ПРИЧА БЕОГРАДСКОГ ТАКСИСТЕ: Позајмио сам комшији 1.000 евра, а онда ми усред ноћи НЕКО ПОКУЦАО НА ВРАТА!

Урбане легенде омиљена су тема по престоничким кафићима и кулоарима. Има их много, а неке су мање познате. Недавно је муњевитом брзином друштвеним мрежама почео да се шири  један статус који је многе натерао на размишљање. Било да је још једна легенда или истина, веома је лепо написано и поучно. Приче из београдских таксија увек су занимљиве.

Ђорђе је окачио статус и насмејао целу Србију: Замолио је све девојке које имају дечка да ураде ЈЕДНУ СТВАР

Ако живите у згради, ускоро могу да вам позвоне на врете и напишу казну од 150 хиљада динара

Према овој причи, неко је ушао у такси после дугог, напорног радног дана, а таксиста био веома расположен за разговор... Па је испричао једну занимљиву и поучну причу.

- Шта се десило мени и жени. Звони нам неко на врата у сред ноћи. Зло доба. Погледам кроз шпијунку, видим комшија, тридесетак година, плаче. На "добар дан" смо, али знам да му је умро отац, видео сам умрлицу на улазу у зграду. Отварам му, устаје и моја жена.

- Комшија, шта се дешава, си добро, питам. Жена изјављује саучешће.

- Извините, молим вас, што вас будим овако касно. Треба оца да сахраним, сад лежим будан и схватам да нећу имати пара.

- Какво време. Жао ми је. Колико фали, комшија?

- Треба ми, ако имаш да ми позајмиш хиљаду евра.

Згледамо се жена и ја. Језива тишина. Имам. Имам проклетих хиљаду евра, али имам и мало дете. Једва знам човека. Али знам како је кад немаш. Хришћанин сам. А имам. Имам тих хиљаду, је*ем ли их.

- Слушај, комшија. Ни сам не верујем шта ћу сад да ти кажем. Врата смо до врата. Даћу ти паре. Даћу ти, али реци ми у дан кад ћеш да ми вратиш. Отац сам, мала је. Немој да ме тераш да се млатимо због новца.

- Враћам ти за недељу дана.

- Не се*и. Лепо ти кажем, не се*и. Даћу ти, носи, али реци за месец дана, за недељу знам да не можеш да вратиш. Немој то да радиш.

- Дајем ти своју реч.

Прошло недељу дана. Звони комшија. Отварам. Видим, носи кафе, слаткише, пичке материне. Већ чекам да крене да се извињава и пролонгира.

- Комшија, овако. Кафа је за тебе и госпођу, чоколада за малу. А ево хиљаду евра, као што сам обећао. Хвала ти док сам жив. Нико није хтео да ми позајми. Мој матори је био стипса, остарио, памет му попустила, претурао је по контејнерима и чувао паре. Уштедео је бога оца. Знао сам да јесте, само нисам знао где је сакрио. Реци ако треба камата.

- Не треба ништа. Жив био - завршава причу.