Zločin koji se ne zaboravlja! Hrvati masakrirali hendikepirane i stare u Dvoru na Uni, pripadnici UN gledali
Pobijeni stari i nemoćni
Masakr koji se dogodio 8. аvgustа 1995. u Dvori na Uni, godine jedan od nаjgnusnijih rаtnih zločinа koji se desio nа prostoru bivše Jugoslаvije, kаdа je ubijeno devet hendikepirаnih osobа srpske nаcionаlnosti.
Pročitajte i:
Iako je ovaj zločin registrovan neposredno po nastanku, o njemu se više počelo govoriti i pisati nakon što je, 26. aprila 2011. godine, danska televizija BT emitovala prilog o ovom zločinu, kojeg su preuzeli i svi mediji u regionu, pa i šire.
Danska televizija se fokusirala na pitanje odgovornosti komadanta danskih pripadnika UN-a, jačine od oko 200 vojnika, koji su sa samo nekoliko metara udaljenosti posmatrali kako "dvanaest muškaraca u uniformama2, bez vidljivih oznaka vojne pripadnosti, ručnim granatama i automatskim puškama likvidira psihički i fizički hendikepirane ljude srpske nacionalnosti.
Dan nakon emitovanja pomenutog priloga, hrvatski portal mediji, na osnovu "poverljivih dokumenata UN-a", objavio je opis devet žrtava, od kojih je 6 identifikovano.
Danski vojnik Jan Velendorf priznao je u intervjuu danskoj televiziji BT da su vojnici Ujedinjenih nacija 1995. godine skrštenih ruku gledali masakr hendikepiranih Srba u Dvoru na Uni posle akcije "Oluja".
Velendorf rekao kako su danski vojnici, koji su u to vreme bili u Hrvatskoj u sastavu "plavih šlemova" Ujedinjenih nacija bili raspoređeni oko škole u Dvoru na Uni, u kojoj su se skrivale hendikepirane osobe srpske nacionalnosti.
- Videli smo 12 osoba u maskirnim uniformama kako se približavaju školi. Bio sam u bunkeru na vrhu zgrade i javio sam komandantu šta se događa. Gledali smo ih kako granatama razbijaju vrata škole, ali imali smo naređenje da ne intervenišemo - priča Velendorf.
U blizini škole se u tom trenutku skrivalo oko 200 danskih vojnika pod punom ratnom opremom koji su mogli da spreče masakr. Ali, samo su posmatrali šta se događa.
- Uniformisane osobe su ušle u školu, izvele hendikepirane osobe i starce, poređali ih u red i ubili. Sve je trajalo manje od 15 minuta - ispričao je Velendorf.
Posle masakra, vojnici su se odšetali dalje, a Danci su ostali u šoku, rekao je Velendorf.
Žrtve su štićenici Doma penzionera i pacijenti Psihijatrije iz Petrinje. Sve žrtve su srpske nacionalnosti. Po naredbi i u organizaciji Civilne zaštite Petrinje, evakuisani su u večernjim satima 4. avgusta 1995. godine, na kraju prvog dana hrvatske agresije, zbog njihove bezbednosti na "najbezbednije mesto" u tom trenutku u sektoru "Sever2, a to je upravo Dvor na Uni, kao najudaljenije mesto od linije fronta, kojeg od Republike Srpske delili samo reka Una, a u blizini je i most koji vodi u Novi Grad (Bosanski Novi), odnosno u Republiku Srpsku. I objekat u koji su smešteni nalazio se u neposrednoj blizini zaštitnih snaga UN-a. U autobusu koji ih je prevozio od Petrinje do Dvora, među 50-ak putnika, u pratnji se nalazilo nekoliko medicinskih sestara sa psihijatrije i nekoliko civila, koji su, za usluge prevoza, pomagali hendikepiranim i nemoćnim.
SRPSKU DECU sa Petrovačke ceste nikad nećemo oprostiti: Godišnjica NAJKRVAVIJEG zločina u "Oluji"
U Dvor su stigli 5. avgusta oko dva sata iza ponoći. Po dolasku u školu, razmestili su se po hodnicima i praznim učionicama, i u prizemlju i na spratu, koristeći školske klupe kao ležajeve. Naredna dva, tri dana život se u školi, donekle, normalizovao pokretni su odlazili na doručak, ručak i večeru u obližnji hotel, a nepokretnima je hrana donošena u školu. Čim su se putnici iz autobusa smjestili u zgradu škole, neko od domaćina omogućio im je da telefoniraju rođacima i prijateljima po Republici Srpskoj i Srbiji i da ih pozovu da dođu po njih. Do 7. avgusta većina ih je napustila školu, bilo da je neko došao po njih, bilo da su se ubacivali u vozila iz izbegličke kolone, bilo da su peške preko mosta prelazili u Novi Grad. Ostali su samo oni koji nisu sami mogli otići i po koje nije imao ko doći. Neki od onih koji su napustili školu, pričali su, mnogo kasnije, da im je bilo teško otići i ostaviti one nesrećne i bezpomoćne ljude, ali da su verovali da im se pored plavaca, do zuba naoružanih, neće ništa loše desiti. Nažalost, prevarili su se.
Motiv za ubistvo tih civila mogao je biti koristoljublje ili mržnja. Pošto ti nesrećni ljudi nisu imali skoro nikakvu imovinu sem invalidska kolica i štake koja morate priznati i nisu neka imovina za koju bi ih neko ubijao, ostaje kao jedini motiv mržnja prema nacionalnoj pripadnosti žrtava, odnosno ubijeni su samo zato što su Srbi.