ЛЕГЕНДА ДЕВЕДЕСЕТИХ СКОНЧАЛА НА НЕОБИЧАН НАЧИН! Више пута рањаван, робијао због убиства - али, ово нико није очекивао (ВИДЕО)
Борис Петков је једини актер антологијског докуметарца "Видимо се у читуљи" који више није међу живима, а да није убијен.
Петков спада међу "легенде врелог асфалта". Дружио са Ђорђем Божовићем Гишком, Гораном Вуковићем, Бојаном Петровићем... За разлику од свих њих, преминуо је у кревету.
ДИВЉИ ЗАПАД НА ЗВЕЗДАРИ: Улетео аутом у локал, полицајци му пронашли дрогу, а онда је уследила туча
ДЕТАЉИ НЕСРЕЋЕ У МЕЗГРАЈИ КОД НИША: Мушкарац (59) погинуо на прелазу када су у супротном смеру у исто време ишла ДВА ВОЗА
"ОН ЈЕ ВРЛО ПОРЕМЕЋЕНА ЛИЧНОСТ" Инспектор о новим доказима бруталне егзекуције Ђокића - Горан Џонић је дефинитивно УБИЦА?!
Борис Петков је преминуо 2002. године на ВМА од последица срчаног удара, мада се причало да је узрок било тровање наркотицима.
Бугарин, како су га звали и пријатељи и непријатељи, био је актер и сведок скоро свих важних дешавања у подземљу почев још од 80-их година, то јест од убиства Љубе Земунца у Франкфурту, када је виђан у друштву убице Горана Вуковића, преко ликвидације Ранка Рубежића званог "балкански Дач Шулц", до пријатељства са зачетником нове генерације српских криминалаца Александром Кнежевићем Кнелетом, који је увек говорио да је "Гишкин и Бугаринов пулен".
За Петкова се у широј јавности први пут чуло после Рубежићевог убиства 15. фебруара 1985. године код Капије Београда. Тада је са Драганом Поповићем Дадиљом (касније убијен испред београдског хотела Палас) и Драганом Вујисићем Вујом пуцао на "Дач Шулца". Вуја и Дадиља су ухапшени, а Петков је успео да побегне у Чехословачку која тих година није била члан Интерпола.
Ипак, касније је потписан међудржавни споразум па је изручен Југославији, где је првостепено осуђен на пет, па на седам година затвора. Из затвора у Забели побегао је после две године.
У Београд се вратио 1990. на сахрану свог верног друга Ђорђа Божовића Гишке, који је погинуо на фронту код Госпића као командант Српске гарде. Истог дана, 19. септембра, Петков је рањен у пуцњави код хотела "Славија". Пребачен је из Ургентног центра у болницу Централног затвора, јер је за њим постојала потерница.
У затвору је био до децембра 1992. Поново је рањен на Звездари 7. октобра 1993, али се никада није сазнало ко је тад пуцао. Петков је одбио да полицији опише шта се десило и ко су "пуцачи", што се тумачило његовом жељом да се освети.
Петков је припадао вождовачком клану, а "стасао је са генерацијом преступника који су "занат" пекли осамдесетих година по западној Европи, када је југословонеско подземље било страх и трепет: Гишка, Јуса, Аркан, Бели, Мајмун, Ашанин...
Последњих десет година живота је провео у Калуђерици. Повукао се из "крупних ствари", а међу упућенима се шушкало да се одао разним пороцима. Петков је волео да прича са новинарима, али никада није дозволио да то пређе у естраду. Умео је да каже како клинци ништа лепо не могу да очекују од криминала.
- Све је то паћење, фолиража - говорио је.
Била је недеља, 15. децембар 2002. када му је позлило. Пребачен је на ВМА, где је убрзо издахнуо.