TRANZICIJA VLASTI U CRNOJ GORI: Milo je priznao poraz, ali to ne znači da će Podgorica povući priznanje Kosova

Milo Đukanović / Izvor: Profimedia

Mnogi faktori će odrediti dalju budućnost bivše jugoslovenske republike

Od svih zemalja bivše Jugoslavije Crna Gora bila je ona u kojoj se promene ne događaju - tri decenije na vlasti je jedna te ista stranka, jedan te isti čovek, ali čini se da je i tome došao kraj. Demokratska promena vlasti za Crnu Goru biće nešto novo, ali teško da će to biti "festival demokratije", upravo suprotno, promena nakon tri decenije mogla bi dovesti do velikih napetosti.

POLICIJA OŠTRO ODGOVORILA MIGRANTIMA! Upali u kamp pod rotacijom, prevrnuli sve, korišćeni i službeni psi

OGOLJENA MILOVA PEVAČICA: Jadranka od Đukanovića zaradila stan od 150.000 evra

SNIMLJENA JOŠ JEDNA GRDOSIJA NA JADRANU: Istraživači je pratili i napravili neverovatne snimke (VIDEO)

Izbori su održani 30. avgusta, a dva dana kasnije "večni vladar" Crne Gore Milo Đukanović i njegova Demokratska partija socijalista priznali su poraz, iako to još ne znači da je aktuelni predsednik, koji se već tri decenije nalazi na vlasti, spreman da postane lider opozicije.

Pogledajmo prvo kako su se izbori završili. Crna Gora ima 81 predstavnika u parlamentu što znači da je za formiranje vlade potrebno osvojiti minimum 41 mandat i tačno toliko je udružena opozicija i osvojila. Najviše mandata je osvojila DPS (30), ali nedovoljno za sastavljanje vlade. Vodeća opoziciona koalicija "Za budućnost Crne Gore" dobila je 27 mandata i može sastaviti vladu s blokom "Mir je naša nacija" (10 mandata) i građanskim pokretom "Ujedinjena reformska akcija" (četiri mandata). Pritom će u vladu verovatno uzeti i Bošnjačku stranku koja zastupa prava manjine i ima 3 mandata.

Prvo što ćemo uočiti kod ove tri koalicije, koje su se grupisale u jednu veliku, jeste to da su to pokreti/stranke okupljeni zajedno da bi mogli, napokon, nadjačati Đukanovića. To je zapravo relativno popularna praksa u demokratskom svetu, ali takve velike koalicione vlade mogu biti poprilično nestabilne. Razumljivo je i zašto - razne političke frakcije i ideje grupišu se s ciljem "borbe protiv zajedničkog neprijatelja", a u slučaju pobede njihove interne podele brzo izlaze na videlo.

To će se verovatno dogoditi i u Crnoj Gori iako zapravo između navedenih i nema tako velikih razlika - barem ako govorimo o "glavnim idejama". Tako na primer svi akteri koji se sada spremaju da formiraju novu vlast navode kako im je cilj ulazak u Evropsku uniju. No, ako pak "zaronimo dublje" naići ćemo na celi niz političkih kontradikcija.

Glavni blok "Za budućnost Crne Gore" smatra se pro-srpskim blokom. U njemu pak imamo celi niz manjih stranaka koja su rasute preko celog političkog kompasa. Tako imamo tu i krajnje desničarsku Partiju srpskih radikala, ali i krajnje levičarsku stranku koja se naziva Jugoslovenska komunistička partija. S druge strane Ujedinjena reformska akcija je pak socijalno-liberalni blok koji uključuje predstavnike progresivne i zelene politike u Crnoj Gori. Zanimljiv je i treći blok. Iz naziva "Mir je naša nacija" nećemo saznati mnogo, ali ni program im nije naročito detaljan. Reč je o političkom bloku koji primarno ističe borbu protiv korupcije kao glavni povod za postojanje.

Naravno, glavni povod svim navedenim grupacijama je bilo rušenje Mila Đukanovića s vlasti i u tome su sada najverovatnije i uspeli (o tome zašto još ništa nije gotovo nešto kasnije).

opoziciona koalicija u CG / Izvor: SD/ilustracija

Kako se uopšte dogodilo da Đukanović izgubi? Nije tajna da je tokom 30 godina Crnu Goru pretvorio u zemlju u kojoj je njemu jako teško izgubiti izbore!

Zapravo, Milo je u velikoj meri sam sebi kriv. U tipičnoj želji jednog autoritarnog lidera nastojao je sve aspekte Crne Gore podrediti sebi. U tome je u velikoj meri i uspeo, a činjenica da slovi za čoveka u kojeg Zapad ima "poverenje" (odnosno da će biti kočnica prema interesima Beograda, a još šire i Moskve) omogućila mu je da vlada bez "spoljnog" izazova. Ostala je zapravo tek jedna institucija koja mu još nije bila podređena - Srpska pravoslavna crkva.

Da nije dirao u crkvu Milo Đukanović bi danas, naročito imajući u vidu tesne rezultate izbora, i dalje bio "mirno" na vlasti, ali "nešto mu nije dalo mira" (da ne kažemo neko). Tako je krajem prošle godine odlučio doneti kontroverzni Zakon o religijskim slobodama. Zvuči pozitivno, no iza tog naziva zapravo se krije ideja stvaranja crkvenog raskola u Crnoj Gori, odnosno formiranje nove Crnogorske (pro-Milo) pravoslavne crkve. Na Srpsku pravoslavnu crkvu, koju smatra produženom rukom ne Boga već Beograda, udario je odredbom kojom se sva crkvena imovina pre 1918. treba prebaciti u ruke države.

Je li moguće da je Đukanović mislio da će mu to "glatko proći"? Moguće je. Jedna od posledica bivanja na vlasti 30 godina je okruženje ljudima koji više nisu u stanju kritički komentarisati odluke vođe - njihov posao se svodi na klimanje glavom.

U svakom slučaju ništa nije prošlo "glatko" - u dubokoj zimi buknuli su najveći anti-vladini protesti od crnogorske nezavisnosti (ili od dolaska Đukanovića na vlast - isto je). I tako se još jednom pokazalo, što nije naročito optimistično, da će ljude na kraju češće podstaći stvari poput religije, a ne ono što ih se tiče puno direktnije, stvari poput ekonomije, životnog standarda, korupcije... Jer Crna Gora pod Đukanovićem već je odavno "zrela" za promene, ali one su izgledale gotovo nemoguće. Tek sada, kada je dirnuo u crkvu, plaća političkim padom.

Ali i pad s vlasti nije kraj Mila Đukanovića, možda čak nije ni njegov kraj vlasti? Naime, njegova stranka DPS pozvala je 6. septembra 2020. sve pristalice da se okupe u Podgorici na skupu pod sloganom "Crna Gora iznad svega". Kojim povodom? Da bi, tvrde iz stranke, "pokazali ljubav prema svojoj zemlji". Zaista? Nekako ne zvuči baš tako bezazleno.

Opozicione stranke već su osudile ovaj potez DPS-a ističući kako im je cilj stvoriti napetosti. Pozvali su svoje pristalice da ne dolaze i da ne nasedaju na moguće provokacije u Podgorici i drugde. Politički analitičar Sergej Sekulović komentarisao je:

- Ovaj skup je proizvod frustracije vladajuće stranke koja sada želi homogenizovati i okupiti svoje članstvo. U takvoj atmosferi može doći do rasta napetosti i teško je predvideti posledice.

skup podrške opoziciji nakon izbora u CG / Izvor: Profimedia

Naizgled sve deluje mirno. Štaviše, iz DPS-a su poručili kako su spremni "bezuslovno podržati svaku Vladu koja sledi antifašizam, građansku državu i evropski put". I opet, kao i u slučaju crnogorskih koalicija, zakona i parola - reči uvek zvuče optimistično, ali stvarno stanje stvari nije nužno takvo.

Vidi li Đukanović još priliku za zadržavanje vlasti? Da, već sada fokusiran je na najslabiju kariku, onu koju se možda može eksploatisati, a to je činjenica da nema homogenizacije na strani brzo okupljenih opozicionih blokova. Istovremeno, Đukanović je već zaigrao na kartu "spoljne sabotaže", tvrdeći da su Beograd i srpski mediji krivi za njegov poraz na izborima. To je nešto što u svakom trenutku može stišati ili pojačati.

No, Crna Gora mora biti svesna da nije sama na svetu. Neke stvari se događaju mimo nje, pa i sam Đukanović nije bio na vlasti u vakuumu - da nije bilo njegovog pro-zapadnog delovanja koje je kulminiralo uvođenjem Crne Gore u NATO savez, dosadašnja priča o Crnoj Gori bila bi svakako drugačija.

Ako pak ova novosložena opozicija, koja bi uskoro mogla postati vlast, krene s nekim "radikalnim" idejama, na primer pozivom za izlazak iz NATO-a, napetosti unutar Crne Gore naglo će eskalirati jer će "spolja" biti dojavljeno da moraju. S druge strane, ako nova vlast i DPS pronađu zajednički jezik, na primer u vidu koračanja prema kompletiranju evroatlantske integracije (a čini se da to i jeste slučaj), možda sve bude i puno mirnije nego što neki prognoziraju.

Što se pak tiče intenziteta "pro-ruske" komponente izbornih pobednika tek treba videti koliko je to stvarno istina, a koliko DPS-ovo predizborno zastrašivanje. Kao što smo i rekli, poziv za izlazak Crne Gore iz NATO-a bio bi vrlo jasan znak.

Neki pak smatraju da će Crna Gora sada zasigurno ukinuti priznanje tzv. države Kosovo. Opet - pitanje je hoće li. Dok se o tome spekuliše Aleksandar Vučić i Avdulah Hoti "druže" se sa Trampom u Beloj kući i potpisuju ekonomske ugovore. Na kraju dana i Crna Gora i Srbija žele članstvo u Evropskoj uniji (Srbija ne želi članstvo u NATO-u iako u isto vreme nastoji imati dobre odnose sa ovom vojnom alijansom).

Tranzicija vlasti u Crnoj Gori je bitna odnosno način na koji će se ista izvesti. Idealno bi bilo da je što mirnija jer u nekoliko loših poteza može se pretvoriti u nešto opasno, a to je onda loše i za celu našu regiju u kojoj opasnosti i dalje imaju tendenciju paliti se jedna za drugom.

BIVŠI ZVANIČNIK PENTAGONA RASKRINKAO ĐUKANOVIĆA: Milo je pao zbog korupcije i organizovanog kriminala!