"ГЛЕДАЛА САМ РЕКЕ ДЕЧЈЕ КРВИ" Милка Ћургус Гостовић сведочи о мучењима НДХ над Србима у логорима смрти
Са седам година гледала сам како реке дечје крви теку поред барака где смо спавали
Лета 1942. године када је Црна легија спровела наш збег са Козаре у логор на Сави, мртви се нису могли избројати.
"ТО ЈЕ ЖИВА РАНА ЗА ЦЕО ЖИВОТ" Божо Видачковић из Градишке преживео је фабрику дечје смрти у Сиску!
УБИЛА ЈЕ ПОЛА МИЛИОНА ЖЕНА И ДЕЦЕ: Шта је Нада Шакић била за Јасеновац, то је ОВА ЗЛОТВОРКА била за Аушвиц (ВИДЕО)
ОМИЉЕНО ОРУЖЈЕ УСТАША - "СРБОСЈЕК": У хрватском ЛОГОРУ СМРТИ се такмичили ко ће за ноћ поклати више људи
Гледала сам како мушкарце убијају маљевима на обали. Децу су убијали у логору крај барака. Још чујем мајке како кукају за њима. А тог сељака који је крвнику говорио "само ти ради свој посао", најбоље сам запамтила. Сваки дан његова слика ми је пред очима.
Потресну исповест о страхотама логора у Јасеновцу, које је преживела као дете, испричала је Милка Ћургус Гостовић, родом из Побрђана крај Козарске Дубице.
Како каже, било је лето 1942. када су усташе и Немци "чистили" Козару.
- Са седам година осуђена сам да се сећам Јасеновца сваког дана када се пробудим. Побегли смо из Подбрђана на Козару пред усташама и мајка нас је крила у шибљу и папрати, баш као у оном филму "Козара". Сећам се и како је прошао неки војник, а тек рођени Маринко у том моменту је заплакао. Опсовао нам је матер и кроз зубе рекао: "Зачепи то дијете." - прича бака Милка.
СВЕДОК УБИСТВА СТАРЦА ВУКАШИНА
Дана када је убијен старац Вукашин Мандрапа, који је због мученичког страдања, уписан 1988. године у Именослов Српске православне цркве, Милка се сећа најбоље:
- Била сам довољно близу да чујем како му усташа нуди живот у замену ако изговори: "Живео Анте Павелић." Није хтео. Одговорио му је: "Само ти, дијете, ради свој посао." Гледала сам како му секу прво једно, па друго уво, затим нос... Чула сам и како он на сва питања одговара крвнику: "Само ти, дијете, ради свој посао." После је наишла Црна легија, присећа се даље Милка. Они су испред себе терали велики народ, све до вагона на споредном колосеку у Церовљанима. Неколико дана ту су били затворени, без воде и хране, пили су и своју мокраћу... Улазак у логор, каже, био је страшан - каже она.
Не заборавља слику како мушкарци клече, а усташе их ударају маљем у главу и гурају у реку...
- Било је јутара када смо поред бараке видели потоке крви како се поред сливају. Тих ноћи чули би се цика, урлање, плач и писка мајки. Одвајали су децу од мајки и убијали их. Нека жена, усташкиња, црнка, била је највећи крволок. Давали су нам оброке ретко. Сећам се пасуља са песком. Пасуља у порцији пар зрна, а песка много, да затрпа стомак, да не кукамо гладни. Хлеб као да је имао неке жице, тако се развлачио - говори она.
Како је њена мати Зорка успела да убеди усташе да их после три месеца логоровања пусте, Милка не зна сигурно. Прича да су сви били слаби и болесни од тифуса и претпоставља да су их зато ослободили. Ћургуси су се вратили у Побрђане још током рата, али све је било спаљено.