НА ДАНАШЊИ ДАН: Радивој Кораћ, циркус, Џони Вајсмилер и још много тога (2. ЈУН)

Догодило се на данашњи дан - 2. јун:

1790. У Новом Саду отворена прва књижара

На данашњи дан пре невероватне 233 године, отворена је прва књижара у Новом Саду и прва на територији данашње Србије уопште. 

Књижара се налазила у згради "Белог лава", на углу данашње Змај Јовине и Дунавске улице, а њен оснивач и власник био је Емануел Јанковић, син Саве Јанковића, који је у својој кући имао импозантну бибилотеку препуну што црквених, што страних књига, па је кроз њу код Емануела и била усађена љубав према књизи.

Јанковић је у Нови Сад књиге доносио из Прага, које су биле штампане на немачком и француском језику, а међу њима била су дела свих највећих светских писаца. Ова књижара представљала је својеврсну спону Новога Сада са европским књижевним стандардима и центрима културе деветнаестог века, представљајући тако једно од највећих културних добара града тог времена.

У својој новосадској штампарији, Јанковић ће такође штампати и каталоге књига, прве каталоге те врсте код Срба.

Емануел је преминуо 23. септембра 1791. године у Суботици, у 33. години живота. Књижару и штампарију наследио је и наставио да води његов блиски рођак Јован Јанковић

1835. Почела прва америчка турнеја циркуса Ф.Т. Барнума

Пре појаве Финеаса Тејлора Барнума, забавни програми су се често састојали од локалних извођача, путујућих трупа и мањих представа, увек на локалном и аматерском нивоу и нису имали ни назнаку националне или интернационалне репутације. Ф.Т. Барнум је био шоумен необичног талента и визионар који је револуционаризовао свет забаве.

Рођен 1810. године, Барнум је постао познат по својим преварантским триковима и способности да привуче пажњу јавности. Био је маштовит и неустрашив, користећи своју способност маркетиншког и промоцијског надмудривања да би изградио своју каријеру.

Барнум је основао свој први циркус на данашњи дан, 2. јуна 1835. године, започевши турнеју по Сједињеним Америчким Државама. Његов циркус је пружао широк спектар атракција, укључујући живе животиње, акробате, жонглере, чаробњаке и људе са необичним способностима. Његове представе су биле спектакуларне и незаборавне, привлачећи публику из свих слојева друштва.

Такође, Барнум је био познат по организацији "фреак show-a" или "шоуа наказа" као део својих забавних програма. У тим шоуовима су се приказивали појединци са физичким аномалијама, медицинским стањима или ретким, несвакидашњим способностима. Барнум је користио ове атракције да би привукао пажњу публике и створио сензацију.

Само организовање циркуса и велике америчке турнеје био је догађај од изузетног значаја. Ово је означило почетак једне нове ере у свету забаве. Барнум је поставио темеље за модерни циркус као спектакуларну индустрију и утицао на развој забавног и шоубизниса уопште. Његов утицај и наслеђе се осећају и данас, а његове иновације су отвориле врата за многе касније иконе забаве. Финеас Тејлор Барнум ће остати упамћен као један од највећих шоумена у историји, чији је допринос оставио трајан печат у свету забаве.

1904. Рођен Џони Вајсмилер

Џони Вајсмилер је био амерички филмски глумац и пливач, познат по својој улози Тарзана. Рођен је као Петер Јохан Вајсмилер 2. јуна 1904. године у Фрајдорфу близу Темишвара, у тадашњој Аустроугарској.

Вајсмилер је био изузетно талентован спортиста и стекао је популарност као пливач још током средњошколских дана. Његова страст према пливању и изузетна посвећеност отвориће му врата ка импозантној спортској, али и глумачкој каријери. Вајсмилер је постао троструки олимпијски шампион у пливању на играма у Паризу 1924. године, освојивши злата на тркама од 100, 400 и штафета 4x200 метара слободним стилом. После овога, уследиле су игре у Амстердаму 1928. године, где је освојио још два злата - на 100 и штафета 4x200 метара слободним стилом.

Након тога, окренуо се филмској каријери, а његова прва важнија улога, а испоставиће се улога која му је обележила филмску каријеру, била је улога Тарзана у филму "Тарзан, господар џунгле" из 1932. године. Његова физичка снага, витка фигура и егзотичан изглед чинили су га савршеним избором за ову улогу. Филм је постигао огроман успех и покренуо Вајсмилерову глумачку каријеру.

Џони Вајсмилер је постао један од најпознатијих глумаца свог времена захваљујући улози Тарзана, где је главног јунака тумачио у укупно 12 филмова током 30-их и 40-их година двадесетог века. Након саге о Тарзану, његова следећа велика улога била је улога у филмском и телевизијском серијалу Џангл Џим, где ће насловног јунака тумачити у 16 филмова и 26 епизода тв серије.

Сама улога Тарзана биће изузетно популарна и у комунистичкој Југославији, па ће јој у филму "Тито и ја" бити посвеђен омалени омаж, где ће главни јунак Зоран бити огроман фан Џонија Вајсмилера у улози Тарзана, а у једном тренутку ће чак изјавити да ту улогу воли више од самог друга Тита.

20. јануара 1984. године, у Акапулку, Мексико, престало је да куца срце великог Џонија Вајсмилера. Умро је од последица едема плућа. За живота се женио пет пута, а из тих бракова имао троје деце. На његовој сахрани, док су спуштали његов сандук у гроб, биће гласно са разгласа пуштен његов легендарни поклич Тарзана, а биће му и одата почаст паљбом из 21 пушке. Џони Вајсмилер ће заувек живети у срцима својих обожавалаца као неустрашиви и незаборавни Тарзан.

1935. Бејб Рут се пензионисао од професионалног бејзбола

Џоџ Херман „Бејб” Рут млађи, познат и као "The Султан оф Swat" или "Бамбино", био је један од најлегендарнијих и најутјецајнијих играча у историјии бејзбола. Рођен 6. фебруара 1895. године, Рут је оставио неизбрисив траг у свету бејзбола и постао једна од највећих икона америчког спорта.

Током своје 22-годишње каријере, играо је за Бостон Ред Соксе и Њујорк Јенкисе, а у тиму Јенкиса ће бити кључна фигура за освајање чак седам наслова првака МЛБ лиге. Био је познат је по невероватној моћи својих удараца и способности за постизање хоум ранова. Рут је оборио неколико рекорда, укључујући рекорд за највише хоум ранова у једној сезони.

На данашњи дан 1935. године Бејб Рут је одлучио да се повуче из професионалног играња бејзбола. Након играчке каријере, Рут је остао присутан у бејзболу као тренер и ментор. Његова страст према спорту никад није изблиједјела, а своје знање преносио је на младе играче. Рут је остао икона и инспирација за многе будуће генерације бејзбола.

29. јануара 1936. године, изабран је за улазак у Кућу славних бејзбола и тиме постао део прве класе играча која је ушла у ову кућу славних.

Бејб Рут преминуо је 16. августа 1948. године у сну, од последица злоћудног тумора. Имао је само 53 године. Његово здравље последњих дана било је све горе, а једВа је могао да говори, будући да се тумор налазио на прелазу између главе и врата.

Током његових последњих дана, хиљаде становника Њујорка и фанова бејзбола из целе Америке, укључујући много деце, бдело је испред болнице у којој је лежао. Након његове смрти, његово тело у отвореном ковчегу било је излођено у зидинама Јенки стадиона, где је остало два дана. Процењује се да је око 77.000 људи за та два дана прошло поред његовог ковчега.

1953. Крунисана Елизабета II

Крунисање сада покојне краљице Елизабете ИИ је био један од најважнијих тренутака у историји Британије и догодило се на данашњи дан пре равно 70 година у Вестминстерској опатији у Лондону.

Овог судбоносног дана, хиљаде људи се окупило дуж руте којом је краљица путовала до опатије. Био је то величанствен призор, сви су желели да буду део историјског тренутка када је млада Елизабета постала краљица.

Када је коначно стигла у Вестминстерску опатију, Елизабета II је била обучена у раскошну крунидбену хаљину и носила је славну круну Светог Едварда, симбол монархије и ауторитета. Свечаност је била вођена традиционалним протоколом, а крунисање је извршио надбискуп из Канторбере. Након што јој је стављена круна на главу, краљица је уздигла десницу и положила заклетву пред присутним владарима и високим званичницима.

После крунисања, краљица Елизабета II се вратила у Бакингемску палату, где је са супругом, принцем Филипом војводом од Единбурга, изишла на балкон да се обрати окупљеним грађанима, који су фанатично узвикивали њено име.

Од крунисања 1953. године, Елизабета II је постала најдуже служећи британски монарх у историји, а њена владавина биће окончана њеном смрћу 8. септембра 2022. године. Имала је 96 година, а на британском трону провела је невероватних 69 година.

1969. Погинуо Радивој Кораћ

Радивој Кораћ, познат и као Жућко, због своје риђе косе, био је један од најбољих југословенских и српских кошаркаша свих времена. Рођен је 5. новембра 1938. године у Сомбору, у тадашњој Краљевини Југославији, а иза себе је оставио невероватно завештање.

Кораћ је био познат по својим изванредним кошаркашким способностима и таленту. Ипак, он ће вероватно остати упамћен највише по својој прецизности и нељудском талетну за постизање кошева, а поред тога, његова атлетска грађа, брзина и скочност омогућавали су му да доминира на терену.

Током највећег дела своје каријере, Кораћ је био члан кошаркашког клуба OKK Београд, а касније је играо у Лијежу у Белгији и у Падови у Италији. Био је кључни играч југословенске кошаркашке репрезентације и са њом је освојио две сребрне медаље на Европским првенствима (1961, 1965), две на Светским првенствима (1963, 1967) и једну на Олимпијским играма 1968., као и бронзану медаљу на Европском првенству 1963, а освојио је поред тога и четири првенства Југославије.

Један од најзапаженијих тренутака у Кораћевом кошаркашком путу била је утакмица у којој је постигао невероватних 99 поена, што је и данас један од највећих индивидуалних постигнућа у историји професионалне кошарке. Легендарни Вилт Чемберлејн постигао је у дресу Филаделфија Севентисиксерса 100 поена, а Кораћ је постигао само поен мање.

Нажалост, његова каријера и живот су прекинути прерано, као последица стравичне саобраћајне незгоде која се десила баш на данашњи дан 1969. године близу Сарајева, када је Жућко имао само 30 година. Његова прерана смрт шокираће све у Југославији, а сутрадан, 3. јуна, Кораћев ковчег ће ка Београду испратити два километара дуга колона Сарајлија. У Београду ће бити сахрањен са највишим почастима и биће први спортиста који је сахрањен у Алеји заслуђних грађана на Новом гробљу.

Ипак, Кораћева заоставштина у свету кошарке остала је неизбрисива. Постхумно је уведен у Кошаркашку Кућу славних у Спрингфилду, а његово име носи и најпрестижнији кошаркашки турнир у Србији - "Меморијални турнир Радивоја Кораћа", чији пехар носи име "Жућкова левица".

1989. Премијера филма "Друштво мртвих песника"

"Деад Поетс Society", редитеља Питера Вира, премијерно је приказан у Америци на данашњи дан 1989. године. Ова изузетна драма одмах је освојила срца публике и постала ванвременски класик савремене кинематографије и добитник Оскара за најбољи сценарио.

Радња филма смештена је у конзервативну елитну школу за дечаке, Велтон Академију, током педесетих година прошлога века. У средишту приче је нови, неконвенционални професор енглеског језика, Џон Китинг, чију улогу тумачи изванредни Робин Вилијамс.

Кроз инспиративне методе наставе, професор Китинг уводи ученике у свет поезије и уметности. Он их подстиче да се суоче с властитим страховима, да сањају и следите своје снове, те да открију своје право ја и живе живот пуним плућима, овиме одбацујући норме система у ком су до тог тренутка били одгајани и васпитани.

Филм се бави темама попут слободе изражавања, конформизма, притиска традиције и важности индивидуалности. Ученици се боре између очекивања својих родитеља, школског система и жеље да пронађу свој пут у животу. "Друштво мртвих песника" истиче снагу уметности, поезије и међуљудских односа. Ученици у школи формирају тајно удружење под називом "Друштво мртвих песника", где се окупљају да заједно откривају лепоту речи, исказују своје мисли и сањају о бољем свету.

Филм кулминира емотивном завршницом која досеже до најдубљих кутова људске душе. Ученици, инспирисани професором Китингом, доносе храбре одлуке које ће променити њихове животе заувек. Њихова индивидуалност и храброст изазивају талас промена у школи и постављају питање о вредности образовања и личног интегритета. "Деад Поетс Society" је постао култни филм и остаје као снажан подсетник на важност уметности, независног мишљења и откривања сопственог пута. Филм није само обележио једну генерацију, већ је постао идеални пример васпитача младог ума и ванвременски учитељ живота.

2008. Умро Бо Дидли

Једна од кључних фигура у музичкој транзицији са блуза на рокенрол био је нико други до Бо Дидли. Рођен је као Елас Ота Бејтс Макдениел 30. децембра 1928. године, у Макомбу у савезниј држави Мисисипи, а под својим уметничким именом Бо Дидли постао је икона рокенрола и један од пионира овог жанра. Његова музика је обележена карактеристичним ритмичким обрасцима и изражајним гитарским рифовима.

Бо Дидли је својом иновативном и енергичном музиком променио музичку сцену, а био је познат по свом јединственом стилу свирања гитаре, који је укључивао карактеристичан ритам познат као "Бо Дидли бит". Овај ритам, који се састојао од понављајућег бас ритма и упечатљиве гитарске фигуре, постао је препознатљив за његову музику и оставио је трајни утицај на многе музичаре, међу којима се издвајају Чак Бери и Кит Ричардс.

Током своје дуге каријере, Бо Дидли је створио бројне хитове, који су постали класици рокенрола. Песме попут "Бо Diddley", "Who До You Лове?", "И'м а Ман" и "Бефоре You Accuse Ме" постале су препознатљиви симболи његовог стваралаштва, а његов глас, комбинован са моћним звуком гитаре, доносио је неодољиву енергију и страст у сваку изведбу.

За своје заслуге у музичком свету, Бо је добио многа признања, међу којима се издваја увођење у Рокенрол кућу славних 1987. године, где је уведен као један од пионира рокенрола. Његова енергија и оригиналност и данас инспиришу музичаре широм света, а поред рокенрола, његов утицај био је присутан и у жанровима као што су блуз, фанк, панк и многи други, који ће доћи као директни потомци рокенрола.

Бо Дидли је био не само музичка легенда, већ и симбол иновације и храбрости у музици. Његов допринос рокенролу остаје неизбрисив, а његова музика наставља да надахњује и доноси радост слушаоцима широм света. Преминуо 2. јуна 2008. године због срчаних проблема у својој 79. години, остављајући за собом богату музичку заоставштину која и данас живи и инспирише.