СРБИ СЕ СЕТИЛИ: Драгана и Александар се из града вратили у село, а сад им ОВО ВОЋЕ доноси одличну зараду
Уз маму и тату и деца су укључена у процес производње
- Нисам знао шта прво да пробам кад сам стигао у Пријепоље. Испред мене су биле суве шљиве, чипс од јабука и крушака, сушене дуње и специјалитет – суве шљиве пуњене орасима, па потопљене у мед. Све је домаће, узгајано на имању Вараклића у селу Седобро, и осушено у породичној сушари ове вредне породице.
Када је причају данас, прича Александра Вараклића (32) и Драгане Нинчић Вараклић (30) делује слатко као шљиве са медом које праве, јер се посао са сушаром разрађује, стижу клијенти и нове идеје, ускоро и хладњача… А кад су почињали, све је било другачије.
Причају да су ишли обрнутим редом од данашњих младих људи: да су се прво узели и добили децу, а онда почели да стварају. Пре пет година кренули су од нуле…
– Ацо је живео у Београду десет, а ја пет година. Завршили смо факултете, он је инжењер електроенергетике, а ја мастер економиста. Кад смо одлучили да почнемо заједнички живот, вратили смо се у Пријепоље и решили да ту заснујемо породицу. Ниједно од нас двоје није имало посао, али смо знали да желимо да радимо нешто конкретно, нешто у чему ће цела наша породица учествовати – сећа се Драгана.
- Супруга је била трудна, живели смо код мојих родитеља на селу, без посла… Сан сваког младог пара је да прво створи нешто материјално, а онда да заснива породицу, а код нас је то било контра. После ћерке родио се и син, стигла је сушара, па машине… Ако гледам ту некадашњу "нулу" и ово данас, могу само да кажем да сам презадовољан – наставља Александар.
Пошто нису имали довољно новца да покрену посао, пратили су конкурсе и гледали где би могли да нађу инвеститоре. Усмерили су се ка ономе што су имали на имању, а то су били воћњаци.
Колико свеже паприке треба за кило алеве? У овом српском селу ОДГОВОР знају сви (ФОТО)
Регионална развојна агенција Златибор је расписала конкурс у сарадњи са УСАИД Србија, на којем су прошли и тако је све почело. Причају ми да је већина људи у то време почела да производи малине, а Вараклићи су хтели нешто традиционалније за њихов крај – шљиву. Дошли су на идеју да покушају са сушаром за воће, поврће и лековито биље.
– Ишли смо логиком да треба да направимо нешто за људе који данас доста воде рачуна о исхрани, који траже непрскано воће, али прерађено на природан начин. 2015. године смо осушили прве шљиве и убрзо су почели да нам се јављају и комшије и други сарадници који их сада услужно суше код нас – кажу Вараклићи.
Обоје су живели у Седобру, Александар од детињства до осмог разреда, а Драгана од 17. године. Дружили су се у детињству, виђали у Пријепољу, Драгана је чак била кума на венчању Александрове сестре, а љубав се ипак десила током студирања у Београду.
– Никад нисам давала знаке да ћу да напустим Пријепоље. Код мене је увек било оно "да одем у Београд да завршим шта треба и да се вратим". Прави сам локал патриота. Уосталом, зашто бисмо бежали од средине у којој смо порасли, били здрави и успели да постанемо људи? Моја жеља је да моја деца живе окружена љубављу, својом породицом, својом родбином, пријатељима. Овде имамо више времена за дружење и живот, док је у граду, као што и сами знате, све много теже организовати. Код нас је увек пуна кућа и ми волимо што је тако. Деца расту у здравој средини, са здравим људима. Пријепоље има душу и у њему још увек живе добри људи – каже Драгана.
– Умеће је извести дете на прави пут у Београду. Да би тамо преживео мораш да радиш два посла и самим тим породицу да ставиш у други план, што нама није приоритет. Желимо да деца буду уз нас, у нашим животима као и ми у њиховим. У Пријепољу сами могу да оду у продавницу, сви их познају у граду, бабе и деде су им близу. Здравије се хранимо него у великим градовима, нема хемије, имамо башту и наше животиње. Ми знамо шта једемо – надовезује се Александар.
Уз маму и тату и деца су укључена у процес производње. Софија (5) и Вукашин (4) воле да помогну родитељима.
– Кад сушара ради, морамо све време да смо ту, па су и деца са нама, хтела не хтела (смех). Слажу шљиве, додају нам дрва, а Вуле чак покушава мотком да тресе орахе. С друге стране, Софија се такмичи ко ће пре да напуни канту са шљивама. Покушавамо да им све то направимо занимљивим како би схватили да све ово радимо да би се стекли услови за бољи живот. Иако су мали, говоримо им да ћемо, ако све будемо лепо урадили и стигли на време, зарадити паре и отићи на море. Жеља им је да Седобро пронађе своје место на туристичкој мапи Западне Србије. Манастир Милешева им је близу, као и познати ресторан Кањон, у комшилуку су и испоснице Светог Саве и стари град Милешевац.
Турска фирма стиже у град у Западној Србији: Посао за 400 радника
На имању од шест хектара Вараклићи узгајају старе и нове засаде шљива, јабука, крушака, дуња, ораха, вишања. На прошлогодишњем Сајму етнохране и пића у Београду представили су свој производ "Суве шљиве пуњене орасима и преливене медом". На конкурсу Развојне агенције Србије недавно су добили средства за хладњачу. У сушари спремају нови производ – чипс од јабука и крушака. Имају велике планове. Жеља им је, како кажу за Приче са душом, да Седобро пронађе своје место на туристичкој мапи Западне Србије. Манастир Милешева им је близу, као и познати ресторан Кањон, у комшилуку су и испоснице Светог Саве и стари град Милешевац.
Планови и енергија ове младе породице не треба никога да чуде јер они живе у Седобру, селу за које је Свети Сава једном давно рекао да је ту све добро. Тамо су путеви до кућа асфалтирани и има младих људи.