ЗНАТЕ ЛИ ШТА ЗНАЧИ ВАДИМ ТИ ДУШУ НА ПАМУК: Све тајне најстарије београдске психијатрије!
Сваки дан пролазите поред ње, у самом центру града, у Вишеградској улици у Београду, а не знате да је ова грађевина један од најзначајнијих споменика из доба Кнеза Милоша Обреновића. Народ је прозвао Докторовом кулом, зато што је била изузетно луксузна за то доба, а у ствари је прва психијатријска болница на Балкану.
Докторова кула је подигнута давне 1824. године уз финансијску помоћ Милоша Обреновића, а подигао је др Вито Ромита, лекар великог везира и кнеза Милоша, да би 11 година касније прешла у власништво његовог зета, познатог др Силвестера Бартоломеа Куниберта.
Изграђена је у турском стилу од неклесаног камена и цигле, али са европским распоредом просторија. Због њене локације на брду Губеревцу, и издвојености од осталих кућа, и због невероватно луксузног изгледа за то време, народ ју је прозвао Докторовом кулом.
Дом с ума сишавше
Када је продата кнезу Милошу, он је оставио у наследство кнезу Михаилу Обреновићу, који 1861. године оснива болницу за душевне болнице, прву на Балкану. Њен назив је био: "Дом за с ума сишавше". У првој години је имала само пет пацијената. У то време је психијатријска установа била велико чудо међу народом, али о њој се причало на јавној расправи још 1837. године када је један суграђанин извршио самоубиство након што је показивао симптоме душевног растројства. Пре ове болнице, људе су једноставно хоспитализовани по манастирима или кућама на периферији града, који су се користили као азили, а не медицинске установе.
Први пацијент проститутка
Први пацијент Дома за с ума сишавше била је Ката Радманова, која се после смрти мужа одала проституцији, због чега је била јавно осуђена на бичевање. Она је касније успела да побегне из болнице.
Најпознатија два становника су били др Лаза Лазаревић, као лекар, и Петар Кочић, као пацијент, обојица храбри и образовани људи, али са личним трагедијама. Кочићу је највећа жеља била да живи на слободи, да бар на кратко време не мора да гледа аустроугарску војску, али је нажалост преминуо 1916. у болници док је Београд био окупиран.
На психијатрију само преко суда
Пацијенти су у болницу доспевали искључиво по налогу суда. У архиву Београда сачуван је документ који описује господина који се ондашњем председнику београдске општине жали да му супруга није како треба, након чега се формира комисија која је прегледала потенцијалну пацијенткињу.
ИСТИНА О ПСИХИЈАТРИЈСКИМ БОЛНИЦАМА: Пацијенти носе друге мртве пацијенте!
Павиљон за посматрање
У оквиру куле је био и павиљон за посматрање, да се случајно не догоди да је неко дошао у душевну болницу, а да је здрав. Због наследства, на пример. Сличан објекат постоји и данас.
Иначе, павиљони су били подељени на мушки и женски.
Бруталне методе "лечења"
Још Вук Стефановић Караџић у својим записима сведочи да су парализованим болесницима око врата стављали ланац и везивали их за за под, а онда тукли док не кажу име ђавола, записивали на папир то и бацали у ватру. Хранили су их само сирћетом и водом.
БЕОГРАДСКЕ ФОРЕ: Шта људи из провинција никад неће разумети?
Од оснивања болнице употребљавани су третмани капима опијума, а неретко ракија и вино. Тек након тога су примењиване инсулинске коме - пацијента ставите у хипогликемију (пад шећера у крви) и он се смири.
Вадим ти душу на памук
"Једном ме је покојни професор Димитрије Миловановић питао да ли знам одакле потиче изрека вадим ти душу на памук. Објаснио ми је да су се пацијенти везивали тако што им се иглом пробуши глутеус. Сипа се уље, направи се стерилни апсцес и онда се конопац прогура кроз глутеус и тако веже за кревет. Не знам да ли је то мит, али можете да замислите колико је то болело", сведочи др Слободан Јовичић, психијатар и начелник Одељења интензивне неге за Dnevno.rs.
ТРАГЕДИЈА: Изашао са психијатрије, убио жену, па себе
Докторова кула је у Републичком заводу за заштиту споменика категорисана као споменик културе, односно као "непокретно културно добро од великог значаја". Зграда која је преживела многа разорна бомбардовања Београда и ратове до данас није ревитализована. Започети су радови на реконструкцији 1998. године, али су прекинути због бомбаровања и никада нису настављени због недостатка финансијских средстава.
Процењује се да би било потребно три до четири пута више новца да се један од најстаријих београдских објеката доведе у ред, него да се сагради нова зграда.