Околина ме осуђује јер не желим да имам децу

"Биолошки сат ти откуцава, када ћеш почети да размишљаш о деци?", да сам добила динар сваки пут када сам чула ово питање, до сада бих била милијардер. Зар је могуће да је то толико страшно?

Имам 32 године и не желим децу. Не сматрам да имам неки сат који откуцава и да ме време сустиже. Моје време се не врти око деце, немам мајчински инстинкт и не вичем "ијаооо" сваки пут када видим неку бебу.

Већина мојих пријатељица су у браку и имају барем једно дете. И ја сам срећна због њих, ако је то оно што њих чини срећним. Не сматрам да сам себична, само једноставно немам жељу да слушам дечји плач, да се бринем о њиховом образовању, да ли су у добром друштву, зашто нису дошли кући на време, и остало. Из овог разлога сам углавном и бирала да будем у вези са мушкарцима који су већ остварени на том плану или са онима који, као и ја, не желе да имају потомство.

Мислим да би ми најтеже пало када би се мој партнер у неком тренутку предомислио. Када би ми рекао да ипак жели децу. Ја сам сигурна у то како хоћу да ми живот изгледа, и за дете ту једноставно нема места.

Углавном људи мисле да сам каријериста, па да из тог разлога не размишљам о бебама, али то није случај. Људи заправо морају да нађу неки "већи" разлог, не прихватају да ја то просто не желим. Примећујем погледе осуђивања када се покрене та тема и трудим се да ме не погађају. Ипак, сваки пут је све теже. Да не будем схваћена погрешно, не погађа ме јер у подсвести ипак желим да љуљам колевку, већ зато што једна лична ствар и лични избор утиче на то како ме други доживљавају.

Изгледа није довљно што сам добра као особа, јер околина престаје да посматра моје врлине а почиње да ме гледа као "ону која неће да има децу".

Ипак, ја свој став нећу променити, па како буде...