НЕКАД БИЛО, САД СЕ САМО ПРИЧА (1): Десет типова смртне казне у прошлости

Смртна казна је скоро искорењен вид санкционисања тешких преступника, пре свега у миљеу Западне цивилизације. Но, постоје стране попут САД, које је и дан данас користе убиство као казну, а слично се поступа и у земљама арапског света, те у Азији и Африци. 

Стрељање, уливање отрова у вену, вешање и електрична столица дакако су страшан вид којим се човек може усмртити (на крају крајева, усмрћивање само по себи није нешто што подржавати ваља), али некада давно постојали су методи који су били кудикамо страхотнији. И суровији, будући да су жртве умеле да пате данима пре него што њихова тела постану беживотна.

За разлику од коња који се могу научити да јуре у битку у којој је дреке, крви и ударања на претек, али тешко и да газе по људима (коњи углавном прескоче човека), слонови су били далеко захвалнији "за сарадњу". Због пријемчивости за дресирање, били су чест чинилац у војним походима у Антици, па их је и Ханибал упрегао када је прелазио Алпе у нападу на Римску републику.

Тако су ове велике животиње биле учене да газе тешке преступнике и непријатеље. При томе, напоменимо, то су чинили лагано, уз команду дресера, те је усмрћивање обичавало да потраје часовима јербо је слон умео постепено да појачава притисак уместо да одједном згроми немоћног човека испод.

Постојало је више начина да се окривљени раскине на четири дела. Осуђеник је био везиван за справу преко конопаца које су џелати или упрегнуте животиње вукле на четири стране, све до часа када снга тела није била довољна да одржи тело у целини. Други начин је подразумевао одсецање удова, као што је на пример пострадао Вилијам Волајс, шкотски народни јунак, представљен у "Храбром срцу" Мела Гибсона.

Веома познат начин раскидања на комаде био је помоћу коња, најчешће два, који су били увезани за предње и задње удове кривца, те су, вукавши на две супротне стране, donosilli смрт. Тај је приступ био познат код наших предака у Средњем веку, па је ушао и у епску поезију.

Из "Женидбе краља Вукашина":

"...Уватише кују Видосаву, Свезаше је коњма за репове,

Одбише их испод Пирлитора, Те је коњи живу растргоше..."

Што дуже траје процес неизбежног примицања судњем трену, то је казна суровија. Зато је овај вид казне један од најсуровијих. Осуђени би био затворен у малу собу, затим би сви пролази били затворени и полагано би исти био предат навали панике, страха, свести о неизбежном концу, те коначно увенућу. 

Осим у собе, људи су затварани у дрвене крлетке, тј. кавезе, а некад и у мале кутије, попут жене са насловне слике овог чланка, која је на овај начин кажњена 1913. у Монголији. Некада би им била дотурана мала количина хране или која капља воде, таман колико да се пробуди (лажна) нада, а продужи агонија.

Да се не бисте збунили, ако вам је на памет пала млада Гојковица из наше епске песме "Зидање Скадра", она није кажњена зазиђивањем као преступник. Не, она је била узидана као жртва духовима који су рушили изграђено дању. Та се жртва, иначе, дуго примењивала, широм света, да би је заменило узиђивање сенке тамо неке особе која би, легенда каже, после неког времена преминула због недостатка своје животне енергије.

Старо колико и људска државност, натицање на колац први пут је посведочено у Хамурабијевом "Законику", пре 3.800 година, када је ова казна била предвиђена за жену која би убила мужа због другог мушкарца. Овај се вид убијања среће потом у Старом Риму, а, нпр, у 17. и 18. веку тако су кажњавани издајници државе и сарадници непријатеља у рату, од Шведске до Турске.

У народној свести Срба, набијање на колац уврежено је са сећањем на османску власт. Први Србин кога је задесила ова страшна мука био је војвода Никола Скобаљић. Он је са својим стрицем победио турску силу која је кренула да освоји Ново Брдо. Султан Мехмед Други се разбеснео, преузео војску и по заробљавању, погубио поменуту двојицу 1454. 

Најпознатији по набијању на колац био је Влад Трећи Цепеш (Дракула) који је тако кажњавао све. Од немачких рудара Саса, преко Угара, просјака и лопова, неподобних бољара (војсковођа и великих племића), до Турака које више пута престравио својим методом казне. Једном је посекао целу шуму да би набијањем на колац казнио заробљене Турке. Поређао их је крај Дунава, што је султана Мехмеда Другог, освајача Цариграда, Србије, касније и Босне, 1462. згадило када је кренуо у казнени поход на Влашку. Мехмед се окренуо и вратио, назад у Цариград.

Иако ћете прво помислити на афричке људождере, погрешићете. Јер, под један, канибали тако нешто никада нису радили, а, под два, све и да јесу, сврха није била смртна казна, већ - прехрана.

Убијање врелом течношћу пракса је стара око хиљаду година. У Азији су је користили Монголи, када су кажњавали старешину побеђеног клана. Слично је било у самурајском Јапану, у 15. и 16. веку. Сики, етно-религијска заједница на југозападу Индије памте страдање свог јунака Баија Дајале, који је тако пострадао у 17. веку одбивши да прими ислам.

У Европи, поливање врелом водом, катраном, животињском машћу или оловом било је намењено кривотворцима, ковачима лажног новца и преварантима. Понекад су ову страшну смрт приређивали и починиоцима тешких убистава, док је у Енглеској врела течност уведена као метод смртне казне за троваче. 

Останите уз нас и сутра, у исто време, и погледајте преосталих пет страшних начина да се погуби кажњеник.

За још занимљивих и упутних прича из прошлости, посетите нашу станицу на Фејсбуку, кликом ОВДЕ.