СТАТУС КОЈИ ЈЕ ОБЕЛЕЖИО 2016. ГОДИНУ! Својим гестом Милош је постао ТИХИ ХЕРОЈ Србије
Милош Симеуновић постао је вест у свом граду након одлуке коју је донео, а затим поделио путем статуса на Фејсбуку и својим гестом оставио траг у години која полако измиче.
За овог младог медицинског техничара из Ужица чули су скоро сви. Наиме, Милош је решио да помаже у неговању старих и непокретних суграђана и особа са инвалидитетом без икакве надокнаде.
Његова решеност да бесплатно обавља свој посао, након четири године рада у Ужичкој болници, изазвала је лавину коментара на друштвеним мрежама, али пре свега подршку породице и суграђана. На питање зашто како је дошао на ову идеју, Милош одговара да га је мотивисао разговор са једном блиском особом.
Јутром је код старице коју су издале ноге... У подне пресвлачи и храни занемоћалог деку... Пред вече негује дементну жену у деветој деценији живота... Па онда назад код несретнице уз коју му је почео "радни дан".
Пешице, с краја на крај града јури Милош Симеуновић (30), незапослени медицински техничар из Ужица да притрчи у помоћ старим и болесним. О четворо невољника у позним годинама тренутно брине, и другима се нуди да им се нађе при руци, услуге не наплаћује.
- Да не бих седео докон пошто посла за мене нема, решио сам да помажем суграђанима које су стигле године и болест. Најпре што волим то да радим... - прича Милош за портал SrbijaDanas.com.
На питање шта му је пало најтеже и која ситуација је на њега највише оставила утисак Милош каже да је то био тренутак када је у хладно чело пољубио баку коју је пре тога неговао.
Ништа не тражим и не желим за себе
- Живот ме је научио да све што сам планирао, да се понекад изјалови, али оно што је сигурно хуманизам из мог срца никада неће. Где год био, или радио, увек ћу помагати људима на било који начин, колико год је у мојој моћи. Сви ми имамо ту црту хуманости, али је испољавамо на другачије начине, па поздрављам добре и обичне људе који ово читају.
Добио сам икону тајне вечере од сестричине баке коју сам гледао, с'обзиром да је скинула са свог зида и дала мени, има огромну вредност за мене. Захвалне су породице чијим сам члановима помагао, а оно сто сам добио или сто су они добили је пријатељство за цео зивот. Бар се надам да је тако...Још једном да кажем ,ниста не тражим ни не желим за себе. Жив сам и здрав, а вашим читаоцима желим срећне празнике, уз доста среће и лепе тренутке у 2017 години, даће бог!
- Дефитивно, најтеже ми је било када ми скоро деда преминуо на рукама... Већу немоћ нисам осетио у животу... Остаће ми заувек ожиљак на срцу, и сећање на ту ноћ. У кратком периоду преминули су ми и један и други деда. У том тренуцима, схватите да одлазе људи који би се увек искрено радовали Вашим успесима, да нисте више на броју... Тешко ми је било и када сам пољубио у хладно чело баку, коју сам пре тога неговао - прича Милош.
И тако пролазе месеци. Још се ништа није променило, осим броја беспомоћних лица којима овај хумани младић несебично пружа своју помоћ. Каже да је у исто време и срећан и тужан, јер се од објаве његовог статуса није јавило много људи који би му помогли у овом дивном пројекту, и кад се све сабере, опет остаје сам.
- Вољан сам да помажем, ако треба по цео дан и ноћ - прича нам Симеуновић и додаје да једног дана планира да оде у иностранство, а за собом остави неки траг:
- Ако успем да одем из земље, желим да за собом оставим једну лепу причу која се неће завршити мојим одласком. Наравно уколико успем у својим намерама.
Заиста је оваквих прича и оваквих људи у данашње време, на жалост, јако мало, али док постоји макар и један ТИХИ ХЕРОЈ, као што је Милош, знаћемо да нисмо пропали као друштво, и да ћемо ову стару годину која је полако на измаку памтити по оваквим људима и делима.