Srbi idu kao oluja, niko ne može da ih prati".
Za mesto najkrvavijih borbi u Velikom ratu - Kajmakčalan čuli smo i učili iz istorijskih udžbenika. Danas kada se navršava sto godina od proboja Solunskog fronta i završetka Velikog rata, red bi bio da se poklonimo senima naših predaka tako što ćemo krenuti putem "Kapije slobode", kako se o Kajmakčalanu ne bi pričalo samo na časovima istorije.