ТИТОВИ КРЕДИТИ, КАМАТЕ И КРАХ: Ко нас је бацио у дужничко ропство и када је банкротирала Југославија?
Држава једноставно није могла да се прилагоди тадашњим променама на време, и то из системских разлога
Државно и друштвено уређење, уплив политике у економију, Титови кредити (које ћемо да враћамо до 2041.), националистичке тежње народа и народности... Кад све то саберемо, да ли уопште и треба да се питамо зашто се распала Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ)?
Званично, то се десило почетком деведесетих година прошлог века, али незванично - као и код сваког лошег брака, чим је нестало пара нестало је и љубави и то је био почетак краја.
Стално слушамо како отплаћујемо Титове кредите: Откривамо вам на шта је он потрошио паре које данас враћамо
ВЕЋА РАТА ИЛИ МАЊИ РИЗИК: Кредити у динарима и еврима се веома разликују, како да одаберете праву опцију?
ЗАРАДА ИСПОД ПРОСЕКА, А ИМАТЕ КРЕДИТ: Од данас вам је Народна банка Србије олакшала живот
Дакле, кад је банкротирала Југославија? Кад је све почело да се распада и како је економија, уз поменуте растуће национализме и помоћ западњачких "демократија", довела до крвавог распада СФРЈ?
Као кључно раздобље, наш економиста, сарадник Бечког института за међународне економске студије Владимир Глигоров, у књизи "Југославија у историјској перспективи" помиње осамдесете године прошлог века - читава та деценија била је деценија стагнације привреде и за Југославију и за остале социјалистичке земље у Европи. Наводи се да је, СФРЈ, у ствари, банкротирала у периоду од две године - 1981. и 1982. - када није била у стању да враћа стране дугове.
Системске муке убрзале крај
Како наводи Глигоров, разлози су били ти што је промењена монетарна политика у САД и дошло је до наглог скока каматних стопа, даље финансирање увоза задуживањем није било одрживо, затим било је потребно обезбедити рефинансирање постојећих дугова по знатно вишим, практично неодрживим каматним стопама, а смањење спољнотрговинског дефицита је захтевало значајну корекцију курса динара, док је финансирање дуга захтевало да се нађу нови извори средстава...
Југославија, једноставно, није могла да се прилагоди тадашњим променама на време и то из системских разлога, од којих се наводе три као главна.
1. Курс динара
Најпре, био је ту спор око курса. Девалвација би прерасподелила трошкове међу републикама. Извозни сектори, а посебно туризам, би свакако имали корист од девалвације, док би продавци на домаћем тржишту прошли горе. Централна банка је користила девизни курс и селективно кредитирање да то надокнади, али то је само повећавало спорове, јер су услови били неједнаки у ствари у којој би морали да буду једнаки.
2. Чудна очекивања за кредите
Други проблем је очекивање да ће кредити вредети мање кад дође на наплату, јер ће му се приписивати негативна камата. У условима губитка вредности курса било је потребно да инфлација не надокнади корекцију номиналног курса, па је читава та деценија протекла у губитку вредности курса и паралелном убрзању инфлације.
3. Немогућност продаје имовине
Трећа мука, можда и највећа - као последица социјалног и националног отпора привредној реформи, није се могло посегнути за продајом имовине као средством финансирања страних дугова. На почетку кризе 1981-1982. страни дугови нису били већи од максимално трећине вредности југословенског БДП-а. Ти дугови су се релативно лако могли претворити у улог странаца да су предузећа могла да издају акције, како би обезбедила потребно финансирање.
Ово је било тешко изводиво, како због власничког система који је спречавао продају имовине, поготово странцима, али и приватним лицима уопште, а такође и зато што би могло да води преливању обавеза и добити преко републичких и покрајинских граница, што је било политички веома тешко изводиво. Тек је 1988. дошло до споразума са Међународним монетарним фондом о солидарној одговорности за стране дугове земље.
Било, не поновило се
Глигоров је у једном интервјуу то образложио и једноставнијим речником, наводећи да је Југославија 1982. године банкротирала не зато што је имала велики дуг, него зато што није било прихода и земља је имала висок спољнотрговински дефицит, а рефинансирање поменутог дуга је постало јако скупо, пошто су камате изузетно порасле. Као што је рекао на крају, нису проблем били дугови Југославије, него привредни и политички систем.
Дакле, имали смо крвави експеримент који се звао Југославија и трајао већи део 20. века. Сада, пошто говоримо о економији, јасно је да тај експеримент није успео, мада није успео ни по једном питању. Потали смо робови враћања дугова из прошлих времена, мада се ни данас не понашамо много боље као појединци - узимамо кредите као да банке деле бомбоне, уместо да схватимо да углавном стављају омчу око врата и нама и нашој деци ако претерамо са позајмицама...
Дакле - Југославија - била, не поновила се. Научимо нешто из прошлих грешака.