Третирао је као слушкињу - Ово су најмрачнији детаљи из живота Милеве и Алберта Ајнштајна: Није могла да говори без његове дозволе

Милева Марић рођена је 1875. године у добростојећој српској породици у месту Тител у Бачкој, тада командном месту Војне границе Хабзбуршке монархије. Увидевши да се спрема укидање Војне границе, њен отац Милош Марић напустио је војничку и одабрао чиновничку каријеру која га је 1892. године довела у Загреб. 

Милева је свој изванредни талент за математику и физику почела да исказује као тринаестогодишња девојчица, а њен отац желео је да јој омогући школовање.

Како је упознала Алберта

Милева Марић у лето 1896. године уписала је Медицински факултет у Цириху, али се у јесен пребацила на студије математике и физике на Швајцарском федералном технолошком институту (ETH). Била је тек пета жена коју је примио ETH. Један од колега тада 21-годишње Милеве био је Алберт Ајнштајн, 17-годишњак из немачког града Улма. Двоје младих се зближило већ првих месеци студија, а љубав се развила у пролеће 1897. године. Заљубљени Алберт желео је да се 1900. ожени Милевом, али је одустао због противљења мајке Паулине.

Љубав између Милеве и Алберта се наставила. Као плод те страствене љубавне везе у јануару 1902. године на свет је негде у околини Новог Сада дошла девојчица Лизерл коју је Милева одмах дала на усвајање. Девојчици се након две године изгубио сваки траг. Да су Милева и Алберт имали ванбрачну ћерку, сазнало се тек када су 1992. објављена њихова љубавна писма. Према неким теоријама, Лизерл се разболела од шарлаха и умрла, али никад није нађена њена умрлица. Постоји и прича да су девојчицу усвојили Милевини пријатељи Хелена и Миливоје Савић из Београда.

Познати су многи мрачни детаљи из брака Алберта Ајнштајна и Милеве Марић...

Турбулентни брак Милеве и Алберта

Ајнштајн је с Милевом и синовима боравио у Новом Саду 1905, 1907. и 1913. године. У Музеју града Новог Сада чувају се предмети који су припадали или су везани за Ајнштајнове, попут Милевиног фотоапарата из 1914. и Албертове луле из 1905. године коју је поклонио тадашњем свекру Милошу Марићу. За Ајнштајнов рад се прочуло у Европи па је 1911. године постао професор на Универзитету у Прагу, а 1914. године у Берлину. Но, кризе у његову турбулентном браку с Милевом тада су само ескалирале.

- Милева га је 1915. године оставила у Берлину па се вратила у Цирих са синовима. Ајнштајн је тада патио од јаких болова у стомаку које је додатно погоршала несташица хране у Првом светском рату - утврдио је Ајзексон. Брак Ајнштајнових био је озбиљно нарушен Албертовим љубавним аферама. Ипак, Албертова веза са сестричном Елсом Ловентал, која је отпочела још 1912. године док је Елса била удата, пресудила је браку с Милевом. Ајнштајнови су се растали 1919. године, а Милева и синови тешко су поднели раставу.

- Ајнштајн је Милеви понудио нагодбу. Ако пристане на раставу, он ће њој дати новац од Нобелове награде за коју је очекивао да ће је једног дана добити - записао је Ајсексон. Када је 1921. године Ајнштајн добио Нобелову награду из физике за свој рад у којем је објаснио фотоелектрични ефекат, испунио је своје обећање.

Милева је новцем од Нобелове награде у Цириху купила кућу с три стана и наставила бригу о њиховим синовима. Ханс Алберт је постао инжењер, оженио се и имао два сина док је Едуард током студија медицине оболео од шизофреније.

Када је 1933. почео прогон Јевреја у Немачкој, Ајнштајн је емигрирао у САД.

- Ово мало дохотка што ми овде имамо, то је мојој деци њихов отац дао. Моментално су се наше околности погоршале пошто је Алберт свој иметак у Немачкој изгубио откад је Хитлер дошао на власт... - писала је 1935. године из Цириха Милева својим кумовима Сидонији и Ђоки Гајину у Нови Сад. Старији син Ханс Алберт завршио је студије грађевине на ETH, где су се његови родитељи упознали и заљубили, а затим 1938. године отишао у Америку где је постао професор на Универзитету Калифорнија у Берклију. Милева је остала у Цириху с болесним Едуардом, издржавајући се часовима математике и клавира.

Често се дописивала с кумовима Гајин који су јој повремено слали новац прикупљен од станарине с њеног и братовог имања јер се њен брат Милош никад није вратио након Првог светског рата. Последњи пут боравила је у Новом Саду 1938. године, безуспешно покушавајући да среди породичну оставштину. Умрла је 1948. године, а Едуард је након тога остатак живота провео у психијатријској клиници ван Цириха.