СИЛНИ ЈУНАК БЕЗ МАНЕ И СТРАХА: На данашњи дан Стефан Душан је постао најмлађи краљ Србије

Душан је рођен као првенац престолонаследника Стефана, сина владајућег краља Милутина (1282-1321). Већ 1314. Стефан је прогнан у Цариград због побуне против оца, те је и Душан боравио у "царици свих градова", све до 1321. године. Седмогодишњи боравак у Константинопољу био је време у коме је стекао дивљење према тадашњем мегаполису, дивљење које ће прерасти у опсесију у времену када буде владао.

Рат против оца и долазак на власт

Као што је Стефан Урош Трећи заратио са својим оцем, Милутином, тако је и Душан дошао у сукоб са својим родитељем. Краљ Стефан је чак напао свог сина који је столовао у Скадру, као намесник Зете. Дошло је до измирења које ипак, показало се, није разрешило њихова трвења. Да не би следећег пута (буде ли га) горе страдао, Душан је уредио брз и тајни напад на Неродимље (код данашњег Урошевца на Косову) где се налазио његов отац. Краљ је покушао да побегне, али је ухваћен у Петричу, потом затворен у Звечан у коме је и умро. 

Прве знаке Душановог умећа, због ког је завредио придевак Силни, извори датују у 1329. годину када је на реци Лиму "потукао безбожне бабуне", тј. војску из Босне. Ипак, најсјајнији индивидуални ратни напор овог човека десио се 28. јула 1330. године у Битки код Велбужда. Душан и његови пратиоци су се устремили на бугарског цара Михајла Шишмана, убили га и сломили непријатеља, чиме је Србија уместо пропасти постала најмоћнија земља на Балкану. Победник, краљ Стефан није хтео да анектира Бугарску, те је властела истурила Душана, жељна нових територија.

Прве године столовања и експанзија на југ

Поставши краљ 1331, Душан је готово цео свој преостали живот посветио освајањима јужних области и сну да заузме Цариград како би изградио ново-старо, српско-ромејско царство. Први већи поход усмерио је у Македонију и успео да заузме долину Струме, али и Прилеп и Охрид. Помоћ му је давао Сиргијан, војсковођа Ромеја и човек са познанствима која су могла да олакшају освајања. Међутим, Сиргијана су Грци убили и спречили пад Солуна. Да би се одбранио од Мађара, Душан је склопио мир са Андроником Трећим који је поштовао до смрти ромејског цара, 1341. године.

Друга фаза сукоба са ВИзантијом обележена је сарадњом са Јованом Кантакузином, претендентом на престо, противником малолетног цара Јована Петог. Двогодишње "пријатељство" (1342-43) прсло је оног часа када је Грк схватио да је Душан превелика опасност по Ромејску државу, али и јер Немањић није хтео да му преда већину (заједничких) освајања у Македонији. Њихов раздор није спречио Душана да настави походе, током којих је 1345. остварио највећи успех у рату са Византијом, заузео је велики град Сер.

Осетивши да је у напону снаге, али и схвативши да неће лако постати василевс освајањем Цариграда, Душан је одлучио да уздигне своју титулу, али и престиж Србије проглашењем за цара. То је и урадио у Серу, на Божић, 25. децембра 1345. године. Крунисање је обављено у Скопљу, на Васкрс, 16. априла 1346. године, јер је у међувремену требало да прогласи српског архиепископа Јоаникија за патријарха. 

Иако је имао подршку бугарског патријарха Сиемона, охридског архиепископа и светогорског монаштва (Света гора дошла је под српску заштиту 1345.), дозволу није дао васељенски патријарх који је зато 1350. бацио анатему (проклетство) на цара Душана и Србију. Клетва српског владара није спречила да настави са освајањима - искористио је кугу која је преполовила војну моћ империје у Епиру и Тесалији и заузео те две области до 1348. Због црне смрти, цар се са породицом склонио на Свету гору, која је била забрањена зона за цивиле и војску, па је тако и царица Јелена ступила на тло монашке државе. 

Последње петолеће - цариградски сан у крхотинама

Да Цариград заузме није могао јер није поседовао бродовље, а Венеција није хтела да их уступи јер је могла да несметано исисава новац из немоћне Византије. Са Србијом у напону снаге то би теже ишло. Приде, транзиције су вазда несигурне, па је чак и краткорочан прекид трговине за Венецију био неприхватљив.

Тескобу одржања у грчким областима Душан је увидео 1350., током похода на Босну која је још од времена Стефана Дечанског отимала део по део Хума (данас Херцеговина), али и да би помогао сестри Јелени. Војску је повукао по стизању вести да грчки поданици планирају предају својих градова Кантакузину, са којим је Душан био на ратној нози.

Српски цар започиње сарадњу са легитимним василевсом Јованом Петим, због чека се Кантакузин још више удружује са Турцима Селџуцима, са којима је почео сарадњу још у време савеза са Душаном. Тако долази до битке код Дидимотике 1352. у којој Селџуци побеђују коалицију Срба, Бугара и војске Јована Петог (Бугари су се повукли у град, па је 4-7.000 Срба остало само и страдало).

Схвативши опасност од Турака од којих је његова изгубила двапут (први пут у мањој битки 1344., код Стефанијане), Душан је тражио помоћ од папе. Осим људства за крсташки поход на Османовиће, Душану је сарадња са римским бискупом требала не би ли се коначно ратосиљао Угара који су непрекидно узнемиравали Србију са севера, траживши да га не узнемиравају војске католичких суседа (мислећи пре свега на Лајоша Угарског). 

Уто је стигао 20. децембар 1355. године и владар никад веће српске државе је изненада преминуо. Иако једна од теорија сумња на тровање, оно није доказано. Мошти цара Стефана Душана данас се налазе у Цркви светог Марка у Београду, а откривене су 1927. године под остацима цареве задужбине, призренског Манастира светих арханђела.