Исповест жене која је преживела логор ОВК: Кад су мог Немању повели на стратиште, само им је рекао "НЕМОЈТЕ МАМУ ДА МИ ДИРАТЕ"

Кад сам сина Немању (16) видела крвавог од рана задобијених од детонације гранате, мислила сам да ћу умрети. Одвели су га из села 17. јула 1998. године са свима осталима. Нас жене и монахе из Зочишта је избавио међународни Црвени крст, а све мушке главе су убили. Њихова тела су пронађена у масовној гробници Волујак код Клине, а иако сам преузела синовљеве и супругове кости, нисам сигурна да ли су њихове...

Драгица Божанић (59) из ораховачког села Оптеруша и сама је била заточеник ОВК. Убице из Ораховачке групе терористичке ОВК одузеле су јој шеснаестогодишњег сина, супруга и блиске рођаке. Помисли повремено, каже, да би било најбоље да је и она нестала са њима, али ипак се предомисли јер жели да сведочи о нечовештву оних који су је оставили без најмилијих, а познавала их је и лично.

- Знали смо да је још месецима раније у нашем крају почела да се окупља ОВК, али се нисмо надали да ће нас задесити несрећа. Поготово што је њихов представник села, кога су звали хаџија, долазио код мог супруга Младена на договор. Пошто му је супруг обећао да их сасвим сигурно неће дирати наша војска и полиција, он се наводно обавезао да нас штити од ОВК. Али управо нам је он са групом од више десетина људи у маскирним униформама опколио кућу. Негде иза поноћи, осули су паљбу на кућу, а ујутру бацили гранату која је мог Немању избацила кроз прозор – говори Драгица.

То је било пресудно да се двадесетак мештана затворених у кући, међу њима осам жена и један старац, предају. Прво су их превезли трактором до једног места изнад села, а потом комбијем до села Пећинце код Суве Реке. Одвојене од мушкараца, жена је касније, са монасима из манастира Зочиште ослободио међународни Црвени крст. Његови представници нису желели да им кажу шта је са мушкарцима.

Тела осморице убијених Срба из села, међу којима су Драгичин син Немања, супруг Младен, братанац Новица и девер Божидар Божанић, као и тела четрнаесторо Костића из Ретимља, пронађена су касније у гробници Волујак. Унмик је посмртне 2006. остатке пренео до Мердара и предао породицама.

- Рекла сам да ћу узети њихове кости, макар ако је то и један мали прст мога сина. Али, то ми је толико тешко пало, више него сва ова неизвесност која нас је држала до тада. Никада нећу заборавити кад су нас држали заточене у селу Пећане и кад су одводили Немању, који им је рекао "немојте маму да ми дирате" – каже Драгица Божанић.

Драгица данас живи у околини Младеновца, има ћерку Жаклину (40), сина Југослава (39) и петоро унучади.