Илије Коларца се плашила и власт: Имао је само основну школу, а иза себе је оставио НАЈВЕЋУ ЗАДУЖБИНУ
Давао је новац за просвету и културу
Илија Милосављевић Коларац рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 6. октобра 1878. у Београду.
Црњанског са Панчевом повезује нераскидива веза: Волео је фудбал, а ево шта је писао Андрићу
Као дете је рањен у Првом устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду. Имао је само основну школу, а радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића, Синђелијом Радовановић, рођеном 1809. године. Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од кнеза Милоша. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио.
Живот у Панчеву
Извозио је преко браће брашно у Србију, а слао и товаре жита Дунавом за "горња места". Илија није неком другом препустио ни трговину марвом. Пара се гомилала на пару, и Илија убрзо постаје виђена личност у Панчеву. Звали су га Илија Србијанац или Сервијанер. Турску ношњу одавно је заменио европским оделом.
- Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити - говорио је о том времену касније.
Ривалство и нетрпељивост између кнеза Милоша и Коларца јавила се већ на почетку Илијине трговачке афирмације. Он је свакако био укључен у готово све активности против Обреновића.
Кад му је 1855. умрла жена - сахрањује је у Београду. Та га је смрт јако коснула и просто изменила. Ликвидирао је своје панчевачке послове и 1856. прешао у Београд, где је сазидао велику кућу у Кастриотиној улици бр. 1 (сада Македонској), која је мањим делом гледала на Стамбол-капију.
Задужбинар
Давао је новац за просвету и културу. Лично је 1861. године установио Књижевни фонд за помоћ српској издавачкој делатности, а последња жеља му је била да своје не мало богатство остави за оснивање универзитета, који ће носити његово име. - Коларчев универзитет.
Коларац је био познат као човек који је волео да буде окружен напредним и образованим људима. Помагао је књижевнике и давао богате прилоге. Он је први штампао роман "Гроф од Монте Христа" од Александара Диме оца, те се зато на књизи налази и његова слика.
Често је учествовао у дискусијама учених људи. Тема су биле реформе у Србији и потребе народа. Критиковали су бирократију, зеленаштво, полицијске стеге и самовољу неодговорних министара.
По свему судећи, Коларац је и финансирао ту врсту политичке агитације. Није се либио оштрих и отворених изјава. То га је сврставало у отворене антиобреновићевце и непомирљиве опозиционаре. Био је у присним везама са Јевремом Марковићем и наследницима политичких доктрина његовог брата социјалисте Светозара Марковића.
За време Тополске буне, поред Јеврема Марковића и Адама Чумића, власт је бацила у окове и Илију Коларца, који је имао осамдесет година. Ово је одјекнуло у читавој Србији и сматрано је највећим скандалом оног доба.
Иако је окиван и осуђиван, Коларац је морао бити помилован, али је његово здравље било нарушено. До јуче импозантан, крупан старац, под обилатом гривом као снег беле косе, увек одевен са бираном елеганцијом, он је одједном постао руина. Умро је 6. октобра 1878. године.